Бранислав Нушић, наш ванвременски комедиограф, као позоришни писац има нарочитих заслуга. „Он је прави позоришни човек, више но ико пре њега, он разуме сценску вештину и познаје позоришни занат“, закључио је својевремено Јован Скерлић, као и то да је током свог плодног стваралаштва „био омиљени забављач српске публике и готово сам, за дуго време, попуњавао српски театар“.
Осврћући се на репертоар нишке сцене од самог почетка „Синђелића“ 1887. до данас, у прилог томе говори и чињеница да су Нушићеви комади на нишкој позоришној сцени постављани више од сто двадесет пута.
Сагледавајући Нушићев стваралачки опус, може се закључити да се пред крај живота вратио сатири. О Нушићевом Покојнику Велибор Глигорић је написао: „Док се на хоризонту оцртавала претећа најезда фашизма (...) Нушић је прешао седамдесету годину живота, прележао тешку болест из које се једва извукао. У таквој атмосфери пише комедију Покојник. Због тога је и добила вид укомпоновања комедије у друштвену драму и деловала и као драма, и као комедија“, а за њу и сам Нушић каже да се „разликује од осталих, једном грубље израженом тенденцијом, извесним оштријим сенчењем у сликању наших друштвених прилика“.
„Нушић овога пута није скрио друштвену критику и хумор“, наводио је Глигорић „него је отвореније и гласније иступио да на сцену изнесе пунију истину о насиљима над човеком, која се врше у капиталистичком друштву. Деловање силе власти је друштвено шире, овога пута директно уперено на човекову слободу и егзистенцију. Обесправљен је као грађанин и у тој мери обесправљен као човек да је и обезличен, излучен је из друштва, а излучен је и из живота. Човек који смета извршењу планова и интересу мора ишчезнути са лица света било физички, било духовно. У томе се исказала и сила фашизма у односу на егзистенцију и личност човекову.“
Прво извођење комада Покојник било је на сцени Народног позоришта у Београду, у јесен 1937. године, а исте сезоне 1937/38. постављен је и на нишкој сцени тадашњег Народног позоришта Моравске бановине и до краја 1941. године, када су чизме Хитлерових Немаца увелико газиле по новим позоришним даскама тек отворене позоришне зграде, Покојник је, пркосећи надолазећем фашизму, наново оживљавао и четири пута био постављан.
У послератном периоду постављен је једном, септембра 1946, у режији Јосифа Срдановића, а последњи пут је пред нишком публиком премијерно изведен октобра 1987. године, у режији Петра Зеца. У позоришној сезони 2021/22. године Народног позоришта Ниш биће уписана седма поставка Нушићевог Покојника.
Тамара Милосављевић,
библиотекарка Народног позоришта Ниш
Ауторски тим „Покојник“
Режија и избор музке: Жељко Ђукић
Костимограф: Наташа Вучуровић Ђукић
Асистент костимографа: Катарина Павловић
Сценограф: Игор Васиљев
Асистент сценографа: Исидора Спасић
Помоћ при избору музике: Бранислав Дејановић
Лектор: Наташа Илић
Организатор: Ивана Мадић
Лица:
Павле Марић Александар Крстић
Милан Новаковић Мирослав Јовић
Спасоје Благојевић Александар Михаиловић
Господин Ђурић Стефан Младеновић
Љубомир Милош Цветковић
Анта Данило Петровић
Младена Ђаковић Маја Вукојевић Цветковић
Рина Сања Крстовић
Агнија Јасминка Хоџић
Вукица Катарина Арсић
Ана/Софија Катарина Митић
Инспицијент: Добрила Марјановић
Суфлер: Јана Савић
Дизајн тона: Слободан Илић
Дизајн светла: Давид Јовановић и Војкан Добросављевић
Суфлер: Јана Савић
Техничка екипа
Технички директор: Дејан Митић
Мајстор сцене: Славиша Филиповић
Декоратери: Срђан Китановић, Миодраг Ђорђевић, Мића Лазаревић, Драган Динић, Радомир Пешић
Реквизитер: Драган Николић
Гардеробери: Душица Младеновић, Марко Динић
Шминкери, власуљари: Љиљана Рашић, Марија Цветановић, Ивана Лазаревић
Кројачки радови: Марина Стевановић, Владимир Пекић
Модиста, израда шешира: Маја Студен
Радионица: Богољуб Ђорђевић, Горан Станковић, Драган Перић
Набавка: Зоран Денчић
Возач: Небојша Шарчевић
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Умјесто "речи редитеља", имао сам на уму пригодан цитат из Нушићеве Аутобиографије који најбоље одражава идеју коју сам следио правећи ову представу.
Бранислав Нушић о глуми на сцени и глуми у животу
Оно што је у глумачком позиву нарочито пријатно, то је што он своју јавну реч, свој посао, своју задаћу врши маскиран. То чине, додуше, и сви остали у животу, само је разлика између њих и глумаца у томе што глумац узима на себе праву маску, маску која одговара роли коју изводи: себичност маскира као себичност, злобу као злобу; а пакост као пакост, док у животу то друкчије бива: тамо се једна рола игра, а друга маска ставља. Политичар, на пример, на своју себичност ставља маску родољуба; насилник на своје насиље ставља маску правде; богаташ на своје зеленаштво ставља маску доброчинства; распуштеница на своје искуство ставља маску наивности, а злобник на своје савете ставља маску пријатељства.
БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉА
Жељко Ђукић је завршио режију на Факултету драмских уметности у Београду. У Сједињеним Америчким Државама живео је тридесет година, где је завршио магистарске студије и био уметнички директор позоришта The Utopian Theatre Asylum у Чикагу. Осим у матичном позоришту режирао је у Њујорку, Лос Анђелесу, Вашингтону и на Флориди. Његове представе су добиле признања и награде, између осталих, за најбољу представе сезоне у Чикагу (Ујка Вања), награду за уметничку визију (The Orgie Award) и више номинација за угледне награде Хелен Хејси Џозеф Џеферсон. У бившој Југославији и Србији, режирао је представе у Сарајеву и Мостару а у Београду је у Народном позоришту 2009. поставио комад Код куће/Кабул. После дипломирања радио је на Факултету драмских уметности као асистент на катедри за глуму. У Америци је наставио да се бави позоришном педагогијом; предавао је на неколико америчких универзитета, између осталог на Универзитету Илиноис у Чикагу и Универзитету Нортвестерн. Однедавно ради као сарадник на катедри за глуму Академије уметности у Београду. Добитник је Фулбрајтове стипендије за 2013. годину.
Објави коментар