Српска позоришта јужно од Саве и Дунава су у сезони 2020/21, упркос бројним недаћама, изазваним пре свега пандемијом, али и читавим низом других проблема који су, нажалост, постали стални пратиоци у раду наших институција културе, још једном показали невероватну моћ прилагођавања неповољним околностима и на своје сцене поставила већи број уметнички релевантних остварења. Од укупно 25 пријављених представа за селекцију, за петанестак се може констатовати да досежу до значајних естетских висина, чиме не само да равноправно парирају театрима из Београда и Новог Сада, већ их у појединим сегментима и надмашају.
Паушалне и неаргументоване тврдње неколицине актера из сфере домаћег позоришног живота да се узбудљиве, вредне, атрактивне и актуелне представе могу видети искључиво у ова два града, док се у остатку Србије у уметничком смислу ништа значајно не догађа арогантне су, препотентне и апсолутно нетачне. У овој сезони храбре и успешне искораке у преиспитивању различитих облика позоришног израза, на тематско-идејном плану, као и у домену жанровско-стилских истраживања и поигравања, могли смо да видимо у већини позоришта од Шапца до Грачанице.
На крају селекционог циклуса суочен сам са два опречна осећања. С једне стране, пресрећан и задовољан чињеницом да сам одгледао толико одличних представа, а с друге, помало очајан, што ће се на 57. Фестивалу „Јоаким Вујић“ наћи њих само осам. Стога ми савест налаже да у овом извештају наведем и она остварења која, нажалост, публика у Лесковцу у септембру неће видети, али сам дубоко убеђен у њихов дуг и успешан живот на матичним сценама, као и на више него извесним гостовањима на другим фестивалима и градовима у целом региону. Најпре истичем најмлађи српски професионални театар – Градско позориште Чачак, које је упркос лошим условима у којима ради, и ове године изнедрило упечатљиву представу „О Гилгамешу“, драматизација Тијана Грумић, режија Југ Ђорђевић. Јана Маричић је у „Књажевско-српском театру“ у Крагујевцу поставила Гогољевог „Ревизора“ у свом већ препознатљивом и врло инвентивном маниру жанровског померања, са убедљивим глумачким ансамблом. Свакако се морају поменути „Ајдуци“ Јована Стерије Поповића, у режији Анђелке Николић, копродукција Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници и Стеријиног позорја, као модеран и ефектан начин читања српске драмске баштине. Једино због чега се ова представа не налази у селекцији овогодишњег фестивала јесте очити сукоб интереса на релацији продуцент-селектор.
Предлажем Заједници професионалних позоришта Србије следеће представе за 57. Фестивал „Јоаким Вујић“:
- „Антигона“ Софокле, редитељ Ненад Тодоровић, Народно позориште Приштина са седиштем у Грачаници и Народно позориште Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар
Полазећи од Софоклове трагедије, уз коришћење делова и мотива из Анујеве и Брехтове истоимене драме, Тодоровић гради комплексну сценску причу о идеалима, издаји, злочину, казни, побуни и залудној борби за праведнијим друштвом. Визуелно ефектно, глумачки надахнуто, жанровски померено ка гротески, уз духовите музичке партитуре, Тодоровић нуди један од могућих начина савременог тумачења античке свевремене приче и мита.
- „Ако дуго гледаш у понор“, позоришна поема по мотивима истоименог романа Енеса Халиловића, аутор и редитељ Златко Паковић, Регионално позориште Нови Пазар и Културни центар Нови Пазар
По мотивима потресног, у литерарно-стилском погледу суптилног романа Енеса Халиловића, ауторска екипа остварења из Новог Пазара само на први поглед проблематизује локалну причу о судбини сиромашне породице у Новом Пазару, менталитету, обичајима и атмосфери које дефинишу ту средину, стављајући у тематско средиште насиље над женом и питања шта су могући исходи и последице таквог чина, отелотворивши узбудљиву представу универзалог значења.
- „Трпеле“ Бобан Скерлић и Милена Деполо, режија Александра Ковачевић, Краљевачко позориште и Шабачко позориште
Још једна прича о насиљу над женама заснована на аутентичним исказима седам жена које су због одлуке да узврате насиљем завршиле у затвору. Једноставна редитељска решења, сведена сценографија, одлични костими, сјајна музика и експресивна, снажна и емотивна глумачка игра обезбеђују уметнички релевантан резултат.
