Пише: Огњен Војводић
ЈУЛИЈАНСКИ И „ЈУГОСЛОВЕНСКИ“ КАЛЕНДАР
Нова година се у Црној Гори и Србији званично као државни празник прославља 1. јануара према грегоријанском католичком календару од формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, државног хибридног пројекта којем су припојене краљевине Србија и Црна Гора, касније названо Краљевина Југославија. Нова година се у православним хришћанским краљевинама Црној Гори и Србији, као и у свим православним краљевинама, прослављала 1. јануара према православном јулијанском календару. Мјесец дана после формирања Краљевине Југославије у нову државу је као званичан уведен грегоријански календар, када је уведено и државно прослављање Нове године по католичком календару. Увођење католичког календара као државног календара Краљевине Југославије био је дио програма југословенских религијских интеграција српског православног хришћанског народа, који је почео превођењем православног народа са календара православног предања на грегоријански католички календар који су користиле јужнословенске римокатоличке заједнице, „Хрвати“ и „Словенци“, које су са превођењем у римокатолицизам формиране и као посебне нације. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатоличке заједнице, користиле католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар православног хришћанског народа на простору Југославије.
Законом о изједначавању старог и новог календара, који је усвојен 10. јануара 1919. године, и објављен у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, власт нове краљевине је одредила да 15. јануара 1919. године престаје да важи јулијански календар и да се тај 15. јануар јулијанског календара проглашава за 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве (14. јануара јулијанског календара), почео 28. јануар грегоријанског календара. У Краљевини Југославији је било планирано превођење и Српске православне цркве на римокатолички календар, у прозелитском пројекту унијатске мисије Конгрегације који је спровођен према свим православним црквама Балкана, Босфора и свог Средоземља.
Католичка кампања увођења грегоријанског календара у православне цркве започета је после ослобађања православних народа од османске окупације, а ради онемогућавања вјерског јединства православних хришћанских народа и православних цркви, што је спровођено преко Цариградске патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма. У програму евроатлантског екуменизма, ради преласка Цариградске патријаршије и других православних цркава на грегоријански календар, у Цариграду је организован такозвани Свеправославни конгрес који је предводио цариградски патријарх, постављен у политичкој мисији евроатлантске алијансе колонизације Блиског Истока.
Међутим, наметање грегоријанског календара Српској православној цркви није имало успјеха и поред политичког притиска власти и учешћа делегације СПЦ 1923. године на такозваном Свеправославном конгресу. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања католичког календара били су вишеструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу отворено препоручивали прелазак на католички календар у утопистичкој визији вавилонског ванвјерског мијешања народа и култура или као предност католичког календара у односу на православни, него су наводили наводне научне аргументе и наводне економске предности преласка на грегоријански календар, чиме би било избјегнуто прослављање православних празника после католичких што наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.
Нажалост, то су радили многи учени Срби у служби Краљевине Југославије, који су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос уједињењу свијета у једном најтачнијем календару, нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи и теорије ледених доба – али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима Цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне “тачности“, био је примјер југословенског екстремног ванвјерског атеистичког интернационализма. Професор Милутин Миланковић је у негирању религијских разлога за увођење грегоријанског календара у православну Цркву био руковођен и идеолошким ставовима. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Совјетском Савезу грегоријански календар је увела комунистичка партија, а у Србији, односно Краљевини Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије. Као и Југославија, и румунска црква и држава су биле дио прозелитског пројекта евроатлантског екуменизма, што је обзнањено учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и њеним преласком са православног јулијанског на грегоријански календар.
У Совјетском Савезу грегоријански календар је уведен декретом вође комунистичке партије В.И. Лењина 1918. године – прве године после оружаног освајања власти у Руској царевини. О координацији комунистичких режима и марионетског цариградског патријарха у увођењу католичког календара у православне цркве свједочи чињеница да је цариградски патријарх признавао режимску совјетску такозвану „живу цркву'“ која је прихватила одлуке такозваног Свеправославног конгреса о календару 1923. године. Руско свештенство је после такозваног Свеправославног конгреса обмануто од режимске такозване совјетске „Живе цркве“ да је Руска црква прихватила одлуке такозваног Свеправославног конгреса о календару, док је руски патријарх Тихон био у совјетском затвору, али када је патријарх обавијештен о превари, Руска црква је одбацила одлуке неканонског сабора у Цариграду.
