Пише: Огњен Војводић
СМИСАО ХРИШЋАНСКОГ КАЛЕНДАРА
Вјековима је Црква формирала и формулисала хришћанске каноне и догме – Символ вјере је стољећима усавршаван, канон Новог завјета, црквена умјетност и богослужбени поредак су Васељенским саборима добијали коначну форму и хришћанска вјера се све јасније религиозно разликовала oд форме паганских култова, старозавјетног антихришћанског новомесијанства и погрешних „хришћанских“ учења која су била последице примитивног паганског и политичко-племенског старозавјетног тумачења хришћанства. Тако је и хришћански календар канонима Васељенских сабора добијао јединствену сврху и форму, јасно се разликујући од старозавјетног и од претхришћанских паганских календара и празничних култова. Успостављањем новозавјетног хришћанског смисла историје и времена, изграђиван је и календар новозавјетног смисла и сврхе. Оваплоћењем Сина Божјега у времену и историји, вријеме и историја добијају литургијску димензију и свети смисао. Редослијед светих јеванђелских новозавјетних догађаја одредио је нови смисао и сврху историје, а тиме и календара као хришћанске иконе времена и историјске истине. Као што је Оваплоћењем Сина Божијег на Земљи историја добила средиште у богочовјечанској личности Спаситеља, који је почетак и крај времена и историје, Бога Логоса „кроз кога све постаде, и без кога ништа не постаде што је постало“, како пише Свети апостол и јеванђелист Јован, тако је средиште и почетак новозавјетног календара личност Васкрслог Богочовјека Христа „Који се вазнио на небеса. И сједи с десне стране Оца“.
Календар у цркви не служи само мјерењу и биљежењу времена, предмет му није само вријеме, већ и категорија „вјечног“ као перспектива човјекове укупне егзистенције, и историја као календарски континуитет човјекове егзистенције на Земљи, али историја која није прошлост, већ завјет и будућност, али не будућност временског стихијског и „неумитног“, већ завјетног и долазећег. Календар у цркви има канонски карактер – календаром се уређује богослужбени и празнични живот цркве, који представља новозавјетно предање и исповиједање вјере. Датирање догађаја из историје цркве у хришћанском календару се установљава у контексту међурелигиозних односа и предања вјере, а не самог утврђивања временске прецизности догађаја.
Као што је речено на почетку текста, прво питање хришћанског календара јесте питање саборности цркве, јединства хришћанске заједнице у васкршњем календарском канону којим се одређује годишњи богослужбени и празнични поредак Цркве. Питање «старог» и «новог» календара је питање саборности Цркве: са киме ћемо, а не када ћемо славити православне празнике, то јест ко ће одређивати одреднице вјерског и временског „прорачуна“ – док је „проблем“ тачнијег временског усклађивања календара изговор за спровођење римокатоличког религиозног ревизионизма. Традиција тачног одређивања једновременог једновјерног празновања православних празника представља новозавјетну норму заједице у односу на паганске култове, али првенствено у односу на старозавјетну религиозну заједницу која негира хришћанско Свето предање Оваплоћења и Васкрсења Господњег, и која, према томе, празнику Васкрсења претпоставља старозавјетни празник Пасхе. У том контексту и односу, православна црква одређује вријеме празновања Васкрса као симбол исповиједања хришћанске вјере Васкрсења и историјског догађаја Васкрсења Господа Исуса Христа. Усклађивање временске прецизности вјерског календара у православљу се врши у највећој могућој мјери са најбољим светским стандардима, али се вријеме не претпоставља категорији вјечности као перспективи човјековог онтолошког одређења, већ је вријеме у служби вјере, Васкрсења и Вазнесења Господњег.
