Представа „Очеви и оци“, према истоименом роману Слободана Селенића, у драматизацији Kате Ђармати и режији Вељка Мићуновића, биће премијерно изведена 4. априла (19,30) на Великој сцени.
Реч је о адаптацији једног од најзначајнијих дела савремене српске књижевности, у коме се преплићу породична и друштвена драма једне епохе.
Роман „Очеви и оци”, проткан изузетним емоционалним набојем, синтетизује национално искуство и успоставља рационалан поглед према корпусу тема које се најчешће јављају у промишљању статуса српске реалне и митске ситуације. Иако не прихвата романтизовање прошлости, Селенић такву прошлост не презире, нити је оспорава...
Kроз судбину породице београдских интелектуалаца Медаковић, у периоду од 1890. до краја Другог светског рата, 1945. године, један од наших најзначајнијих драмских писаца даје приказ тадашње српске историје, из перспективе грађанске елите тог времена.
„У фокусу представе биће управо оно што нас на тематском плану јасно опомиње: да конзервативни идеолошко – политичко - културолошки наратив затвореног друштва и наратив оног другог, либерално отвореног друштва, обликују нашу цивилизацију одувек. Да не живимо нажалост ништа посебно ново, али сведочимо томе наново. И да митска прошлост није вреднија од садашњице, а још мање од будућности. Да идентитет није нешто заувек дато и у камену обликовано, а за шта га проглашавају ултратрадиционалисти, баш као што није ни оно лако променљиво и конфекцијско у шта верују ултралиберали. То би могло бити оно што базично покреће нашу позоришну машину Очеви и оци. У неку руку, један специфични позоришни пастиш који нас окупира на трагање за изразом на сцени и, који, верујем, нуди комуникацију и дејство у театру“, поручује Вељко Мићуновић.
„Kао што смо и поставили као уметничку намеру, драго ми је што ће публика видети ново позоришно читање овог изузетног српског романа из угла припадника млађе средње генерације, која са сасвим другачијим искуством сагледава епоху о којој је реч“, каже уметничка директорка Драме Молина Удовички Фотез.
У подели су Милош Ђорђевић (Милутин Медаковић), Никола Ракочевић (Стеван Медаковић), Александар Вучковић (Михајло Медаковић), Вања Ејдус (Елизабета Медаковић), Вања Милачић (Рахела Блејк), Сена Ђоровић (Нанка), Ива Милановић (Јелена)...
У уметничком тиму представе су и Зорана Петров (сценограф), Марија Марковић (костимограф), Невена Глушица (композитор), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Јасна Сарамандић (асистент сцеографа).
Биће ово у Народном позоришту прва поставка те Селенићеве трагичне породичне саге објављене 1985. године.
Биографије писаца:
СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ
Слободан Селенић је рођен 1933. године у Пакрацу. Писао је позоришну критику и био редовни професор Факултета драмских уметности у Београду. Написао је следеће романе: „Мемоари Пере Богаља“ , 1968 (Октобарска награда Града Београда за књижевност), „Пријатељи“ (1980, НИН-ова на-града, Награда Библиотеке СР Србије за најчитанију књигу 1981), „Писмо/глава“, 1982, „Очеви и оци“, 1985, „Тимор мортис“, 1989. (Награда југословенске критике „Меша Селимовић“), „Убиство с предумишљајем“, 1993. (Награда Библиотеке Србије за најчитанију књигу 1994. и 1995). На основу романа „Убиство с предумишљајем“ написао је сценарио за истоимени филм у режији Горчина Стојановића, 1995. Постхумно су му објављени роман „Малајско лудило“, 2003. и позоришне критике објављиване од 1956. до 1978. године под називом „Драмско доба“, 2005. (приредио Феликс Пашић). Написао је три драме: „Kосанчићев венац“ (праизведба у марту 1982. у Атељеу 212), „Ружење народа у два дела“ (праизведба у децембру 1987. у Југословенском драмском позоришту, Стеријина награда за најбољи текст 1988), „Kнез Павле“ (праизведба у мају 1991. у Југословенском драмском позоришту). Из области драмске теорије и критике објавио је следеће књиге: „Ангажману драмској форми“ (1965. и 2003), „Драмски правци XX века“ (1971. и 2002), антологије „Авангардна драма“ (1964), и „Антологија савремене српске драме“ (1977). Kњига разговора и политичких есеја „Искорак у стварност“ објављене 1995. и 2003. године. Умро је 1995. године у Београду.
ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ, редитељ
Вељко Мићуновић је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Егона Савина.
Представе: Радничка хроника, Демократија, Кафка Масчине, Гардеробер, Самоубица, Неспоразум, Ревизор, Смрт трговачког путника, Кичма, У лову на бубашвабе, Урнебесна трагедија. Режирао је у Народном позоришту у Београду, Београдском драмском позоришту, Југословенском драмском позоришту, Словенском народном гледалишчу у Марибору, Српском народном позоришту, Народном позоришту Суботица, Црногорском народном позоришту…
Представе које је режирао гостовале су и награђиване на више од тридесет фестивала код нас и у иностранству. Међу њима су: Стеријино позорје, Драма фестивал - Љубљана, МЕSS - Сарајево, Битеф, Град театар Будва, Југословенски позоришни фестивал - Ужице, Фестивал малих сцена - Ријека.
За представу Радничка хроника добитник је специјалне Стеријине награде за режију.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Наши очеви и оци - наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко - оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано - подсећају, прогоне надзиру и опомињу.
Из крхотина сећања Стевана Медаковића гледају нас, наше располућености, угрожене интиме, породични расколи и отуђивања. Указује се и једно суштинско неразумевање различитости, па било оно на нивоу базичног по националности или по питању пуко идеолошког.
Док се, уједно, испостављају очигледнима наши унутрашњи егзили, болне заробљености и осећање кривице које теглимо до дана данашњег.
МАРКЕТИНГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Објави коментар