У СССР- у је уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године. Сви мјесеци револуционарног календара имали су по 30 дана, а преосталих пет дана у години били су партијски празници, уметнути као дани независни од мјесеци или недјеља. Укинут је седмодневни поредак дана у мјесецу, као хришћанско наслеђе, а уведена петодневица. „Савјет народних комесара је 1. октобра 1929. увео совјетски револуционарни календар указом О преласку на непрекидну производњу у предузећима и установама СССР (то је важило на послу, а у свакодневном животу је остао на снази грегоријански календар). Недеља је имала пет дана, запослени су били подијељени у пет група, од којих је свака имала свој нерадни дан. Међутим, пошто је тако било немогуће да чланови породице истог дана буду слободни од посла или похађања школе, совјетска влада је 1. децембра 1931. увела шестодневну недељу у којој је сваки шести дан био нерадни. Од таквог програма се одустало 26.јуна 1940. указом Президијума Врховног совјета СССР-а „О преласку на осмочасовни радни дан, седмодневну радну недјељу и о забрани самовољног одласка радника и службеника из предузећа и установа”.
Показатељ нехришћанске и политичке природе католичког календара је и чињеница да је 1925. године револуционарна партија Кемала Ататурка у републици Турској увела грегоријански календар као тековину секуларистичког поретка. Чињеница да је секуларистичка и муслиманска Турска усвојила грегоријански календар говори о карактеру католичког календара. У Грчкoj и Совјетском Савезу католички календар су увеле комунистичке владе, што потврђује да су револуционарни покрети били средство евроамеричког експанзионизма, а грегоријански календар средство евроамеричког екуменизма. У државама православних хришћанских народа грегоријански календар су увеле католичке династије или комунистичке владе, изузев Србије, то јест Краљевине Југославије, где је грегоријански календар уведен под влашћу Краља Југославије и вјерски мјешовите југословенске владе.
У Краљевини Југославији српски народ је и после увођења грегоријанског календара као државног календара поштовао вјерско предање, и световни празник Нове године није еуфорично прослављан јер је био у вријеме Божићног поста а већина српског народа је постила постове и поштовала Српску православну цркву. У српском народу почиње слављење Нове године на култни и раскалашан начин у режиму Социјалистичке Југославије, када је комунистичка власт наметнула слављење Нове године као државног и новог «народног празника» према програму Совјетског Савеза установљавања празника комунистичких и паганских култова као повратка предхришћанским празницима «природе» лишених хришћанског православног предања. Државним установама и медијима, просветним и радним организацијама је налаган програмски рад у припреми прославе Нове године коју симболизују Дједа Мраз и новогодишња јелка као замјене за Бадњак, Божић Бату, Светог Николу и све хришћанске симболе.
Наиме, Комунистички покрет Југославије је у Другом свјетском рату са Совјетском Црвеном армијом оружано освојио власт у Краљевини Југославији и спровео совјетску стратегију обрачуна са «класним непријатељима» и са православном Црквом, као и са православним хришћанским народом. Комунистички покрет је прихватио југословенски државни хибридни пројекат и континуитет католичке колонијалне политике, и спровео комунистичку политику атеистичке агитације против православног хришћанског предања на простору новоустановљене Социјалистичке Југославије. Вође Комунистичке партије Југославије су били словеначки и хрватски католички комунистички кадрови који су у области вјерског и општекултурног друштвеног живота Југославије спроводили комунистичко-католичку културну политику а примарно календарску политику креирања поретка празника католичких и комунистичких култова. Тако је прве године по успостављању Социјалистичке Југославије (1945.) Нова година проглашена државним празником са три нерадна дана, када су у календар уведени државни идеолошки празници комунистичке партије. Јавне прославе вјерских празника су законски забрањене и сви вјерски празници су одређени као радни дани. Комунистички календарски режим је представљао прворазредно средство програмског одвајања школе од вјерских празника то јест православног хришћанског народа од православне Цркве. Генерације српског народа школоване у Социјалистичкој Југославији нису знале да постоје вјерски празници и шта су вјерски празници.
