ПУЧИНИЈЕВА  МАДАМ БАТЕРФЛАЈ  ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ПУЧИНИЈЕВА  „МАДАМ БАТЕРФЛАЈ“  ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА 

са гостима Кикуку Тешима (Ћо Ћо Сан)  и диригент Фабрицио Руђеро

 

Поводом сто година од почетка рада Опере Народног позоришта у Београду, 11. фебруара на Великој сцени (19,00), под диргентском управом госта из Италије Фабриција Руђера, биће изведена Пучинијева „Мадам Батерфлај“ („Госпођа лептирица“). 

img_4685-min.jpg

Насловну ролу певаће гошћа из Јапана Кикуко Тешима, у улози служавке Сузуки наступиће мецосопран Жељка Здјелар, поручника у америчкој морнарици Пинкертона тумачиће тенор Дејан Максимовић, америчког конзула Шарплеса баритон Миодраг Д. Јовановић, а ујака Бонза бас-баритон Александар Стаматовић.

У ансамблу су и Светлана Ловчевић (Кејт) Дарко Ђорђевић (Горо), Михаило Шљивић (Јамадори) и Павле Жарков (Комисионарио).

У представи учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.

Пучинијева опера о трагичној судбини једне јапанске гејше, њеној искреној и чистој љубави пуној чежње, разочарања и страдања, премијерно је изведена 15. децембра 1984. године у режији Дејана Миладиновића (режију обновила Ивана Драгутиновић Маричић).

Сценографију је креирао Милета Лесковац, а костиме Светлана Чкоњевић.

Либрето према истоименој драми Џона Лонга и Давида Беласкоа написали су Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза.

02 Stanislav Binicki-min.jpg

Премијера „Мадам Батерфлај“, која је 11. фебруара 1920. године, под диргентском управом Станислава Биничког, одржана у сали некадашњег Мањежа (у то време, због руиниране главне зграде, Народно позориште приказивало је све до 1922. представе у преправљеној сали некадашње школе за јахање, на чијем се месту данас налази зграда Југословенског драмског позоришта) имала је леп успех. Насловну улогу певала је Јелена Ловшинска, Сузуки је била Теодора Арсеновић, а Пинкертона је дочарао популарни Војислав Турински, који је представу и режирао. Занимљиво је напоменути да је сценографско решење ове представе урадио наш познати сликар Јован Бијелић.

05 Teodora Arsenovic-min.jpg

Критика је истакла знатне вокалне могућности Јелене Ловшинске, али и глумачке способности осталих протагониста, који су коректно певали своје партије: Теодоре Арсеновић и, нарочито, дикцијски изврсног Војислава Туринског. 

Три дана после премијере, у „Политици“ је објављено писмо француског уметника Албера Рутијеа, који је случајно пролазио кроз Београд и присуствовао премијери:

„Премијера Мадам Батерфлај сакупила је у среду, у негдашњи Манеж, претворен у веома кокетно позориште, елиту београдског друштва. То музичко дело Пучинијево, које има светски успех, изведено је у свим тачкама на беспрекоран начин. Оркестар под вештом управом мајора Биничког, умео је да да, иако му је његов број ограничен, све финесе тих лепих музичких страница са једном уметношћу која чини част и отменоме шефу и музичарима под његовом управом“, написао је Рутије и додао да „што се интерпретације тиче, она је превазишла све наше наде“.

„Ми нисмо никад могли замислити да Београд има артистичке елементе који су у стању да се са успехом подухвате једне опере такве замашности, и можемо само искрено да честитамо г. Туринском и г. Ертлу и гци Ловшинској на дивним тренуцима које смо, благодарећи њима, провели. Г. Турински је лирски тенор, гипког и добро обојеног гласа, савршене дикције и артикулације, он влада сценом, исто као и његов партнер г. Ертл, са једном необичном лакоћом“... навео је, између осталог, Албер Рутије у свом писму, које је у целости објављено и у књизи Слободана Турлакова „Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду до 1941“ (први том).   

Иначе, пред крај првог чина, током дуета Ћо-Ћо Сан и Пинкертона, нестало је струје, а интересантно је да тај „детаљ“ нису забележиле ниједне новине. Ипак, он није промакао господину Рутијеу који је све то описао следећим речима: „...прекид електричне енергије оставио је дворану у потпуном мраку и приморао оркестар да на пречац стане. То, међутим, није ни мало збунило љубавнички пар који је одгугутао свој дивни дует, дајући на тај начин праву слику свог великог талента. У свакој другој земљи тај би подвиг донео артистима безбројна изазивања, али у Београду, ми смо са изненађењем видели да је публику врло тешко одушевити, а то није околност која може да охрабри уметност и уметнике, који су се, међутим, показали тако достојни да то одушевљење пробуде“.

 

01-min.jpg

Подсећања ради, Народно позориште се, после неколико година рада у неусловној сали биоскопа „Касина” на Теразијама, уселило у зграду „Мањежа“ почетком 1920. године. Иначе, одлука да се „Мањеж“ привремено адаптира у сцену Народног позоришта донета је први пут још средином јуна 1914. године, у време управника Милана Грола, јер је позориште од 1911. године било у непрекидним реконструкцијама, али је радове омео почетак Првог светског рата. Сцена је захватала скоро трећину објекта, у сали је било укупно 328 седишта, а позориште је имало своју гардеробу, кулоаре, пушионицу, као и нека одељења мањег значаја која су се налазила у дограђеном делу зграде. 

 

                                                                      МАРКЕТИНГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Tagovi

Komentari (0)