Пише: Огњен Војводић
„Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе Бадње вече…”, „Хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Ускрс…”, „Све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење…” – таквом профаном фразеологијом „јавни“ и приватни медији Србије и Црне Горе најављују римокатолички Божић и Васкрс, као да су римокатолички празници, сем временско-следствене формалне разлике, истовјетни са православним, које исти медији најављују формулацијом: „Хришћански вјерници и цркве који се придржавају јулијанског календара…“. Тако медији Србије и Црне Горе, у југословенском континуитету католичке мисије и атеистичке идеологије, обавјештавају православни народ о римокатоличким и православним празницима – релативизовањем религијских разлика вјерских учења и свођењем на календарско-временске разлике неусклађених календара. Таквом медијском мисијом меке моћи се вјерски необразованом православном народу намеће погрешна представа хришћанске вјере – да између Православне Цркве, и римокатолика и протестаната нема суштинске духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Системски се ствара историјска илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, да су православље, римокатолицизам и протестантизам исто, осим у неусаглашености календарских рокова, што је последица календарског неспоразума метеоролошко-математичке природе.
У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, у свијету премреженом рачунарским системима, у добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења – стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. Старозавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишле религије и језике као декоративне културно-религозне разлике демократског друштва. Ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање `прошлог` и програмирање новог памћења, преиначење повијести и свијести, брисање `старих` и учитавање нових историјских `истина`, формирање и форматирање једнобразног сјећања, јединства и једнакости човјечанства у глобалном `памћењу`, заправо забораву.
„Ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност“, пише Џорџ Орвел у свом антиутопијском роману. Све империје су уводиле своје календаре, своју повјесну политику памћења, креирајући пожељну политичку прошлост, садашњост и перспективу будућих догађаја. Јединствен пројекат историјског и идентитетског инжењеринга, архетип савремених система програмирања политичке свијести, управљања човјековим временом и животом, повјесним памћењем и предвиђањем – представља папска промјена јулијанског хришћанског календара и установљавање новог, наводно рачунски тачнијег, грeгoријанског католичког календара папе Гргура XIII у 16. вијеку.
Од средњег вијека до данас, римокатоличко наметање грегоријанског календара представља матрицу мисије `меке моћи` евроатлантске алијансе. „Папски“ пројекат памћења кроз промјену јулијанског календара, под изговором прецизнијег временског прорачуна, представља парадигму савремених пројеката историјског инжењеринга и религиозног ревизионизма, стратегију брисања ‘старих’ историја и календара древних народа и религија, и наметања `нове` глобалне историје и будућности. Као у 16. вијеку, грегоријански календар је и данас средство наметања папског поглаварства, папске воље „како на земљи, тако и на небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти папства као персонификације евроатлантског екуменизма и „планетарног“ патернализма.
Разлог папске промјене календара није прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара није само ново наводно тачније рачунање времена, него и ново „рачунање” историје. Рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религиозни ревизионизам, програмирање памћења, а према памћењу и претпоставки пожељне будућности. Данас бисмо казали – узрок је успостављање медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, контролисање садашњости и креирање будућности.
Питање промјене календара није да ли ћемо прећи на тачнији, него да ли ћемо прећи на туђи календар, да ли ћемо одрећи православну и прихватити ”нову” историјску истину, друге религиозне и политичке ауторитете историје, а тиме и будућности? У том контексту, прво питање црквеног календара је са киме ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је на првом мјесту питање историје и саборности Цркве, тачног исповиједања хришћанске вјере, а на другом мјесту питање прецизног рачунања времена.
Поштовање одређеног празничног календарског канона изграђује календарску културу, културу памћења, културни континуитет и националну свијест народа, а раскид календарског континуитета представља раскид културног континуитета. Календарска култура изграђује и политику памћења, и својеврсну`перспективу памћења`. Свођењем календара на ванвјерски времеказ, човјек губи културно-историјски оријентир у времену и простору, историји и будућности. Народ, лишен својих календарских култова, постаје дио другог календарског континуитета и канона, туђе `политике памћења`, туђих културно-религиозних и геополитичких пројеката прошлости и будућности, оних народа који контролишу прошлост и садашњост, а креирају будућност.