Документовано о државном програму увођења прославе календарске Нове године “као народног празника” свједочи државни акт наредбе Министарства за науку и културу Владе ФНРЈ, достављен средњој школи гимназији на Цетињу, престоници народне републике Црне Горе, који приказује како је комунистичка власт радила да се “сузбије и одврати пажња од празновања Божићних празника”, посебно “код дјеце и омладине”. Докуменат свједочи и о православној хришћанској култури народа на Цетињу и у Црној Гори, а која је после пола вијека комунистичке диктатуре прогона православног предања скоро потпно прогнан.
«Ових дана дискутовало се у Министарству за науку и културу заједно са представницима Народне омладине, АФ- и синдиката о прослави Нове године за децу и омладину. Закључено је да се Прослава Нове године организује што шире, да се учврсти као народни празник и да уједно ова прослава помогне, сузбије и одврати пажњу од светковања божићних празника код деце, школске омладине и омладине уопште.»
КАТОЛИЧКИ КАЛЕНДАР И НОВА ГОДИНА
После римокатоличког раскола римске патријаршије од матичне Источне цркве, римокатоличка црква је спровела ревизионизам хришћанског учења, у којем је спроведена и римокатоличка реформа календара као категорије која празничним поретком представља културну и вјерску политику цркве и државе, календарску културу као кодекс одређеног вриједносног система, као календарски континуитет вјерских култова. У римокатоличком ревизионизму била је битна ревизија јулијанског календара у који је Црква увела Васкршњи календарски канон којим је празник Васкрсења Господњег био одређен као култни празник. Такође, римокатоличка ревизија јулијанског календара је спроведена и због царског имена календара које је у римокатоличкој политици папо-цезаризма требало депласирати из календарске културе и поставити календарски култ папског имена.
Разлог папске промјене јединственог јулијанског календара хришћанског свијета није био прецизније рачунање времена и нагомилано неурачунато вријеме преступних година – зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара, коју је спровео римски папа Гргур XIII у 16. вијеку 1582. године, није било наводно тачније рачунање времена него наметање римокатоличког „рачунања” времена, религије и историје. Тачније рачунање времена је повод, а узрок је римокатолички религијски ревизионизам ради изграђивања култа римског католицизма и римског папе креирањем и католичког календара римског папе.
Римокатоличка реформа православног јулијанског календара представљала је, после вјерског, и календарски дисконтинуитет са хришћанским календаром. Римокатоличка реформа календара као дио римокатоличког религијског ревизонизма хришћанства, је подразумијевао раскид са предањем предпапске повијести и креирање календара римокатолицизма прошлости и будућности човјечанства. Католички календар представља промоцију папизма, успостављање календарског култа папског примата, умјесто поштовања Господа Христа који је Оваплоћењем у историји и на Земљи постао средиште историје, времена и хришћанског календара.
Римокатоличка ревизија јулијанског календара је на првом мјeсту раскидала са календарским каноном који одређује посебно култно календарско мјесто празнику Васкрсења Господњег као симболу догађаја којим Христос потврђује своју месијанску Божанску природу и који представља смисао хришћанске вјере. Значај и значење празника Васкрсења Господњег су релативизовани одбацивањем одредбе Васељенског сабора о посебном одређивању датума празника Васкрсења Господњег у односу на остале празнике и посебно на празнике Старог завјета, релативизовањем редослиједа и смисла догађаја Старог и Новог завјета, сводећи празник Васкрсења Господњег на један од непокретних хришћанских празника лишеног календарске култне изузетности у односу на старозавјетне и новомесијанске календарске култове.
Римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара је одбацила одредбе Првог Васељенског Сабора који је осудио погрешна вјерска учења и ријешио спорове у Цркви по питању календара одређивањем правила јединственог хришћанског календара. Питање календара на Никејском сабору је било када ће хришћани славити празник Васкрсења Господњег у односу на национални вјерски празнике старозавјетне вјерске заједнице која негира Христа као Господа, као Сина Божјега и пориче Христово Васкрсење. Римокатоличко одбацивање одлуке Никејског сабора о празнику Васкрса Господњег у односу на празник старозавјетне Пасхе је симбол одбацивања хришћанског православног предања. Одбацивањем одлуке Васељенског Сабора о начину календарског одређивања датума празника Васкрсења Христовог у односу на празник старозавјетне Пасхе релативизује се и деградира централно и неупоредиво мјесто личности Господа Христа у календару и у историји. Римокатоличко релативизовање календарског статуса празника Васкрсења Господњег представља релативизацију хришћанске хронологије новозавјетних догађаја којом се у односу на старозавјетне догађаје и празнике приказује и календарски канонизује смисао догађаја и дјела Господњих. Такође, релативизовањем и изједначавањем календарског култа старозавјетних и новозавјетних празника се прави простор за изграђивање римокатоличких календарских култова – календара имена римског папе, римског папизама, римског папског примата…
Стратешка сврха календара грегоријанског глобализма је брисање датума покретних празника православног хришћанског календара, а прво празника Васкрсења Господа Исуса Христа као главног празника исповиједања истине хришћанске вјере. Заправо, католички календар представља континуитет праксе поистовјећења празника Васкрса са старозавјетним празником Пасхе, као у првим вјековима Цркве, праксе релативизовања и негирања Исусовог месијанства, а што је осудио Први васељенски сабор и установио Васкршњи календарски канон одређивања покретног датума празника Васкрса Господњег као посебног празника. Римокатоличка реформа календара представља континуитет настојања да се новозавјетни редослијед и смисао јеванђелских догађаја подреди старозавјетном, паганском и сваком новом месијанизму, као што се култом празника Нове године нивелишу и релативизују хришћански празници у евроамеричкој профаној и паганској празничној календарској култури.
Римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара је извршена према критеријуму времена, а не према хришћанском календарском канону освештања времена и календара. Римокатоличком реформом календара природа календара је сведена на вријеме као мјеру и перспективу човјековог живота. Тако у грегоријанском календару на значају добија прослава Нове године као слављења почетка новог годишњег временског циклуса, новог `временског круга`као обнове и смисла живота, а прослава хришћанских празника се потискује и профанизује. Прослава Нове године у грегоријанском календару добија култни значај, док се прослава Васкрсења Господњег потискује и профанизује као и сви хришћански празници.
Црква се вјековима противила прослављању почетка Нове године, јер се, као и данас, прослављао уз много алкохола и разуздано понашање. Црква је васпитавала вјернике у поштовању Бога као извора и смисла живота, а не у обоготворавању природе и временских циклуса као извора живота, као у паганским вјеровањима, или као што је римокатолички календар одређен временом које календарски контролише самозвани суверен свијета – римски папа као политичка, племенска и религијска „реинкарнација“ римског паганизма. Црква је на Првом васељенском сабору почетак Нове године одредила када и почетак црквене нове године, први септембар, и православна црква до данас поштује такво предање. Међутим, император највеће православне хришћанске монархије, Руског царства, Петар Велики је почетак нове године премјестио на 1, јануар по примјеру грегоријанског календара, а потом су примјер Петра Великог слиједиле мање православне хришћанске државе.
Римокатолицизам је спроводио и идеје „позитивистичког просветитељства“ од почетка издвајања папизма у засебну институцију и супротстављања ауторитету Цркве и Цара. Заправо, програмска полазишта европског позитивистичког просветитељства заснивана су на римокатоличкој ревизији хришћанства, која је, као и римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара, уграђена у друштвену доктрину европског секуларизма. Грегоријански календар је парадигма политичког пројектовања историје и будућности и свођења календара у оквир времена и простора, схватања повијести као прогреса, али не према Вјечном, већ према будућем освајању свијета и стицању материјалних добара за прогрес европске политичко-племенске заједнице. Папска промјена јулијанског календара представља симбол римокатоличке и рационалистичке ревизије хришћанства, раскида са „старим свијетом“ и „старим календаром“ хришћанства и успостављање календара „прогреса“.