- „За сада је све ок“, ауторски пројекат Наташе Рајковић, Снежане Тришић и глумаца представе, по тексту Наташе Рајковић „Прозор“, редитељ Снежана Тришић, Крушевачко позориште
Ауторски пројекат који је настао као заједнички рад целокупне екипе представе полази од типизране слике брачних односа, баналности које чине свакодневицу средовечне жене и њеног инертног мужа, стресних услова рада у болници и психолошког притиска којем је изложена од стране бруталног шефа, да би се постепено интелигентном стилизацијом стварни и имагинарни елементи стопили у духовиту сценску игру у огољеном простору дефинисаном прецизним дизајном светла који заједно са „музичком завесом“ стварају идеалан терен за истинске глумачке бравуре.
- „Ближи небу“, текст и режија Жељко Хубач, Народно позориште Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић“, Зајечар
Иако је прошло више од четврт века од настанка Хубачевог текста, током којег су се десиле драматичне промене у целом свету, а поготово у нашем друштво, његова актуелност остаје неупитна. Сместивши маргиналне ликове у душевну болницу, што је и метафорички, али и стварни амбијент драме, аутор од конкретних, поједничаних судбина, личних несрећа и заблуда, дискретним редитељско-драматуршким поступцима, уз обилату помоћ свих актера, проговара о ширем цивилизацијском контексту и суровом свету у коме сви заједно егзистирамо.
- „Где смо оно стали“ Марјан Тодоровић, режија Ненад Тодоровић, Народно позориште Ниш
Једина класична комедија у овом избору сведочи да је у савременој српској драматургији у претходних десетак, па и више година, овај жанр све ређи и помало гурнут на маргине. Текст Марјана Тодоровића обилује сочним, на моменте врцавим хумором, утемељеном на менталитетско-карактерним особеностима и језичкој специфичности. Редитељско читање Ненада Тодоровића и глумачког ансамбла непретенциозним средствима створили су надасве духовиту и апсурдну, у појединим аспектима и самоироничну представу.
- „Сећање воде“ Шила Стивенсон, редитељ Оља Ђорђевић, Народно позориште Лесковац
Префињена, визуелно атрактивна, емотивна, прожета духовитим пасажима представа „Сећање воде“ прави је пример „класично-модерног“ позоришта заснованог на доброј причи, чији се квалитети не исцрпљују у наративности, већ у пажљиво, прецизно и инвентивно уклопљеним „мозаичко-калеидоскопским“ појединостима употпуњеним изузетном глумачком игром.
С обзиром на договор постигнут између Заједнице професионалних позоришта Србије и Заједнице професионалних позоришта Војводине да се у част награђених на фестивалима које организују ове две асоцијације, одигра победничка представа са другог фестивала, то би у овом случају била „Ана Карењина“ Л. Н. Толстоја, Новосадског позоришта, у драматизацији и режији Дејана Пројковског. Пошто је реч о великој ансамбл представи која је организационо, технички и финансијски захтевна, мислим да у датим околностима није реално њено гостовање у Лесковцу. Зато предлажем да се у част награђених на 57. Фестивалу „Јоаким Вујић“ одигра „И то се зове љубав“ Мари Шизгал, у режији Ксеније Крнајски, Народног позоришта Ужице. Реч је о ефектно стилизованој причи о мушко-женским односима и љубави, као својеврсни носталгични омаж безбрижним и лудим шездесетим годинама двадесетог века.
На крају извештаја, уз жеље да се 57. Фестивал „Јоаким Вујић“ успешно организује у Народном позоришту Лесковац, молим Заједницу професионалних позоришта Србије да за наредни фестивал именује новог селектора.
Такође, узимајући у обзир скромна финансијска средства са којима Заједница располаже за организацију фестивала, одричем се предвиђеног хонорара за селектора, желећи да на тај начин макар симболички помогнем да се он што успешније реализује.
У Новом Саду, 30. јуна 2021. Др Мирослав Мики Радоњић
Објави коментар