`Новокалендарско` нивелисање представља својеврсно вјерско вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у јединство евроамеричких религиозно-политичких датума, евроцентричног памћења повијести, док у другостепеној нивелацији значи потпуно брисање повијести и памћења. Посебан програм `новокалендарског` нивелисања је брисање датума великих хришћанских покретних празника из календара православне цркве, то јест брисање свијести, вјерског значења и смисла хришћанских празника, као у евроамеричкој `хришћанској` профаној празничној култури.
ПРОПАГАНДА НОВОКАЛЕНДАРСТВА
,Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе Бадње вече’, ‘хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Божић’, ‘све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење’ – тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе најављују римокатолички Божић и Васкрс, као да је у питању временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних папско-протестантских празника у односу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи ‘хришћански вјерници који се придржавају јулијанског календара.’ Таквом медијском мисијом меке моћи се вјерски необразованом православном народу намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између Православне Цркве, и римокатолика и протестаната нема суштинске духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Системски се ствара историјска илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, да су православље, римокатолицизам и протестантизам исто, осим у неусаглашености календарских рокова, а што је последица календарског неспоразума метеоролошко-математичке природе.
Сходно таквим претпоставкама, православним вјерницима се препоручују религиозне евроатлантске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијску прошлост прође и православље; да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка. Питање “старог“календара се поставља као још једна православна препрека на путу евроатлантских интеграција балканских народа. Европски савјет је фебруара 2012. године донио одлуку да додијели Србији статус кандидата за чланство у Европску унију, од када је прозелитско дјеловање папских прелата у Србији појачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама од тада отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и „без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника“.
Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религиозне разлике и истине вјере и истиче непосебне стране религија. Модерна атеистичка агенда подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност. Агресивним атеистичким прогоном цркве је подстицано поштовање вјере, док се пропагирањем општерелигиозних начела подстиче арелигиозност. Такво опште мјесто у мисији религиозног релативизма, кроз залагање за повратак општехришћанском јединству, јесте свођење вјерског календара на питање прецизнијег рачунања времена.
Савремена пропаганда глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима, указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, ‘свијета’, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту религиозно равнодушних. Пропаганда новокалендарства питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, спуштајући га са вјерског и богословског на ниво `научног` демократског договора – став јавног мнења. Данашње заговарање новокалендарства међу православнима нема предзнак прозелитизма, наметања других вјерских “истина“, већ прагматизма, потрошачког избора економичније религиозности, конфесионалног конформизма, духовног демократизма, прилагођавања међународном поретку економског екуменизма.
Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба за наводно тачнијим рачунањем времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополитичке већине; а та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, као и оне православне помјесне цркве, то јест државе, које су после преласка на папски календар постале и чланице НАТО евроатлантског војног пакта.
У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве којој припада деведесет одсто од броја свих православних вјерника, као што активисти новокалендарства не помињу ни Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар. Нехришћанске намјере новокалалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, средишта православнe духовности, гдје се до данас поштује јулијански календар, а грегоријански одбацује као папски прозелитизам. Охрабрени силом евроатлантске алијансе, као јединим аргументом својих ‘научних’ и ‘богословских’ тврдњи, политичари и пастири прозелитизма пропагандом новокалендарства позивају православне Србе да се придруже и евроатлантској религиозној унији. Пастир прогреса је поручио православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности.
ЈУГОСЛОВЕНСКО ПРИХВАТАЊЕ РИМОКАТОЛИЧКОГ КАЛЕНДАРА
Покољења одвојена од своје историје лако прелазе на туђу и „нову“ повијест, на „нови“ и туђи календар, нове празнике и предање. Стогодишње југословенско ванисторијско братство и јединство у душама југословенских нараштаја Срба релативизовало је вјерске вриједности. Генерације Срба одгојене у југословенском екуменизму или комунизму, култу иновјерног и иноплеменог вође, лако прихватају култ ‘непогрешивог’ римског поглавара папе, као универзалног свјетског тате – сурогат изгубљеног небеског очинства, и папски календар као сурогат одбачене историје и предања предака.
