Самоубица на Сцени „Раша Плаовић“

Народно позориште Сомбор 25. марта гостује на Сцени „Раша Плаовић“ са драмом Николаја Ердмана „Самоубица“, у режији Милана Нешковића

 

_MG_5695.jpg 

Народно позориште Сомбор гостоваће 25. марта (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“ са драмом Николаја Ердмана „Самоубица“,  у режији Милана Нешковића

У подели су Бранислав Јерковић, Миња Пековић, Ивана В. Јовановић, Срђан Алексић , Марко Марковић, Михајло Несторовић, Драгана Шуша, Перо Стојанчевић и музичар (бубњеви) Марко Јанковић.

Kомад је драматизовала Маја Тодоровић, композитор је Ирена Поповић Драговић, сценограф Весна Поповић, а костимограф Биљана Гргур.

„Иако је настала 1928. године, драма Самоубица на моменте звучи толико савремено, да је чак и страшно што после 90 година имамо исте проблеме, страхове и наде. Незапосленост, депресија, одсуство емпатије и егоистичност само су неке од ствари које се нису промениле од те 1928. до данас. Али промениле су се околности у позоришту. Док је извођење ове драме  крајем 20-их и почетком 30-их било забрањивано јер су разни Стаљинови сарадници сматрали да је опасна по тадашњу власт (иако је критика упакована у комедију), данас цео политички ниво ове драме делује потпуно безазлено. Не само зато што се променило политичко уређење, него и зато што су се у међувремену у позоришту десиле много веће и оштрије критике власти кроз све могуће жанрове и стилове, а и позориште је одавно престало да буде претња било чему – поготово у нашем друштву где позоришну публику чине људи који већ врло добро знају где и како живе”, сматра драматуршкиња Тодоровић.

Према њеним речима, ова драма нуди и други, интимни слој који је много ближи нама данас и који нас се и те како тиче.

„У овој адаптацији та интимна прича издвојена је у први план и самим тим број ликова је значајно мањи. Овде је у фокусу прича о човеку Семјону који је остао без посла, живи са женом Машом и таштом Серафимом, а Маша је та која их све издржава. Њему је, како и сам каже, идеја самоубиства дала смисао животу. Звучи парадоксално, али је заиста тако. Још један парадокс је и то што Семјон није на ту идеју дошао сам, нити је неко ко заиста жели да се убије. То је нешто што му се деси, сплетом околности, а он пристаје да буде део те игре не би ли добио мало пажње, не би ли се осетио битније и не би ли пронашао смисао свог постојања. Његова трагедија је што, без обзира на то колико је  бедан и јадан његов живот, он га обожава и жели да живи. У тој игри самоубице он постаје жртва најразличитијих лешинара, представника различитих слојева друштва који покушавају да искористе његово самоубиство за своје личне интересе, али, несвесно он постаје и џелат своје сопствене породице”, каже Маја Тодоровић.

 

МАРКЕТИНГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Tagovi

Komentari (0)