Писање о куглању и куглашима изазива, бар мени, подељене емоције.
Инспиративно је кад причамо о резултатима, успесима, тријумфу над лошим условима и противницима који имају све, осим оно мало спортске среће, талента и лудила, таман толико да стоје мирно када се свира наша химна…
А онда, када утихне химна и када се заставе скину са јарбола, донесу медаље и трофеји у витрине савеза, клуба, куће, живот иде даље.
Време пролази и залази се у неке године када престају такмичарски дани, када слава бледи и када те поштују само они из твог спорта као истинску величину.
Од скора, донет је и закон који заслужним спортистима обезбеђује удобну старост због преданости, успеха и промовисања своје земље.
Шта се дешава са спортистима који имају истински резултат, зашли су у године када немају примања која обезбеђују егзистенцију, а нису обухваћени законом који би требао да им омогући егзистенцију?
Ово је прича о Арпаду Борошу, освајачу Светског купа 1994., дугогодишњем репрезентативцу од јуниорске селекције и сениорске, која је утрла пут садашњој, златној генерацији куглаша, где је Србија светска сила у куглању.
Човек којег најбоље описује онај београдски графит – кад ја тамо, а оно међутим.
Борош је у времену у којем је играо, остварио врхунски резултат. Почео је у јуниорској репрезентацији СФРЈ. Земље у којем се репрезентација није уређивала само према најјачим представницима, већ и по кључу. Куглањем су у оно време доминирали Словенци и Хрвати. Борош се појавио као комета. Ниоткуда и свима постао трн у оку. ”Заслужени” куглаши су играли по инерцији, плашили се новог ”клинца” који је имао фантастичне резултате.
Проблем који се овде јавља је што Арпад има све услове за добијање пензије заслужног спортисте, али се налази у процепу законских норматива. Ту је негде заплетен у параграфима. У време доношења закона није имао довољан број година за подношење захтева, старим законом није био обухваћен, а време за подношење захтева за ”старе” је био осам дана од дана објављивања у Службеном листу, који сви ми читамо као обавезно штиво…
Да ли је освајање Светског купа (тада су само прваци државе могли да учествују у финалном такмичењу Светског купа) и одликовање заслужног спортисте довољан доказ да Борош има врхунски резултат као еквивалент некој од медаља са савремених светских првенстава?
У време када је добио признање заслужног спортисте није постојао закон о спорту нити Уредба о националним спортским признањима и новчаним наградама. Од тренутка доношења те уредбе (4.3.2016.) дато је 8 дана на проговор, допуну. Тиме је задовољена правна форма. Али, тиме није дат прави простор за реаговање. Не знам колико људи прати Службени гласник, или Службени лист, у којима се објављују нови прописи, закони.
На крају крајева, не пишем овај чланак да бих добио још прилога због чега се Арпаду Борошу не може помоћи, већ да добијем одговор од некога ко је стручнији и позванији од мене за право у оквиру спорта – како се Арпаду може помоћи.
Молим сваког ко правим саветом може помоћи да Борош, Велики Шампион добије неку трајну помоћ од државе за коју је постигао врхунске резултате у спорту у којем је Србија светска сила.
Бошко Јелачић
Објави коментар