У пројекту и формирању Југославије, државне творевине “троименог“ и „вишерелигиозног“ народа, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта, имало је програмску сврху. Југословенски екуменизам је подразумијевао преиначење “старе“ српске православне историје и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и стварање претпоставки заједничке југословенске будућности. Прелазак на грегоријански календар је имао функцију постизања дисконтинуитета у историјској и политичкој свијести српског народа, његовог православног памћења и предања.
У Краљевини Југославији грегоријански календар је уведен мјесец дана после њеног формирања (1. децембра 1918.) и то Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године и објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Овим законом је одређено да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара по јулијанском календару, почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, тј. православног народа од Вардара до Триглава.
У Краљевини Југославији је било планирано превођење и Српске православне цркве на католички календар у прозелитском пројекту унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Католичка кампања увођења грегоријанског календара у православне цркве започета је после ослобађања православних народа од османске окупације, а ради онемогућавања вјерског јединства православних народа и цркви, што је спровођено преко Цариградске патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма. У ту сврху у Цариграду је организован такозвани Свеправославни конгрес, ради преласка Цариградске патријаршије и других православних цркви на грегоријански календар. Наметање грегоријанског календара Српској православној цркви није имало успјеха упркос политичког притиска власти и учешћа делегације СПЦ 1923. године на такозваном Свеправославном конгресу. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања католичког календара били су многоструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу отворено препоручивали прелазак на католички календар и утопистичку визију вавилонског ванвјерског мијешања народа и култура, него су наводили различите разлоге „предности“ преласка на грегоријански календар. Указивали су на економску предност преласкa православних на католички календар, јер би тиме било избјегнуто прослављање православних празника после католичких што наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.
Познато је учешће српско-југословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис – експонент евроатлантске политике на Истоку – ‘источни папа’, како га је назвао Свети отац Јустин Ћелијски. На том скупу, организованом ради превођења православних цркви на католички календар, биле су присутне три православне аутокефалне цркве: Грчка, Румунска и Српска са југословенском делегацијом. Најближе православне патријаршије Цариградској патријаршји, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска, одбиле су да присуствују конгресу. Грегоријански календар је наметнут Грчкој и Румунској цркви политичким притиском, а није тачно да су Александријска и Антиохијска црква затим добровољно прихватиле католички календар – напротив, наметнут им је под притиском и уцјенама. После Мелентијевог конгреса, александријски патријарх Фотије са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазива Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар, што је Александријску патријаршију означило као следећу мету мисије наметања грегоријанског календара.
Нажалост, у тој католичкој кампањи су учествовали многи учени Срби у Краљевини Југославији. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу отворено препоручивали прелазак на католички календар и утопистичку визију вавилонског ванвјерског мијешања народа и култура, него су наводили различите разлоге „предности“ преласка на грегоријански календар. Указивали су на економску предност преласкa православних на католички календар, јер би тиме било избјегнуто прослављање православних празника после католичких што наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.
Тако је југословенска делегација на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос уједињењу свијета, понудила Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба – али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне “тачности“, био је типичан примјер југословенског ванвјерског атеистичког интернационализма.
Професор Милутин Миланковић није био „опсједнут“ само астрофизиком у негирању религиозних разлога код предлога за увођење грегоријанског календара, већ и идеолошко-политичким програмом. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русији, односно Совјетском Савезу, грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србији односно Краљевни Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије, али нису успјели да приморају Српску цркву да пређе на католички календар. Значајно је подсјетити да су, као и Југославија, румунска црква и држава биле прозелитски пројекат евроатлантског екуменизма, што се обзнанило учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и прихватањем грегоријанског календара.
УВОЂЕЊЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У ГРЧКУ ЦРКВУ
Јединство православних цркава није нарушено до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо Грчкој цркви. Од када је папа Гргур XIII 1582. године увео папски календар, прекинувши хришћанско истовремено празновање црквених празника православних и римокатолика, до 1922. године када је прва православна црква прешла на папски календар, папска промјена календара је била подстицај православним црквама на очување Светог Предања и кроз очување јулијанског календара.
Историју наметања грегоријанског календара Грчкој цркви, повијест политичко-прозелитског притиска под којим је Грчка црква увела грегоријански календар, новокалендарска пропаганда прикрива, а грчко новокалендарство предочава православним црквама као примјер прихватања католичког календара. У вријеме увођења грегоријанског календара у Грчку цркву, Грчка се налазила у неповољнијем геополитичком положају него 1453. године, под османском опсадом Константинопоља, када је европска алијанса војну помоћ Цариграду условљавала прихватањем папске уније. Грчка Црква и народ – изнутра под притиском револуционе власти у Грчкој, споља под турским и уцјенама атлантске алијансе, са наметнутим цариградским патријархом, а на краљевском престолу са друговјерном европском династијом – су били под већом политичком и вјерском опсадом и окупацијом него у средњовјековној османској опсади и окупацији Константинопоља.
Грк Емануел Метаксакис (1871-1935), у монаштву наречени Мелетиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је цариградски патријарх од 1921. до 1923. године, када је покушао, попут папе, да првенство части замијени првенством власти. „Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме. Упркос оваквој одлуци, Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.“ – пише свештеник професор Србољуб Милетић у тексту „Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх“. Професор о. Милетић даље пише: „Убрзо, уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атинску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, који је већ 16. априла 1923. године сазвао Архијерејски Сабор, на коме се разматрало о питању промјене календара, и одлучено да јулијански календар буде ‘исправљен’ путем пребацивањa за 13 дана унапријед, а да Васкрс и мјесоцослов остану неизмијењени.“
Патријарх Мелетије сазива такозвани „Свеправославни конгрес“ у Цариграду од 10. маја до 8. јуна 1923. који, противно црквеним саборским одлукама доноси одлуку да Цариградска патријаршија пређе на грегоријански календар. „Митрополит Хризостом 24. децембра исте године потом сазива Архијерејски Сабор којем предлаже ‘средње‘ решење: озваничити грегоријански календар са старoм Пасхалијом. Сав je посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара 1924 године прибавиo константинопољску сагласност. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски мјесецослов за све непокретне празнике.“ У православним земљама “Свеправославни конгрес“ је протумачен као напад на вјековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство православних вјерника, а у Цариграду и уличне немире. Незадовољни православни Грци су демолирали патријаршију, а патријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног задатка увођења грегоријанског календара, Мелетије је напустио Цариград и трон патријарха.
О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на грегоријански календар пише и почивши српски Патријарх Павле, у свом раду „Став СПЦ према старом и новом календару“: „Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII, којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње. Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, важио је у цијелој Православној цркви. Када је фебруара 1923.године грчка држава увела григоријански календар јасно је речено да у цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка и цркве на нови календар. Сабор је одлучио да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свим православним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански, а за покретне остане јулијански календар. Сабор Цариградске цркве се са тим предлогом сагласио 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви. Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар? Православни Грци, који нису хтели да пређу на папски календар, прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.“
У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7. 5. 1977. године, о цариградском патријарху Мелетију и његовом тзв. Свеправославном конгресу, архимандрит Јустин Поповић пише: „Питање припремања и одржања новог Васељенског Сабора Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном `Свеправославном конгресу` у Цариграду 1923. године.“
Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи „Против лажног јединства“, пише о прихватању грегоријанског календара у Грчкој: „Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промјени календара је слиједило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава, које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена. Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову вјерне да славе Божић и појци пјевају Христос рождајетсја, славите, милиони наше православне браће широм свијета и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка Спаситељевог и они не чују звона и нити пјевају с нама Божићне пјесме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили“.
Објави коментар