Мала школа историје уметности (9)

ЛЕГАТ МИХАЈЛА ПУПИНА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ

Мало је познато да је поред бројних својих доброчинитељства, хуманитарних и национално-патриотских активности, Михајло Пупин задужио и нашу духовну и историјско-уметничку баштину. Захваљујући првенствено Пупиновим личним напорима и издашним финансијским средствима, Народни музеј данас са поносом чува и излаже таква ремек-дела српске уметности какви су Херцеговачки бегунци и Сироче на мајчином гробу Уроша Предића. Ово су само два од укупно 10 дела српског сликарства XIX века, које је наш велики научник за живота завештао Народном музеју на бригу и чување.

Познато је да је Михајло Пупин особито ценио и уважавао наше сликарске великане Уроша Предића и Пају Јовановића. То је и разумљиво, јер су они са Пупином били генерацијски блиски, а сва тројица су пореклом били и земљаци.  Чак и онда када су доживели међународна признања, нико од њих није заборавио своје порекло и родно место, о чему говоре и чињенице из њихових живота: Урош Предић се са Академије ликовних уметности у Бечу, где је добио место асистента, вратио да живи и ради у родни Орловат, да би се касније преселио у Београд; Паја Јовановић  је даривао своју уметничку оставштину Музеју града Београда, а своју родну кућу у Вршцу за прво дечје обданиште у родном граду; Михајло Пупин је завештао свом Идвору породичну кућу у којој је данас смештен завичајни музеј, односно „Народни дом“, који по њему носи име. Колика је љубав Михајла Пупина била према Банату и родном Идвору, довољно говори да се и званично изјашњавао и потписивао као Михајло Пупин Идворски.

Paja-Jovanovic-Mihajlo-Pupin-1903.1.jpg

Први конкретан Пупинов доброчинитељски гест виђен је већ 1889. године у Паризу, и то на великој међународној изложби на којој је учествовала и Краљевина Србија. Пупин је са те изложбе откупио два ремек-дела српског сликарства XIX века, слике Херцеговачки бегунци и СирочеУроша Предића. Није случајно што је велики научник откупио управо ова уметничка дела. Можда је довољно истаћи две чињенице које су утицале на овакву Пупинову одлуку. Прво, Пупин је са Урошем Предићем  друговао још из школских дана проведених у тзв. немачкој школи у Црепаји (као припремној школи за Панчевачку гимназију). Њихово другарство ће временом прерасти у трајно пријатељство, и управо захваљујући њиховом узајамном поверењу, нека од врхунских дела српског сликарства XIX века данас се налазе у Народном музеју. Друго, код Пупина је као у ретко ког другог била развијена свест, да ремек-дела наше уметности морају да припадају првенствено нашем народу. Примера ради, речи анонимног аутора краћег чланака у великом илустрованом календару „Орао“ из 1890. о слици Херцеговачки бегунци, као да су подстакла Пупина да преузме одлучне кораке у том правцу. У тексту се, поред описа и похвала, помиње да је у тој мери била запажена на светској изложби у Паризу 1889, да је један амерички музеј био спреман да је откупи за своју збирку. „Ми смо тога мишљења (нагласак коментатора у листу – прим П.П.), да ову слику треба да купи српска држава за свој народни музеј“ (…) Српски владаоци и српске државе мора да имају средства да се најлепши производи наше уметности прибирају у средишта наше културе“. Овај патриотски апел није допрео до надлежних, али је зато јесте до Пупина, па се у овом, као и у многим другим случајевима, показало да је био прави човек на правом месту и у право време.

Уметничка дела која су за Народни музеј откупљивана Пупиновим средствима, највећим делом су доспела у музеј током двадесетих година прошлог века. У књигама инвентара уметничких предмета Народног музеја, забележене су следеће слике које је Пупин куповао и као свој легат поклонио музеју: Урош Предић, Сироче (1888), Урош Предић, Херцеговачки бегунци (1889), Паја Јовановић, Портрет Михајла Пупина (1903), Паја Јовановић, Портрет Варваре Пупин (1903), Константин Данил, Портрет госпође Вајлинг (1835-1840), Константин Данил, Портрет г-ђе Тетеши (1835-1840), Влахо Буковац, Руђер Бошковић (1919), Никола Алексић, Портрет жене са белом капом (1851), Новак Радонић, Портрет Димитрија Сарачевића (1857), Новак Радонић, Портрет Персиде Сарачевић (1857), Павле Симић, Портрет проте Јована (Инокентија) Павловића  (1853) и Георгије Бакаловић, Портрет Јеврема Обреновића (1835). Такође, захваљујући средствима из Пупинове задужбине или фондације, 1933. године набављени су портрети угледне трговачке породице Јовичевић из Доњег Милановца – Јована, супруге Љубице и ћерке Милеве, као и њиховог зета, београдског трговца Мише Живановића, које је у Београду средином XIX века насликао познати портретиста Урош Кнежевић.

Нарочиту особеност овог легата у Народном музеју, међутим, чине портрети Михајла Пупина и његове ћерке Варваре, које је, приликом своје посете Америци 1902–1903. године, насликао један од највећих српских уметника Павле Паја Јовановић. Из сусрета и познанства два великана, неоспорно да је морало остати још нешто сем изузетних портретских дела. Пупин се пријатељски опходио према Паји Јовановићу, изузетно је ценио његово сликарско мајсторство и користио је сваку прилику да свом земљаку боравак на новом континенту учини пријатним. И пре него што су се срели и упознали, доста су знали један о другом: Пупин о Србину сликару, који је свету пронео славу својим портретима, жанр-сценама из живота народа на Балкану и Оријенту и монументалним историјским композицијама, а Паја Јовановић о Србину научнику, који је својим достигнућима и проналасцима задужио не само свој народ, него и читаво човечанство.

Пупинови поклони и завештања представљају један од начина богаћења музејских фондова. За Народни музеј легат Михајла Пупина има вишеструк значај. Он не говори само о уметничким делима и њиховом значају, него и о далековидости самог доброчинитеља. Откупи дела његових савременика-сликара и сакупљање најзначајнијих остварења српског сликарства XIX века, показатељи су и Пупинових симпатија и склоности према класичној уметности и старинама уопште. Ако би овоме додали и Пупинову одлуку из 1932. да при Народном музеју оснује своју Задужбину која би носила његово име и чија би сврха била издавање публикација српских старина, као и да служи ” (…) с времена на време за куповину дела српских уметника за Народни музеј“, онда је сасвим  јасно колики је допринос великог научника очувању наше историјско-уметничке баштине.

Петар  Петровић

 

Tagovi

Komentari (0)

Повезане вести