Пад Константинопоља и погибија последњег ромејског Цара

Пише Огњен Војводић

Дана 29. маја јулијанског календара 1453. године османска војска под командом султана Мехмеда II Освајача oсвојила је Константинопољ – Нови Рим, престоницу хришћанског Ромејског царства. Истог дана погинуо је у одбрани Константинопоља последњи ромејски хришћански цар Константин XI Палеолог. Критовул са Имброса је записао да су Константинопољ османлије освојиле у вријеме василевса Константина, седмог међу Палеолозима, 6961. љета од створења свијета и хиљаду сто двадесет четири године од његовог оснивања; дана уторка, 29. маја 1453. године, празника Свете Теодосије, дана који никада није требало да сване. Османско освајање Константинопоља учврстило је геополитичку позицију исламске империје на Босфору. Османска окупација Константинопоља представљала је коначну окупацију Новог Рима, после латинског освајања Константинопоља 1204. године када су латински освајачи у Четвртом крижарском рату освојили хришћански Константинопољ и држали под војном и вјерском окупацијом до ослобађања 1261. године. Заправо, после латинског освајања Константинопољ није имао одговарајућу војну одбрану.

Мјесеца априла 1453. године почео је „Косовски бој“ Константинопоља, када је отоманска војска почетком прољећа спровела опсаду Константинопоља и почела нападе на бедеме града. Број бранилаца Константинопоља био је 7 или 8 хиљада, до двије хиљаде романских витезова заједно са око 5.000 Ромеја. Отоманска војска је имала преко 70 хиљада војника и преко 120 бродова. После два мјесеца османске опсаде и одбране хришћана од вишеструко бројнијег отоманског непријатеља, Цариград је освојен.

Већина становника Константинопоља је у току претходна два вијека напустила Град а посебно током претходног стољећа због честих османских опсада и напада на градска утврђења. У вријеме владавине Јустинијана I, у VI столећу, Константинопољ је насељавало преко шестсто хиљада људи, а у вријеме отоманске опсаде 1453. године у Константинопољу није живјело ни шездесет хиљада становника. Позивима цара Константина у одбрану Константинопоља одазвао се мали број европских владара. У луку Константинопоља упловило је и неколико бродова под командом Алвиса Диеде (Alviso Diedo) и Габриjела Тревизана (Gabriele Trevisano). Ђеновљани, браћа Антонио, Паоло и Троило Бокијарди и кондотијер Ђовани Ђустинијани, стигли су у Константинопољ са одредом од 400 војника из Ђенове и 300 са Родоса и Хиоса. Цар је Ђованију повјерио заповједање над одбраном градских бедема. Војници у пратњи конзула Алфонса V Пера Јулија ступили су у службу Василвса, као и претендент на османски престо Орхан, са својом пратњом. Православни народи Балкана су били под отоманском окупацијом а преостала православна властела у вазалном статусу.

Римски Папа Никола V је наводно позивао на крсташки поход за одбрану Константинопоља, али се одазвао само Алфонсо V, тако што је послао десет бродова, али које је брзо опозвао. Папа је обећао три брода основне помоћи али је послао и кардинала да Цркви и Цару предложи признавање „папског примата“. Папски кардинал је стигао у Цариград 26. октобра 1452. са 200 напуљских војника. На путу за Хиос, придружио му се бискуп хиоски Леондардо. Млетачка колонија града, коју је предводио бајло Ђироламо Миното, придружила се одбрани Цариграда након потапања брода Антонија Рица. Међутим, у европском латинском свијету владао је племенски и папистички став према православним народима, како је римски папа Гргур VII рекао: „Било би много боље да земља остане под влашћу муслимана него да њоме владају хришћани који одбијају да признају права Католичке цркве”. (Crowley 2009, 5 The Dark Church). Заправо, то је био војни и вјерски став римокатоличке Европе према православном хришћанском Истоку и исламу.

