Филм коjи jе разнежио Кан
Француски филм „Марш за фанфаре” Емануела Куркола, дирљива прича о музици, породичним везама и другим животним шансама, стиже у домаће биоскопе 18. jуна.
Главни jунак jе међународно признати диригент Тибо (Бенжамен Лаверн) коjи изненада сазнање да болуjе од леукемиjе. У потрази за донором коштане сржи, открива да jе увоjен и да има брата Џимиjа (Пjер Лотен). Џими jе радник у фабрици и свира тромбон у малом маршираjућем оркестру.
На први поглед Тибо и Џими немаjу ништа заjедничко осим љубави према музици, али она ће бити довољна да их зближи. Тибо открива да и Џими поседуjе велики музички таленат и одлучуjе да исправи животну неправду и омогући му да сања снове о другачиjем животу.
Редитељ Емануел Куркол каже да воли да се бави темама коjе су блиске његовом срцу, а нарочито га занима питање колико нас одређуjе порекло, а колико људи коjе сретнемо на животном путу.
Почетна искра за „Марш за фанфаре” родила се током припрема за други филм, о свету мажореткиња, коjи никад ниjе угледао светло дана. Том приликом Куркол jе упознао чланове лименог дувачког оркестра, музички потпуно самоуке. Нико од њих ниjе знао да чита ноте, а композициjе су свирали по слуху.
– Гледаjући те људе свих генерациjа како се лепо друже, схватио сам колико су музика и оркестар важни као друштвена и емотивна спона. То jе jедна врста породице и начина живота, лек против усамљености, свеприсутних екрана и нашег све виртуелниjег окружења. Посматраjући њиховог вођу запитао сам се каква би му судбина била да jе рођен у привилегованиjем окружењу. Тада ми се поjавила слика великог диригента коjи открива да има брата, члана дувачког оркестра као метафора културног, емотивног, друштвеног и музичког судара два света – обjашњава Куркол.
Како признаjе, ниjе хтео да се ограничава jасним поделама између драме и комедиjе, ауторског и комерциjалног филма, класике и шлагера. Желео jе да помири те супротности и пронађе неки облик баланса.
– С друге стране, зазирем од такозваних феел-гоод филмова (за добро расположење), коjи често умеjу да буду превише сладуњави. Ако jе оваj филм дирљив, а надам се jесте, онда jе то захваљуjући емоциjама и људскости његових ликова, у коjима препознаjемо сами себе. Дирљиво jе посматрати људе коjи, упркос суровости живота, остаjу великодушни и покушаваjу да пронађу своjе место под сунцем. Управо то филму даjе топлину и снагу – сматра редитељ.
Емануел Куркол jе писао „Марш за фанфаре” са Пjером Лотеном на уму за лик Џимиjа, коjи jе глумио и у његовом претходном филму „Триjумф” (2020).
Оба главна глумца су приватно солидни музичари, али су се за филм додатно припремали. Бенжамен Лаверн jе месецима учио дириговање, а поjедини музичари на снимању у шали су му рекли да jе уверљивиjи од неких професионалних диригената са коjима су сарађивали.
„Марш за фанфаре” jе имао светску премиjеру на Канском фестивалу и био jе велики хит у француским биоскопима. Критичари су га назвали филмом „коjи нам jе данас потребан” (The Sydney Morning Herald) у коме су „хумор, емоциjе и моћ музике у савршеном складу” (The People's Movies), док jе неке подсетио на инспиративне приче о шармантним аутсаjдерима као што су британски хитови „До голе коже” (Full Monty) и „Оркестар” (Brassed Off).
Од четвртка, 18. jуна, филм jе на репертоару домаћих биоскопа.
Дистрибутер jе Five Stars Films.
Треjлер - Марш за фанфаре
Објави коментар