Објављено од
На сајту предсједника Украјине је постављена петиција за прелазак Украјине на латинично писмо. Аутор петиције је предложио да се украјинско писмо промијени преласком са ћириличног на латинично писмо према узорима савременог енглеског писма. 24. октобра 2022. године на сајту предсједника Украјине постављена је петиција са предлогом преласка украјинског алфабета на латинично писмо. Иницијатор петиције подцртава у свом обраћању да се одрицање од ћирилице јавља као правовремена мјера. „Молим вас размотрите могућност преласка украјинског алфабета на латинично писмо (у оквиру модерног енглеског писма). Разлога за такав прелаз има довољно, они су очигледни. Осим тога, не могу да се сјетим актуелнијег момента у историји наше земље за такав прелаз него сад“, пише у тексту.
Да би је предсједник државе разматрао, петиција је дужна добавити 25 хиљада гласова. Сличне иницијативе појављивале су се и раније на порталу предсједника Украјине, али нису прикупљале потребан број потписа. Подсјетимо, секретар Савјета за националну безбиједност и одбрану Украјине, Алексеј Данилов, залагао се и прије годину дана за прелазак на латинично писмо. Тада су у Украјинској православној цркви предлог коментарисали као одрицање онога што нас спаја са прецима. У Православној украјинској цркви су казали да Украјина није дужна да се одрекне своје матичне азбуке, као што се Грчка није одрекла свог алфабета.
Превод на српски Огњен Војводић
ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА
Сличну петицију за прелазак са ћириличног писма на латинично објавио је почетком прошлога вијека, годину дана прије почетка Првог свјетског рата, у Краљевини Србији Јован Скерлић, књижевни критичар, пропагатор југословенског програма њемачке славистике и левичарски агитатор против православне ћириличне писмености и уопште предања православне културе. Скерлић је био пропагатор југословенског језичког пројекта, залагао се да Србија и српски народ пређу са ћириличног писма на латинично, да у југословенском језичком програму Срби напусте и аустрославистичку просту ћирилицу и пређу на њен латинични еквивалент, хрватску фонетску латиницу према којој је у претходном вијеку аустрославистичка канцеларија креирала српски сурогат ћирилице, а ради поступног преласка на латинични еквивалент.
Еманципацију српског народа Скерлић је проповиједао као одрицање од православља, а у језичкој политици као одрицање од ћириличног писма као предања православне писмености, и од ијекавског изговора као најближег црквенословенском језику. У чланку памфлету „Неославизам и југословенство”, поред осталог, Скерлић пише: „први корак ка нашем народном јединству то је верска равнодушност, једновремено и свестрано слабљење верског осећања”; „ми се имамо враћати идејама, вазда младим и увек тачним, нашега великога учитеља Доситеја Обрадовића” (Скерлић 1911: 267). Јован Скерлић је српскохрватско југословенско језичко јединство видио у екавско-латиничкој варијанти као основи књижевног језика југословенске народности и државе. Према Скерлићевом моделу југословенског програма, Срби и Хрвати би требало да напусте ијекавски изговор и пређу на екавски то јест да се Хрвати са ијекавског изговора врате екавском који се говорио у Загребу до аустроугарске реформе (када је ијекавски изговор српског штокавског дијалекта уведен као хрватски језик), а да се Срби одрекну ијекавског изговора и ћириличке писмености – и да се кодификује књижевни српскохрватски југословенски језик као језик екавског изговора и латиничног писма. Југословенски језички пројекат, као колонијални европски пројекат, поред уклањања православне писмесности представља програм упрошћавања писма и говора, и разграђивања дијалекатске цјелине српског језика раздјељивањем дијалеката као посебних језика.
„Анкета“ Јована Скерлића представљала је полузваничну пробу проходности југословенске језичке политике у српском друштву. Многи учесници анкете на питање писма нису одговорили. Скерлићев став међу Србима нико није подржао, ни његови пријатељи. Анкета је објављена у пет дjелова. Први је образложење предлога: Ј. Скерлић, Источно или јужно наречје?, Српски књижевни гласник, Књ. XXXI, бр. 11-12, 1 и 16. децембар 1913. Одговори су под истим насловом објављивани како су пристизали, у четири броја: Ј. Скерлић, Анкета о јужном или источном наречју у српско хрватској књижевности, Српски књижевни гласник, Књ. XXXII, бр. 2, 16. јануар 1914. до Књ. XXXII, бр. 5, 1. март 1914. године. Хрватски интелектуалаци су као католици били за католички културни континуитет латиничног писма, али против заједничког екавског изговора у „српскохрватском“ или „југословенском језику“.