Ромејски Цар Константин XI је био условљаван од латинске алијансе признавањем примата римског папе за добијање војне помоћи за одбрану од османских освајача. Цар је услед сталних отоманских опсада Града, да би сачувао Град од освајања и народ од покоља, потписао одређене папске услове надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под последњом османском опсадом је дошло онолико латинских витезова колико је могло да заштити Цара од побуне противника уније, од православног хришћанског народа, племства и свештенства. Латински витезови су послани у Константинопољ не само да би Цариград одбранили од отоманског освајача, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. У Константинопољу под османском опсадом цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су због римокатоличких уцјена протестовали и у литијама улицама Константинопоља узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`

Константинопољ је био све што је остало од великог Источног Ромејског царства. Имао је геополитички значај контроле поморског пролаза на Босфорском мореузу, моста међу Европом и Азијом, између Мраморног и Црног мора. Османским освајањем Константинопоља исламска империја је заузела геополитичку позицију, а посебан повјесни и политички значај Константинопоља био је у његовој симболици царске власти, царског града – Цариграда. Зато је цар Константин на понуду Мехмеда Освајача да преда Град одговорио: „Предаја града није моје лично право, нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.“

ЦАР КОНСТАНТИН XI ПАЛЕОЛОГ ДРАГАШ

Оснивач Константинопоља – Новог Рима, био је цар Константин I Велики (306 -337), који је преселио престоницу Римског царства са Апенинског полуострва на Босфор, на мјесто града Византиона и изградио нову престоницу царства – Нови Рим, коју је прогласио новом престоницом Римског царства 11. маја 330. године. Нова престоница је поред назива Нови Рим названа Константинопољ (грч.Κωνσταντινούπολις; „Констатинов град”). Константин Велики је називао нову престоницу Други Рим и Нови Рим (грч. Νέα Ῥώμη). Становници Источног римског царства своју престоницу су називали Константинопољ, или само Град Πóλις – Полис. Пера (грчки „преко“) био је назив за простор између Златног рога и Босфора. Назив Истанбул, као званичан назив за Константинопољ, уведен је 1923. године након проглашења Републике Турске. У муслиманском народу Град је називан и Исламбол (што значи „Град Ислама” или „Пун Ислама”) .

У Ромејском царству је постојало „пророчанство“ да ће Константинопољ пропасти у вријеме цара који ће имати име као и оснивач Константинопоља, Константин, и чија ће мајка имати име Јелена, као и мајка Константина Великог. Последњи римски цар је имао име Константин – Цар Константин XI Палеолог, син последње римске царице Августе Хелене Палеолог (1372 — 23. март 1450) или Јелене Драгаш Дејановић (монашко име Ипомонија), супруге цара Манојла II Палеолога. Царица Јелена Драгаш је била српска принцеза, кћер велможе Константина Драгаша Дејановића, и унука Теодоре – сестре српског Цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша. Августа Хелена Палеолог Драгаш је мајка последњих ромејских царева Јована VIII и Константина XI.

У одбрани Константинопоља 1453. године погинуо је последњи ромејски хришћански цар, Константин XI Палеолог Драгаш, који је, као и српски Кнез Лазар Хребељановић 1389. године, погинуо у одбрани хришћанске вјере и отачаства од османског освајача. Цар Константин XI је, на мјесту гдје су османски освајачи пробили бедем града, скинуо пурпурни огртач и царске ознаке и као обичан војник погинуо у борби. Исламски војници нису пронашли тијело ромејског Цара да би тријумфовали над њим по примитивним поривима ратовања. У хришћанском грчком народу постоји предање о „бесмртном цару“ који ће се вратити кроз Златну капију на цариградским зидинама и вратити славу Константинопоља. Цар Константин XI био је последњи римски владар „наследник Августа и Константина“, његова титула је гласила: Цар Ромеја (хеленизован назив за Римљане) Константин XI Драгаш Палеолог у Христу Богу вјерни цар и самодржац Ромеја.

„…За вријеме Херувимске пјесме у цркви Свете Софије Турци су ушли у град и провалили у закључани храм. Свештеници који су тог тренутка вршили Велики Вход никад га нису завршили! Наиме, један од великих стубова храма се отворио и они су са светим Даровима уходали „тамо“. Древна пророчанства кажу да ће се једног дана наставити херувимска пјесма и свештенство наставити Велики Вход.“

ПОЛУОСЛОБОЂЕНА ГРЧКА ОД ОТОМАНСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Када је почело рушење исламске империје и ослобађање православних хришћанских народа од османске окупације, и грчки народ је као први под исламским игом кренуо у ослобођење од османског окупатора. Од почетка 19. до почетка 20. вијека балкански православни народи су се ослобађали од отоманских освајача, коначно Балканским ратовима и потом Првим свјетским ратом. Међутим, ослобођење грчког народа и грчке отаџбине од окупације није потпуно спроведено, највећи дио грчког народа је протјеран са свог историјског простора а престоница Грчке, Константинопољ, је остала под османском окупацијом.