НОВОЗАВЈЕТНА ЕРА
У првим вјековима новозавјетне ере Цркву су прогонили пагански владари, али је пропаганду против Новозавјетне вјере спроводила и старозавјетна вјерска заједница која није прихватила Господа Христа као Сина Божијега него су наставиле чекати свог месију као свог вјерског и племенског предводника. Једно од средстава меке моћи старозавјетног месијанства у негирању Исуса као Христа – Месије, било је религијско релативизовање и подређивање празника и догађаја Васкрсења Господњег, главног празника Цркве којим хришћани исповиједају смисао вјере, празнику старозавјетне Пасхе као празнику којим се прославља догађај националне историје изласка народа Ираиља из египатског ропства.
Први Васељенски сабор (325. године у Никеји) сазвали су Свети Цар Константин Велики и Света саборна апостолска Црква и због „пасхалног спора“ у Цркви око питања да ли хришћани треба да прослављају празник Васкрса Господњег када и старозавјетна јудејска заједница празник Пасхе или као посебан празник после Пасхе према хришћанској хронологији која приказује смисао догађаја Васкрсења. Васељенски сабор је одлукама успоставио јединство Цркве и новозавјетно празновање Васкрса. Сабор је одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, никако истог дана или прије празника старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало да се празник Васкрсења Господњег календарски (временски) поклопи са празником Пасхе или да претходи празнику старозавјетне Пасхе.
Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневнице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас, док се у римокатолицизму крше од времена успостављања грегоријанског папског календара. Сабор је и према астрономским промјенама, кретањима Земље, Сунца и Мјесеца, одредио да се Васкрс празнује у временском размаку од празника старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом – јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена.
Први Васељенски сабор је установио у јулијанском календару Васкршњи календарски канон којим је одређен начин прорачуна датума прославе празника Васкрса Господњег. Васкршњи канон, или новозавјетну Пасхалију, Црква је установила у односу на старозавјетну предхришћанску Пасху ради успостављања правилног новозавјетног празничног предања и исправног исповиједања Истине хришћанске вјере. Заправо, старозавјетно календарско предање и пагански јулијански календар су крштени Васкршњим календарским каноном, православним празничним предањем према новозавјетном смислу редослиједа Еванђелских догађаја, који у Цркви Христовој историјски и вјерски одређују Истину вјере, а старозавјетно празнично предање одређују као старозавјетно будући да се испунило Новим завјетом Оваплоћења Спаситеља Господа Исуса Христа.
КУЛТ ВРЕМЕНА
Повратак паганском култу времена у европској култури почиње римокатоличком реформом календара. Питање јулијанског и грегоријанског календара није питање тачнијег рачунања времена, него питање односа према времену односно односа према вјери. Римокатоличка реформа календара је хришћанској перспективи Вјечности претпоставила перспективу прогреса – вјечне вјерске вриједности су потчињене «временским вриједностима». Свето предање Цркве је подређено поштовању закона природе и прогреса, сврха календара је сведена на тачније рачунање времена, а смисао одређивања датума прославе празника Васкрсења Господњег на питање прорачуна Мјесечевих мијена.
Култни однос према технолошким проналасцима и времену, развијен у Европи, има основу у учењу римокатолицизма и потом протестантизма, као рационалистичких интепретација хришћанства. Сатни механизам није западноевропски проналазак, већ се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто као касније у секуларистичкој Европи, гдје је постао покретач културе и култа времена. Када је у Европи конструисан механички часовник, концепт времена је замијенио вјерски литургијски образац живота. У Европи часовник није био само средство мјерења протока времена, већ је постао парадигма нове технолошке цивилизације. У 14. вијеку се на Западу сатни механизми постављају на црквене торњеве, као симболички почетак религијске оријентације према времену, служења времену и владавине времена, као почетак доба времена.