Католичка Конгрегација је крајем 19. вијека на Балкану напустила примјену прелазног програма југословенског дводјелног назива језика „српски или хрватски“ и двочланог назива „српскохрватски“, и почела примјену преименовања јужноштокавског дијалекта ијекавског изговора српског језика у хрватски језик. Почело је формирање римокатоличког хрватског народа и хрватског језика, а напуштен је програм превођења српског народа у римокатолицизам под његовим историјским именом, због историјски изграђеног имена српског као синонима православне припадности и поштовања православља у српском народу, као и снаге Српске православне цркве и после прогона у османској окупацији. Њемачки и ватикански лингвисти су за кодификовање хрватског језика изабрали ијекавски изговор српског штокавског дијалекта, као изграђенији изговор, формиран на простору средњовјековних држава Немањића и Котромановића, на којем је касније изграђена Дубровачка књижевност као континуитет српске књижевне културе и књижевног језика на простору Далмације, слободном од османске окупације, али под латинским правописним прозелитизмом преласка на латинично писмо.
Рат је увијек био прилика да се у ванредном стању спроведе и културна колонизација народа, као данас у Украјини, као у Првом свјетском рату према српском језику и народу. Фатализам и фанатизам србо-југословенских филолога и политичара је кулминирао у Првом свјетском рату, док су српска војска и народ гинули у борби за опстанак. Године 1916. у државној штампарији у Нишу (у програму Нишке декларације проглашења југословенског уједињења као ратног циља српске владе), штампана је синтетичка студија Јована Цвијића и Александра Белића којом је представљена културна политика будуће југословенске државе троименог народа троименог језика, у којој су први пут званично наведени атрибути: српско-хрватски језик, српско-хрватска књижевност, српскохрватске епске пјесме, српскохрватски народ итд. Југословенски језички програм је потврђен Крфском декларацијом 1917. године одредбом о равноправности ћириличког и латиничког писма у југословенској држави. Формирањем Краљевине Југославије је званично спроведен југословенски језички пројекат ванвјерског “вавилонског“ уједињење српског народа, а суспендовано српско уједињење – онемогућено је уједињење српског народа у српској саборности православне вјере и писмености. У Уставу Краљевине Југославије српски језик је први пут од српске стране званично преименован и вишеименован то јест троименован као српско-хрватско-словеначки језик. Формирање Југославије је спроведено истовремено са формирањем СССР -а и уништењем Царске Русије, што је био почетак програма спровођења совјетизације руског језика, народа и повјесног простора, а у којем је пројекат Украјине био политички примаран, као “руска“ варијанта југословенског програма.
Југословенска језичка политика је у Краљевини Југославији кулминирала предлогом Краља Југославије да латинично писмо буде званично југословенско писмо, који није прихваћен због противљења српских филолога и Српске православне цркве. Резултат југословенског језичког програма је ратни распад Југославије у Другом свјетском рату и формирање нацистичке Независне Државе Хрватске на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине и дијелу данашње Србије под покровитељством Вермахта и Ватикана, у којој је вршен геноцид над српским народом, прогон ћириличког писма и назива српски језик. Ратни распад социјалистичке Југославије, после распада совјетског Савеза, резултирао је поново погромом српског народа на простору данашње Хрватске и поновним протјеривањем ћириличног писма. Југословенски језички програм се спроводи над српским језиком и после распада Југославије и у бившим југословенским републикама, у Црној Гори је претходна власт српски језик преименовала у „црногорски језик“, и ако се већина становника изјаснила да говори српски језик; у Босни и Хрцеговина српски језик је преименован у „бошњачки“ од стране мусиланске заједнице, исламизованог српског становништва, а са преименовањем језика у овим републикома извршено је превођење на латинично писмо.
У истом политичком програму прогона словенских језика православне писмености у совјетској Украјини је један дијалекат руског језика преименован у “украјински језик“, док је стандардни руски језик програмски прогањан до званичне забране говорења руског језика у јавном простору 2021. године. Подсјетимо, на дијелу данашње Украјине који је био под аустроугарском окупацијом спровођена је колонизација руског језика у истом аустрославистичком програму као и колонизација српског језика, којом су руководили исти мисионари који су били ментори српским сарадницима њемачког програма преименовања дијалекта српског језика и потом његовог превођења са ћиричичког на латиничко писмо. Наиме, кроатизација српског језика и украинзација руског језика представљају политичке програме истог евроатлантског колонијалног пројекта разградње словенских језика и прогона православне писмености.
Јован Скерлић је умро 1914. године не дочекавши државно спровођење југословенског језичког програма формирањем Краљевине Југославије. Континуитет југословенске језичке политике је наставила Социјалистичка ФР Југославија, која је скоро у потпуности остварила прогон ћириличког писма и прелазак српског народа на латинично писмо. Југословенски Скерлићев стандард, екавски изговор и латинично писмо, је у Социјалистичкој Југославији користила Југословенска народна армија. Скерлићева стратегија југословенске језичке политике се данас спроводи у Србији, и после 30 година од распада Југославије – потиснуто је ћирилично писмо (поред половичне законске заштите српске ћирилице), програмски се прогони српски ијекавски изговор из државних и приватних медија, екавизују се ијекавски текстови Срба из Хрватске и Крајине, Босне и Херцеговине, Црне Горе, а екавско-латинична “кодификација“ је у Србији видљива као српски стандард.
Објави коментар