 После Првог свјетског рата и потискивања османског окупатора са дијела Грчке отаџбине, грчки народ под турском влашћу је трпио геноцидне погроме, веће него за вријеме османског Калифата. Република Турска је над грчким народом, као и над Јерменима, спроводила геноцидни погром. После привременог и неуспјелог ослобађања Константинопоља од стране Грка и грчких савезника (16.03.1920 – 06.10.1923) и неуспјелог грчког марша на Константинопољ 1922. године и пораза грчке војске код Смирне исте године, Грци су изгубила многа подручја ослобођеног отачаства, а грчки народ је протјеран из Мале Азије и Источне Тракије. Европски грчки «савезници» су, као у Четвртом крижарском рату, умјесто помоћи ослобођењу хришћана од османске окупације, Константинопољ предали Турској. Наиме, Грци, као православни, нису били поуздан стратешки сарадник евроатлантске алијансе у контроли Босфорског пролаза и као православни народ били су савезник православних народа Балкана. Протјеривање Грка из Цариграда Турска је спроводила поступно. У Цариграду је до половине прошлог вијека живјело више од двеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. Тако су древни хришћански градови Мале Азије и и престоница хришћанског Ромејског царства, Константинопољ, први пут у повијести остали без хришћанског становништва. 

Република Турска од формирања, од преласка из муслиманског монархистичког у републичко државно уређење, у континуитету калифата спроводи идеологију исламизма, политичке и муслиманске мисије у државама хришћанских и иних немуслимански народа, као исламског права на освајање и покоравање немуслиманских народа. Наиме, Турска је као некадашње средиште Калифата исламску идологију империјализма назвала „неоосманизам“ – као политику повјесног права обнове отоманске окупације на простору Средоземља и Балкана. У том програму у Турској је установљен и државни празник прославе освајања Константинопоља, који Турска слави 29. маја грегоријанског календара. Празник се организује као музичко-сценски и визуелни спектакл и као својеврсна војна парада, коме присуствује државно руководство и стотине хиљада Турака. Муслиманска маса френетично кличе када на позорници, на којој су направљене кулисе бедема Константинопоља, турски глумци у војним османским униформама руше и освајају бедеме града и побједнички постављају муслиманске заставе на бедеме Константинопоља. У Турској сваке године за празновање освајања Константинопоља снимају и анимиране филмове и праве сценске визуелне представе о Мехмеду Освајачу као нацоналном хероју освајања Константинопоља и свих хришћанских градова Блиског Истока, Босфора и Балкана. Турска национална исламска идеологија „новоосманизам“, промовисана прошлог вијека у „модерној“ муслиманској Турској, популарише државну доктрину обнове османске окупације, османских освајачких ратова и отварања нових новоосманских освајачких похода.

У Европској унији и евроатлантској алијанси нико такве муслиманске манифестације, позиве на уништење хришћанских народа и култура, које Турска промовише као државну политику, није назвао говором мржње муслимана према хришћанским народима и подстицањем муслимана на насиље према хришћанским и иним немуслиманским народима. Напротив, Турска, као држава формирана освајачким ратовима, протјеривањем и уништењем немуслиманских народа и држава, данас са државама Европске уније нацистичке повијести и политике, проглашава геноцидним хришћанске народе које нису уништили у османској окупацији и који су се бранили од неоосманске обнове османске окупације у прошлом вијеку на простору Балкана, од стране исламских заједница које помаже Турска свим средствима. Поред бивше југсловенске републике Босне и Херцеговине, типичан примјер обнове османске окупације на Балкану је окупација дијела Србије – Косова и Метохије у нападу НАТО, гдје су турске војне формације у саставу НАТО своју војну базу назвале по османском султану Мурату I (1326 – 1389) који је убијен у Косовском боју 1389. године у османском освајачком походу на средњовјековне српске државе. У неоосманској државној доктрини Турске, главног НАТО савезника у Средоземљу, историјски индикатор исламске идеологије јесте чињеница да је 11. јуна грегоријанског календара (29 маја јулијанског календара) 1999. године, после два мјесеца борби и НАТО бомбардовања и опсаде Србије и Црне Горе, окупирано Косово и Метохија од војске атлантско-албанске алијансе… Наиме, Косово и Метохија су окупирани од атлантско-исламске алијансе после два мјесеца опсаде и истог дана као и Константинопољ.

