Премијера Ане Карењине у Нишком народном позоришту

Прича о љубави. Забрањеној, скандалозној, силној, неизбежној, безглавој, страсној, безграничној, животној, неразумној, храброј, свепрожимајућој, лудој, болној, ослобађајућој, деструктивној, фаталној… Прича о љубави. Ана Карењина.

 DSC_6519-2 copy.jpg 

Лав Николајевич Толстој

АНА КАРЕЊИНА

Драматизација, режија и дизајн сцене: Ирфан Менсур

Композитор: Александар Сања Илић

Костимограф: Биљана Крстић

Сценограф и асистент костимографа: Катарина Филиповић

Кореограф: Даница Ничић

Лектор: Наташа Илић

Организатор: Ивана Стојановић

 

Играју:

Ана Карењина ˗ Драгана Мићаловић, к.г./ Катарина Арсић

Карењин ˗ Дејан Цицмиловић

Вронски ˗ Милош Цветковић

Љевин ˗ Стефан Младеновић

Кити ˗ Нађа Недовић Текиндер

Доли ˗ Братислава Милић, к.г./ Катарина Митић Павловић

Стива ˗ Данило Петровић

Серјожа (дете) ˗ Вук Маринковић

Плесачи Contra Dance Studiја: Даница Ничић, Анђелија Ћулибрк, Ања Тонса Mиловановић, Атина Васовић, Јана Миленковић, Душан Стојиљковић, Душан Петровић, Жељко Тасић, Петар Илић

 

Сонг „КАРЕЊИНА“

Музика: Александар Сања Илић

Текст: Ирфан Менсур

Пева: Драгана Мићаловић

Академски женски хор СКЦ-а Ниш, са гостима: Милош Вукман ˗ бас, Лазар Лазаревић ˗ бас, Никола Јанковић ˗тенор

Диригент: Ивана Мировић

 

Studio My Room Acoustic: Ненад Пејчић, продуцент, Никола Вучковић, инжeњер звука

Меdia centar: Зорана Ристић, монтажа спота, Петар Станковић, сниматељ

 

Инспицијент: Добрила Марјановић

Дизајн тона: Владислав Ђорђевић

Дизајн светла: Дејан Цветковић, Давид Јовановић

Тонски ефекти: Слободан Илић

Суфлер: Вања Шуклета

DSC_6040-2 copy.jpg

ТОЛСТОЈ И АНА КАРЕЊИНА НА НИШКОЈ ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ

(...) Прве мисли о роману поникле су код Толстоја још почетком 1870. године. У дневнику његове жене сачувала се следећа прибелешка: „Синоћ ми је он рекао да размишља о типу удате жене, из вишег друштва, која је упропашћена. Он је говорио да му је задатак да ову жену начини невином јадницом.” (...) Ипак је прошло три године пре него што је писцу постао јасан план романа: тек у марту 1873. године Толстој је приступио раду над „Аном Карењином”. Роману је посветио око пет година усиљеног рада. Он га је писао, остављајући, по његовим речима,  ʼкомаде меса у мастионициʼ (...) Ускоро после објаве романа, Достојевски је писао у штампи: „Ана Карењина представља савршено уметничко дело, са којим се ништа слично из европских књижевности садашње епохе не може упоредити.”(...) 

Толстојева инспирација за легендарног љубавника Вронског био је руски пуковник Николај Рајевски, добровољац и учесник у      Српско-турском рату. Након што се Карењина бацила под воз, гроф Вронски се пријавио у добровољце и отишао у рат у Србију. Толстој тиме завршава причу, док се живот Николаја Рајевског окончао погибијом у бици са Турцима 1876. код села Горњи Адровац, недалеко од Алексинца. Према легенди, пре битке, Рајевски је ручао, пио вино и полазећи на положај рекао: „Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију.” На месту где је погинуо подигнута је Црква Свете Тројице, позната као шарена или црква љубави. Грофица Марија, снаха пуковника Рајевског, платила је изградњу храма, а велику улогу при изградњи цркве имао је и владика нишки Никанор Ружичић.

Током 134 године трајања нишке позоришне сцене, од самих почетака „Синђелића“ до данас, Толстојеви комади доживели су дванаест премијера.

Нишка публика је први пут плакала због Ане давне 1913. године, у изведби позоришне трупе „Коста Трифковић“, под вођством Симе Бунића.

Позориште Моравске бановине је 1930. године такође уприличило премијеру „Ане Карењине“, коју је Радивој Динуловић, тадашњи управник, режирао. Комад је игран као драма у седам слика.

Обласно народно државно позориште је у сезони 1940/41. последњи пут премијерно пред нишком публиком одиграло „Ану Карењину“. Режирао је Боривоје Стојковић, управник.

Након пуних осамдесет година одсуствовања са нишке сцене, сагледавајући овај комад кроз историјску призму развоја позоришта у Нишу, можемо рећи да је ово прва премијера Толстојеве „Ане Карењине“ под именом Народног позоришта Ниш.

 

Тамара Милосављевић, библиотекарка Народног позоришта Ниш

 

 

Ирфан Менсур

Упознао сам га ʼ68, баш овде, у Нишу... Филипа Вишњића 5/IV, без лифта, код Чаира... Неки чудни људи причају неке чудне приче... Хоћу и ја! Ништа не разумем... али хоћу!

Па постадосмо пријатељи, другари, ортаци... Окумили смо се неколико пута. По цео дан смо заједно. И ноћ.

А Толстој? Карењина... гимназијска лектира... Прескачем по 20˗30 страница... Десетак година касније не прескачем... Двадесетак година касније, чини ми се, разумем и волим...

 

Драгана Мићаловић

Зато што ту могу гласно да волим. Зато што ту смем све. Зато што ми је најлепши отворио врата ове велике љубави.

 

Катарина Арсић

Зато што поставља питања која нико не сме. Зато што нас суочава са собом, онаквима какви јесмо. Зато што је сурово искрено.

 

Дејан Цицмиловић

„Ти си мени превелика цена. И вероватно знаш вредност своју. Припадам теби и волим те тако да и неправду и зло сносим свако. Тако те имадох, ко што сан од људи краљеве чини, а варком их буди.“

 

Милош Цветковић

Зато што ту ниједан дан није исти, и зато што је то „ту“ – било где.

Стефан Младеновић

Волим га јер у њему цела вечност може да стане у један трен.

 

Нађа Недовић Текиндер

Волим га јер уз њега могу да се не разболим од стварности...

 

Братислава Милић

Зато што је СВЕ. Зато што је мој МИР. Зато што је СВЕМИР.

 

Катарина Митић Павловић

Слобода! Бескрајна игра непредвидивог тока, али увек срећног краја.

 

Данило Петровић

Зато што у њему постоји све оно што ти душа иште – сузе, смех... и бифе.

 

Вук Маринковић

Волим позориште јер се тамо осећам слободно и могу да се емотивно изразим.

Tagovi

Komentari (0)