У астрономском смислу, оба календара, јулијански и грегоријански, би се могла прилагођавати тачнијем прорачуну времена. Али, ни у формално-научном смислу сврха календара није само тачан временски прорачун. Научно посматрано, грегоријански календар нема предности над јулијанским јер су оба календара различита по својим принципима мјерења времена. Грегоријански календар је формиран према тропској (сунчаној), а јулијански према сидеричкој (звезданој) години. Сидеричка година дужа је од сунчане (тропске). Такође, старозавјетни календар, као и јулијански, не прати стварна кретања планета, већ користи формулу прорачуна. Православни прорачун васкршњег канона повезује јулијански и старозавјетни календар, изграђујући календарски калем религиозног редослиједа новозавјетних празника. Календарски калем јулијанског календара и православне рачунице Васкршњег канона прави правилан поредак православних богослужења литургијске године. Јулијански календар је звјездани, јер прати кретање Сунца у односу на тзв. непокретне звијезде, што не значи да је мање тачан, него да користи прорачун према другим „космичким“ координатама.
О односу и сврси јулијанског и грегоријанског календара писала је Људмила Перепјолкина. Навешћемо један пасус из текста о заблудама грегоријанског календара. „Тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе мјерили своју нову годину представља величину условну, фиктивну, иако блиску процесима реално доживљаваним на Земљи, тј. равнодневници и солстицију. Напоменимо да је, почев од времена Птоломеја (други вијек прије Христа) све до позног средњовјековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио земљоцентрични систем према коме је `непокретна Земља` центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око Земље. Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска година не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смјена (климатских) годишњих доба и друге природне појаве на нашој планети. Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута и 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова. Неопходно је притом примјетити да је тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове прије свега у вези са Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Космосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцентричан, а јулијански космоцентричан. („Заблуде грегоријанског календара“)
Међутим, и поред предности јулијанског календара у односу на грегоријански, православни не теже доказивању тачности црквеног календара законима и потребама времена. Творца подређивати законима творевине је не само погрешно, него и богохулно. Прецизност и непрецизност календарског праћења временских мијена за Цркву нема пресудан значај. Закони времена и космоса не оријентишу Цркву на њеном историјском путу ка Вјечном животу. Вријеме и простор, као створене категорије, не могу руководити Цркву, вођену промислом „Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“. Зато, за историју Спасења није важно да ли се Сунце окреће око Земље или обрнуто; ко о томе води рачуна, осим научника? Православни само подсјећају да се Земља окреће у правцу Истока – као истоку другог доласка Господњег, истоку Великог суда и Васкрсења. Земљоцентричност у хришћанству није последица ненаучности и није циљ сама по себи – Земља је центар свемира јер се Бог Оваплотио на Земљи. Творац је одредио планету Земљу за средиште творевине у свемиру својим дјелом стварања боголиког иконичног живота. Земљоцентричност је последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем Спаситеља постала Христоцентрична.
ВАСЕЉЕНСКИ САБОР О КАЛЕНДАРУ И ПРАЗНОВАЊУ ВАСКРСА
Један од првих покушаја повјесно-религиозног преиначења сврхе и смисла хришћанског Предања био је покушај да се новозавјетни празнични поредак подреди старозавјетном празничном поретку. Празником Васкрса хришћани исповиједају смисао вјере и потврђују историчност догађаја Васкрсења Господа Исуса Христа, а према васкршњем календарском канону се одређује богослужбени и календарски празнични поредак Цркве. У првим вјековима хришћанства, под утицајем старозавјетног предања, већина хришћана на Истоку је Васкрс празновала у исто вријеме када и старозавјетни Јевреји Пасху. Такво празновање Васкрса је било у супротности са смислом празника Васкрсења и Спаситељевом жртвом искупљења, и нарушавало је смисао учења и саборности Цркве. Зато је таква празнична пракса изазвала сукоб унутар Цркве, познат као “пасхални спор“.
Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља, а старозавјетни следбеници претхришћанске празнике и вршили старозавјетне обреде. Старозавјетна заједница није признавала Господа Исуса Христа као Месију и Сина Божијега, него је, као и данас, чекала долазак свог месије. Због супротног вјерског смисла новозавјетног Откровења и старозавјетног чекања месије после Христа, питање „пасхалног спора“, начина и времена празновања Васкрса у односу на старозавјетну „пасху“, се морало решавати на Васељенском сабору.