Технократски друштвени поредак је настао на тековинама евроамеричке „технолошке револуције“ 19. вијека као што су откриће фотографије и усавршавање парне машине, на технолошким достигнућима која су омогућила брже кретање и брзи саобраћај људи, роба и услуга, бржи пренос физичког терета и телеграфских порука, чиме је постигнуто „убрзање“ и „скраћивање“ времена. Највеће “убрзање“ времена, од проналаска механичког часовника и парне машине, постигнуто је у 20. вијеку усавршавањем компјутерских система, а потом и „визуелним сажимањем“ времена и простора конструисањем и примјеном екрана као уређаја за пренос слике, као новог прозора у свијет и стварност, чиме је почела ера екрана. Живот сведен на Вријеме, на утрку са сваким долазећим тренутком који неповратно пролази, као са роком употребе привременог тијела и живота, постао је стил и смисао живота евроамеричког човјека.
„Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, написао је православни владика Петар II Петровић Његош. Вријеме је својство створеног свијета, псеудоним и еуфемизам за смрт и распадање, друго ублажено име за нерешиву тајну смртности и привремености материје и судбине људске одређене таквим усудом. Вријеме сапостоји свијету, и будући ограничено његовим постојањем, са њим ће и нестати – учи хришћанско богословље. Пролазна, неосвећена и без Бога, препуштена себи, природа није друго до „воденица смрти“. Судбина људска одређена „временом земним“ два су образа „највише лудости“, карике у ланцу нужности закона пропадљиве природе.
Oднос савременог човјека према времену је сведен на економско-потрошачке потребе, на трошење времена, а календар на средство економичнијег експлоатисања таквог техничког времена – времена као новца. У идеологији рационализма и вјера се вреднује „временом“. У „технократској“ култури вјерске вриједности се мјере резултатима техничког развоја, на хришћанство се примијењује принцип прогреса. Поједини православни пастири профанизују вјерске празнике, а црквени календар се вреднује критеријумом економичности. Савремена атеистичка агитација користи дјелотворнију антихришћанску доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религијске разлике и истине вјере, а истиче опште непосебне стране религија. Агресивни атеизам према цркви је често подстицао вјернике на жртву поштовања вјере, док конзумеристички однос према вјери и пропагирање општевјерских начела подстичу арелигиозност и равнодушност према вјери. Такво опште мјесто релативизовања религијских разлика и Истина вјере је свођење црквеног календара на питање прецизнијег рачунања времена.
НОВОГОДИШЊЕ НОВОМЕСИЈАНСТВО
Празнични поредак грегоријанског календара можемо назвати и „новогодишњи празнични поредак“ заснован на својеврсном новогодишњем новомесијанизму – на паганској прослави Нове године као почетка прослава празника природе, на празницима праћења природних појава али не ради пољопривредних послова, него ради одређивања смисла и сврхе календара као односа човјека према природи, према творевини, а не према Творцу творевине. Новогодишњи „новомесијанизам“ успоставља магијски однос човјека са стихијом природе као извором живота, као почетком новог временског годишњег круга обнове пролазне и промјенљиве природе.
Нова година се ван Цркве прослављала уз разуздано понашање и ритуално обожавање природе. Црква се противила паганским прославама Нове године и уводила прославе почетка календарске године у канону цркве. Хришћанска држава и црква су законски забрањивале паганске прославе Нове године због очувања друштвеног морала и да се у друштву не би изграђивао пагански календар, конкурент хришћанском календару.
Персонификација новогодишњег „новомесијанства“ је и ликовни лик Дједа Мраза, креиран као сурогат хришћанског светитеља и стилизација ликова митских метафора природних појава који се појављује и одлази са промјенама годишњих доба. Дједа Мраз представља стилизован лик паганских божанстава, лишен оштрих ликовних црта од леда и дрвета као приказа стварне стихије природе, као и ликовности иконописа ликова хришћанских светаца. Деда Мраз је креиран у програму атеистичке агенде первертирања хришћанских обичаја и празника у новопаганске обичаје и празнике природе. Дједа Мраз долази из поларних предјела, простора леда и снијега, а не са неба или са Небеса, као персонификација природе без ичега метафизичког, и без икакве асоцијације на Божанско.