Историчарима и вјероучитељима је познато да муслимани свој календар не рачунају од рођења муслиманског пророка Мухамеда 570. године, или његовог почетка проповиједи 610. године већ од Хиџре јула 622. године, од муслиманског „светог“ освајачког похода из Меке у Медину (некада Јатриб) у којој је побијено и протјерано хришћанско и ино немуслиманско становништво. Освајање Медине (Јатриба) је почетак муслиманске милитантне мисије и успостављања муслиманског мира. У исламско-евроатлантском стратешком савезу република Турска је прешла на грегоријанск католички календар али је наставила календарски континуитет прославе војно-вјерског похода Мухамеда из Меке на Медину и прославу прогона православља и освајања Константинопоља.

Такође, историчарима је познато да је османско освајање Константинопоља било османско позиционирање на Босфору, али и успостављање стратешког савеза са војном алијансом тадашње Европске уније. Европски стратешки савез са Калифатом био је и ограничавање освајачких похода исламског империјализма на простор православних хришћанских народа и држава. Такође, тиме је римокатолицизам решавао религијски ривалитет са православном Црквом, да после пада Цариграда, погибије ромејског Цара, отоманске окупције апостолских патријаршија, римско папство преузме примат поглавара хришћанства и суверена вјерског владара Васељене који крунише краљеве и цареве свијета. Али, за исламски империјализам и муслиманску мисију Босфор и Балкан су биле базе полазишта за војно-вјерске походе према римокатоличким и протестантским државама Европе (у којој је до данас ислам остварио духовну и демографску доминацију и диктатуру исламских заједница над немуслиманским народима Европе).

У бијело ћу се обући
да додирнем тебе,
Обасјај мене и моје срце
које те толико воли!

Царе над царевима, помози Цару,
благослови, благослови, Боже Небесни,
Константин Драгаш Палеолог
по милости Божјој
Владар Ромеја.

На капији Светог Романа,
на кобили јаше бјелоногој
четири В на застави
милост, милост, Мармарас,
Босфор и црни уторак,
Задрхти сунце, заридај земљо
„Пао је Град! Пао је Град!“

Цариград, златна капија,
Порфирогенитни
Црвена јабука
Град је био сабља,
град је био копље,
и кључ од Римског царства цијелог.

Не тугуј Мајко Божија,
плакати немој тако
година и вријеме ће доћи
да поново буде Твој.

На капији Светог Романа
отишао си тамо
одакле ће те анђео донијети
кад дође прави час.

У храму Свете Софије
срешћемо се поново
на будућој литургији
сви Грци заједно!

Царе над царевима, помози Цару,
благослови,благослови, Боже Небесни
Константин Драгаш Палеолог,
по милости Божјој
Владар Ромеја.

На капији Светог Романа,
на кобили јаше бјелоногој,
четири В на застави
милост, милост, Мармарас,
Босфор и црни уторак
Задрхти сунце, заридај земљо
„Пао је Град! Пао је Град!“
Цариград, златна капија
Порфирогенитна
Црвена јабука
Град је био сабља
град је био копље,
и кључ од Римског царства цијелог.

Не тугуј Мајко Божија
плакати немој тако
година и вријеме ће доћи
да поново буде Твој.

Tи ћеш доћи као муња
у земљи ће бити празник
море, земља и небо биће
обасјани светлошћу твојом.

У храму Свете Софије
срешћемо се поново
на будућој литургији
сви Грци заједно!

Константин
Драгаш
Палеолог!

Текст и музика: Стаматис Спанудакис