Први Васељенски сабор је 325. године у Никеји сазвао Свети Цар Константин Велики и Света саборна апостолска Црква због осуде Аријеве јереси и због „пасхалног спора“. Васељенски сабор је одлукама успоставио јединство Цркве и новозавјетно празновање Васкрса. Сабор је одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, али никако истовремено или прије празника старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало да се празновања Васкрса поклопи са празновањем Пасхе или да буде прије старозавјетне Пасхе.
Сврха одређивања датума празника Васкрса није тачнији прорачун кретања космичких тијела и тражење тачног датума догађаја као таквог, попут паганског метереолошко-магијског подешавања датума догађаја и празника са временским циклусима у природи. Саборске одредбе о поштовању прецизно одређених астрономских промјена у одређивању датума празника Васкрса имају религијски разлог – утврђивање религијске разлике између старозавјетног и новозавјетног предања (јер старозавјетна заједница негира догађај Васкрсења). Сабор је одредио да се за одређивање датума празника Васкрса морају пратити одређене астрономске промјене, према кретању Земље, Сунца и Мјесеца, да би се одредио временски размак између празновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневнице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио – кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас.
„У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познавалац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион. Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да Сунчев круг траје 28 година, послије чега година почиње у исти дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године. Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.“
Цар Константин Велики је лично учествовао у рјешавању «пасхалног спора“. Послије одржаног Сабора, Цар Константин је свим црквама упутио посланицу у којој се поред осталог налаже: ,,Шта може бити љепше и побожније од тога да сви по једном чину и по одређном пропису светкују овај празник, који нам дарује наду бесмртности! Показало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији празник светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше безакоњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним сљепилом, а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и придржавати се праксе која је потврђена као истинита. И тако нека престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаситељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног поља.“ (Сократ Схоларис, Црквена историја,1,9; Теодорит Кирски, Црквена историја, 1,10)
Заједништво богослужења са кривовјернима забрањивано је од успостављања Цркве. Правило светих апостола, канон 7, који је Први васељенски сабор усвојио, прописује: „Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао Васкрсење Христово прије прољећне равнодневице и заједно са Јудејима, нека буде свргнут“. У четвртом вијеку Црква је била и у Европи православна, а римски патријарх под круном православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница ,,сви хришћани“ подразумијевала јединство у православљу, док је “празновање у исто вријеме“ подразумијевало јединство у јулијанском календару. Такође, једну тежину има одлука помазаника Божијег – Цара, који је заштитник вјере и у једномислију са учењем Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или научника атеисте, који у име науке на ванвјерским основама уређују питање црквених односа и календара. Православно одређивање датума празновања Васкрса је засновано на редослиједу новозавјетних догађаја, суштински повезаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, и Васкрсењем као испуњењем старозавјетне симболике Пасхе – изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и ослобађања човјека од ропства смрти. „Непоштовање редослиједа јеванђелских догађаја значи непоштовање њиховог вјерског смисла“. Зато правило Светих апостола налаже да се Васкрс прославља после старозавјетне Пасхе, а забрањује прослављање Васкрса прије и заједно са старозавјетном Пасхом. Када би се због астрономских узрока понекад догађало да се поклопе Васкрс и Пасха, било је недопустиво да Васкрс претходи Пасхи.
Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старозавјетне јеврејске заједнице због супротног смисла новозавјетног празника Васкрсења и старозавјетног празновања Пасхе, а не због прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере и Васкрса. Такође, смисао одлуке Сабора је религиозно, а не национално раздвајање хришћана и старозавјетних Јевреја, то јест чување новозавјетног, а не националног и племенског предања. Многи савремени богослови одлуку Првог васељенског сабора тумаче логиком и доктрином глобализма или племенске припадности, релативизујући религиозне разлике, иако одлука Сабора управо указује на суштину хришћанске вјере. Васељенски сабор је канонизовао смисао Саборности, као квалитативну, а не квантитативну категорију, као јединство цркве у једном Смислу и Предању, а не у једном племену, према племенском праву, или према праву просте демократске већине.
