АЛЕКСАНДАР ГИЉФЕРДИНГ – КОНЗУЛ КОЈИ JE УПОЗОРАВАО СРБЕ 2/2

ПРОТИВ ЊЕМАЧКЕ РЕФОРМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Будући поријеклом са простора Саксоније, гдје је словенско становништво вјековима било програмски германизовано, Гиљфердинг је препознавао исте процесе у свим словенским народима. Својим славистичким радовима он је, поред приказа словенских дијалеката и књижевних језика, приказао и природу односа европских колонизатора према словенским народима, разоткрио је хуманистички мит о европском „просветитељству“ и римокатоличкој мисији међу словенским народима. Као и руски конзул мислилац и књижевник Константин Лeонтјев, који је службовао у више градова Босфора и Балкана, Гиљфердинг је у националним покретима јужних Словена препознао идеологију револуционарног раскида са православним предањем и разграђивања културног и вјерског јединства словенских народа, а под наративом национализма.

У свом тексту „Развој народности код западних Словена“, објављеном у Паризу под насловом „Les Slaves Occidentaux“ (Западни Словени), у 14. поглављу пише: «Све ове књижевности, све те дивергентне тенденције, међутим, имају заједнички карактер; њима доминира општа идеја. Ова идеја у свакој интелектуалној продукцији свих аустријских Словена, као и код Лужичких Словена, јесте идеја националности. Националност је њихова општа девиза. Том девизом су се борили против освајачких страних стихија. Међутим, тим слоганом су се и одвојили једни од других, да су Словаци прекинули своју књижевну заједницу са Чесима, да је Караџић реформом раскидао са словенским предањем, да се инспирише само из народног живота Срба, да су Хрвати и Словенци тражили да имају своје посебне књижевности.“ „Шта је то народност, како је поимају Западни Словени? То је право сваког племена на своје индивидуално учествовање, право бити само свој, т.ј. говорити и писати својим језиком, сачувати своје предање и бити самосталан, као особено посебно племе. Идеја народности не представља Западним Словенима ништа веће; у њој они не виде никакво друго начело. Али схваћена у том смислу народност јесте нешто спољашње и одрицајуће, форма без позитивног садржаја.“

Александар Гиљфердинг је био противник њемачке (аустрославистичке) колонизације српског језика, која је у српском народу прокламована као реформа српског језика и правописа под патриотском паролом „борба за српски језик и правопис“, а коју су спровели српски сарадници аустрославистичког југословенског језичког програма, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Вук Караџић, Ђура Даничић. Српски сарадници југословенског програма били су чланови или руководици установа и покрета у формирању хрватске нације и преименовању српског језика, као што је Вук Караџић био утемељитељ Матице илирске, тј. Матице хрватске, члан Југословенске академије знаности, почасни грађанин града Загреба.

Гиљфердинг је упозоравао надлежне српске установе да су Илирски покрет, који је предводио њемачки слависта, филолог Ludwig Gay (срп. Људевит Гај, главни креатор хрватске латинице), и Југословенски језички програм, као његов наставак, који је предводио њемачки римокатолички бискуп Јосип Штросмајер, пројекти креирања римокатоличке хрватске нације т.ј. преименовања српског језика и православног српског народа у хибридну хрватску римокатоличку политичку нацију.

У вријеме конзулске службе Гиљфердинг је упознао српски књижевни језик, али је непосредно упознавао народ Босне и Херцеговине, и проучавао српске дијалекте и говоре. У својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ Гиљфердинг пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