„Секуларистички“ стилизован лик митског доброг Деде дародавца дјечијих поклона је уведен у «обичај» српског народа у вријеме власти Социјалистичке Југославије – прво преко социјалистичких радних организација, утицајем Америчке и Совјетске празничне политике. У Совјетском Савезу Дједа Мраз је био прво проглашен наслеђем буржоаског друштва – „савезником свештеника и кулака”, али је убрзо, ради потискивања празника Божића у руском народу, стекао статус симбола Новогодишњих празника.
Лик Дједа Мраза је стилизован западноевропским и словенским паганским и квазихришћанским представама светаца и митских ликова поларних предјела, али су у процесу прогреса квазихришћанска и паганска стилизација подређене потрошачкој представи Дједа Мраза који данас има одлике промотера потрошачког и конзумеристичког друштва. Томас Наст је насликао Дједа Мраза 1863. године и дао лик данашњем сјеверноамеричком Дједа Мразу. Хедон Сендблам је насликао слику Деда Мраза за компанију Кока Кола 1930. године. Компанија Кока Кола је највише популаризовала лик Дједа Мраза каквог га данас знамо, а прва компанија која је користила лик Деда Мраза у маркетингу је била компанија White Rock Beverages 1915. године као рекламу продаје минералне воде, а 1923. године за продају безалкохолних пића.
Европљани Нову годину славе формално религијским редослиједом, после Божића, са траговима хришћанске традиције, док православни хришћани у посткомунистичким државама грегоријанску Нову годину славе без претходних вјерских празника којима се осмишљава почетак нове године, без хришћанског религијског редослиједа, него као потпуно профани или пагански празник слављења почетка новог годишњег временског циклуса. Зато многи православни после пира новогодишње ноћи гргуријанског календара, остатком воље славе православно Бадње вече, Божић и православну Нову годину, као још један повод за провод. Православни хришћани чије су цркве почетком прошлог вијека прешле на грегоријански календар и које по католичким датумима славе Божић и Нову годину, почињу новогодишње славље у сред Божићног православног поста, нарушавајући саборност и литургијско јединство једине свете саборне и апостолске православне Цркве, то јест супротно смислу саборности Цркве и литургијског живота.
Папска промјена календара у Европи није доживљена као постулирање хришћанских вриједности, већ као промоција папског политичко-религијског ауторитета, као процес европског политичко-религијског и историјског издвајања. Енглеска је римокатолички календар прихватила 1752. године, а последња протестантска заједница која је прешла на католички календар 1812. године био је кантон Граубинден у Швајцарској. Протестантске државе су се супротстављале прихватању папског календара, због чега је долазило до локалних вјерских ратова у појединим европским градовима и областима. Грегоријански календар је временом прихватан од протестаната као процес прогреса. Данас просјечни европски протестант, агностик или атеиста папску промјену календара не доживљава као папску диктатуру која угрожава европски либерализам и индивидуализам, као неотуђива права појединца и `природног човјека`, него као тековину ренесансно-реформаторске еманципације. У секуларистичкој свијести савременог атеисте, прелазак на гргуријански календар је постао синоним бјежања из календара цркве и окриља обавезујућег православног предања у атеизам и аисторичност – слободу од сваког «началства и власти».
Римокатоличка »реформа» јулијанског календара је представљала календарско обзнањивање теорије о „крају историје“ и почетку ере римокатолицизма као духовне доктрине државног и друштвеног уређења свијета. Такође, представљала је обзнану папског просветитељског позитивизма који ће науком, технологијом и демократијом на челу са римокатоличким реформатором римским папом изградити „универзалну историју свијета“. Римокатоличко календарско нивелисање представља својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у празнични евроамерички календарски конгломерат религијских квазихришћанских и паганских култова, а у другостепеној нивелацији – потпуно брисање повијесног памћења.
Објави коментар