Зашто Васкрс морамо славити послије старозавјетне Пасхе, а нипошто прије или истовремено, шта је смисао саборности и јединства цркве? О томе богонадахнуто пише Свети Јован Златоуст (грчки Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, или Јован Антиохијски, Антиохија око 349 — Комана Понтска 407), патријарх цариградски, у Бесједи трећој – ,,Онима који посте са Јудејима“ : То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери) није то учинио да бисмо је ми са њима сада славили, него да умјесто сјенке уведе истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од свега љубав и мир. Јер ако је, рецимо, Црква и погријешила (о времену), није било толико успјеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цијепања. Сада, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тражим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и свештеници чине опште молитве за сву Васељену, ти остајеш код куће и пијеш. Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан. Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно вријеме није зло, али Цркву цијепати и свадљиво се понашати, и стварати раздоре, и себе стално лишавати Сабора, неопростиво је и достојно је осуде и многе казне“.
ЗАШТО НЕ ТРЕБА СЛАВИТИ ВАСКРС СА РИМОКАТОЛИЦИМА?
Супротстављеност новозавјетног православног и старозавјетног талмудског тумачења Светог писма није већа од супротстављености православног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што је због претхришћанског заједничког библијског предања старозавјетна обредна традиција могла у првим вјековима хришћанства да утиче на новозавјетну цркву, позивањем на прејемство библијског предања и начина празновања Пасхе, тако данас папизам, под паролом повратака јединству хришћанa, православнима и преко папског календара намеће папско поглаварство.
Као некада у пасхалном спору, данас из истих разлога, у спору са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада је Сабор утврђивао календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних празника повратком на старозавјетну празничну праксу, а данас православну пасхалију штитимо због папског преиначења хришћанског Предања. Раније су поједине православне цркве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле каноне и смисао хришћанских празника, као што данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају православну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.
„Одступајући од православне пасхалије, у којој Васкрс може да буде у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском календару (између 4. априла и 8. маја по папском календару), римокотоличка црква Васкрс слави у прву недјељу послије првог уштапа иза прољећне равнодневице.“ Зато се догађа да прослава Васкрса код римокатолика буде прије или се поклопи са јеврејском Пасахом. У периоду од 1851. до 1951. године следбеници гргоријанског календара су кршили каноне Никејског сабора петнаест пута – празнујући Васкрс 15 пута прије јеврејске Пасхе и више пута заједно са њима. Зато се одлука Васељенског сабора о празновању Васкрса односи и на папско кршење канона календара којим су прекршене одлуке Првог васељенског сабора о празновању Васкрса. Зато су, после папске промјене календара, православне патријаршије на Истоку: Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, упутиле анатеме свим црквама које пређу на папски календар.
„Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору пошто је папа Гргур XIII реформом календара фиксирао прољећну равнодневицу на 21. март, када је била у вријеме Никејског сабора. О томе је издата и папска була „Inter gravissimas“ са циљем да врати равнодневицу на мјесто од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и Мјесец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помјера сваких 128 година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година“ (Пешић). Од Првог Васељенског Сабора због “пасхалног спора“, до папске промјене јулијанског календара 1582. године, преко цариградског такозваног Свеправославног конгреса 1922. године, и потом преласка појединих православних цркви на папски календар, питање црквеног календара упућује на питање поштовања православног Предања. Препреку старозавјетном и папском новмесијанизму, евроатланском екуменизму и револуционарној атеистичкој идеологији човјекобоштва, не представљају други древни календари већ само црквени и царски јулијански календар, као двијехиљадугодишња икона православног Предања, свједок црквеног и царског права, папске прелести и отпадништва.
ПОМЕНИК
Као што је речено у претходним поглављима, смисао календара у Цркви није само мјерење времена, календар се не односи само на вријеме, него и на историју, али не као прошлост, него као предање, пут и завјет. Као што у хришћанству историја није само прича о прошлом, већ предање непролазног и вјечно садашњег, тако и црквени календар није подсјетник, него поменик по којем се врше подушја светима и свим прецима; као што претхришћански култ мртвих није култ смрти, већ култ предака, израз потребе за сусретом живих потомака са почившим прецима, што јесте смисао литургијске саборности – сабирање у Христу свих покољења прије и послије Васкрсења Господњег. Као што је писао Николај Фјодорович Фјодоров: «Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене». Календар је канонизована историја, историјска читуља, јединствени канонизовани поменик који нас упућује литургијском односу предака и потомака. Црквени календар је окренут будућем као долазећем, испуњењу завјетног, путу према другом доласку Спаситеља, великом Суду и Васкрсењу.
Хришћани би зато поред иконе требало да носе и црквени календар, прије него Свето писмо. Према првобитном хришћанском богослужбеном поретку, Свето писмо је читао и тумачио свештеник, а вјерници због могућег погрешног тумачења нису посједовали Свето писмо. Црквени календар, међутим, можемо са благословом користити као лично и заједничко молитвено правило. Календарским помеником се молитвено придружујемо прецима у саборности војинствујуће и торжествујуће Цркве. Хришћани будућност виде у перспективи Васкрсења, а поштовање јулијанског васкршњег календарског канона нас упућује новозавјетном долазећем догађају Другог доласка Господњег, Великог Суда и Васкрсења.
Религиозно једнокалендарство са римокатолицима поистовјећује поменик православних светаца и просветитеља са папским помеником «блажених» мисионара римокатолицизма. Када је крајем прошлога вијека Српска црква у православни календар уписивала мученике јасеновачког геноцида у Другом свјетском рату од стране Независне државе Хрватске, римокатоличка хрватска заједница је затим у римокатолички календар уврстила римокатоличког идеолога јасеновачког геноцида, бискупа Алојза Степинца. Папа Јован Павле II Војтила је 1998. године посјетио Хрватску и прогласио бискупа Алојзија Степинца блаженим, а његов наследник папа Бенедикт XVI је о Степинцу написао да је био један божији Хрват каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“.
„Поравнање“ православног и папског календара изједначава дјела и подвиге православних мученика са превјерништвом и недјелима неправедника, а поменик православних светитеља присаједињује поменику отпадника од вјере и противника Цркве од којих су страдали хришћани – од прве Цркве до данас, од крсташких ратова до Јасеновца. Изједначавање папског и православног календара изједначава се поменик и подвиг православних светих витезова са злочинима латинских легионара, као подвиг Светог Александра Невског са злочинима тевтонских римокатолчких освајача. Изједаначавање папског и православног календара изједначава нашу и њихову историју, православно Предање са папизмом и протестантизмом, чиме чинимо гријех према прецима и потомцима. «Поравнавањем» православног са папско-протестантским календаром релативизовали бисмо религиозни и морални појам праведника и неправедника, жртве и злочинца, доброг дјела и недјела. Прихватањем грегоријанског календара, поред тога што бисмо одрекли хришћанско предање, утврдили бисмо кривовјерне у вјерској заблуди и непокајњу, а православне упутили погрешним путем, заробили заједницом духовног и моралног сљепила, религиозног релативизма и равнодушности, а потомцима одузели слободу духовног и историјског избора, пут православног предања и покајања.
Литература:
1. Патријарх српски Павле – „Став Српске православне цркве према старом и новом календару“; Београд 2002. године; Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке.
2. Протојереј професор др. Радомир Поповић – „Календарско питање“ – Београд 2013. године; Издавач: Висока школа – Академије СПЦ за уметност и конзервацију
3. Александар Калимирос – „Против лажног јединства“ – Светосавска књижевна заједница 1990. године.
4. Протојереј – ставрофор Србољуб Милетић – „Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх“; Светосавље
Објави коментар