У домену славистике, Гиљфердинг је у својим текстовима приказао као позитиван примјер сакупљање српске епске позије, што је био један од задатака Вука Караџића у југословенском језичком програму (по налогу њемачких слависта, а што је било покриће за увођење сурогата српске ћирилице). Међутим, Гиљфердинг је отворено негативно критиковао римокатолички њемачки програм разградње српског ћириличког писма и креирања српске ћирилице према моделу фонетске хрватске латинице, која је, као ћириличко писмо прелаз на латинични еквивалент, имала сврху превођења православног народа на латиничну писменост. У својој студији „Западни Словени“ (1858) Гиљфердинг о њемачкој реформи српског писма пише да је Вук Караџић, сарадник аустрославистичке канцеларије „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму ћириличких слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Караџић разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Кирила, а да их азбука коју је он узео, управо води преласку на латинично писмо, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Гиљфердинг је, као познавалац словенских језика и црквеног словенског језика, негативно критиковао и Краџићев превод Светог писма Новог завјета. Караџић је почео превод Светог писма по налогу аустријског цензора словенске штампе у програму реформе српског језика и писма (иако у почетку није хтио прихватити посао јер није познавао теолошку терминологију и црквени словенски језик). Караџићев превод Светог писма је штампало Библијско британско и инострано друштво у протестантском програму превода Светог писма на народне језике. Протестантски програм превођења Светог писма на «народне језике» је вођен начелом профанације Светог писма и свођења Светог предања на девизу «само писмо», то јест негирања Светог предања благодати Светога духа у Цркви. После више одбијања Караџићевог превода због погрешних превода појмова и простих израза, као и због противљења Српске православне цркве, Британско библијско и инострано друштво је, на захтјев аустрославистичке канцеларије, у српском случају изнимно одобрило Караџићев нестручан погрешан превод и просту профанацију Светог писма. Поред нетачно преведених појмова, простачких израза, уношења турцизама а избацивања словенских и црквенословенских ријечи, значајно је Гиљфердингово запажање о Караџићевом преводу: «Караџић је објавио 1846. године превод Новог завјета на вулгарни српски језик и нађено је, поред других погрешних тумачења, и једно које је директно тежило да се Светом Петру припише примат, врховна власт над апостолима; сазнало се и да је објављено у програму римске пропаганде.“ Према захтјеву Српске православне цркве, Књажевина Србија је забранила уношење из Аустроугарске Караџићевог превода Светог писма. (Године 1984. Српска православна црква је објавила нови превод Светог писма Новог завјета са најстаријег текста грчког оригинала, у преводу српских владика и свештеника, прворазредних познавалаца грчког језика). 

„Les Slaves Occidentaux“ (Западни Словени)

(Дио дванаестог и тринаестог поглавља)

„Иста неслога влада Словенима јужне Аустрије. Потпуно одвојени од Чеха, Мораваца и Словака масом туђих народа, Њемцима на западу, Мађарима у средини и Трансилванским Власима на Истоку, они не могу да се сложе међу собом. Њихово умно уједињење у једној заједничкој Српској књижевности остао је само сан. Њихов положај и њихова вјерска начела онемогућавају њихово заједничко деловање. Словенци Штајерске, Крањске и Истре чине мали одвојени народ од 1.200.000 становника. Они се налазе под јаким утицајем католичког свештенства; градови у њиховој земљи су њемачки или италијански; они су  сами затворени у својим горама и долинама, гдје чувају свој језик и своје обичаје, више из навике него из осећања народности. На Истоку поред Словенаца живе Хрвати, још мање бројни (800.000 становника), и чије наречје нема јасно одређен тип, састављено као прелаз између словеначког и српског језика, који се приближава некад словеначком, а некад српском, али које је под јаким осјећањем уставне самосталности коју су изгубили 1850. године. Најзад, најбројнији, али и најразједињенији су Срби. (у Аустрији их има око 2.700.000). Срби Далмације, затворени на уском пољу између Јадранског мора и Турске границе, као енклава потпуно одвојени од својих сународника; Срби – граничари и Срби Славоније раздијељени међу собом вјерским непријатељством: Срби који припадају римској цркви с презиром гледају на своју православну браћу и означавају их погрдним именом Власи (што значи сељаци, пастири); православни Срби сународнике римске вјере сматрају странцима недостојним имена Српскога (које су сами напустили задовољавајући се локалним вјероисповестима према држави у којој живе). Коначно, Срби Аустријске Војводине, заузимају велико пространство у југоистоку Угарске и припадају Источној цркви, сачињавају цјелокупно становништво међу долинама Саве и Дунава.“

„Бартоломеј Копитар (аустријски државни цензор словенске штампе) спријатељио са (службено) са  Србином Вуком Караџићем, који је као избјеглица после османског потискивања српских устаника са дијелом народа прешао у Аустрију. Караџићева ученост се састојала у умијећу читања и писања. Караџић се одликовао српским занимљивим умом и познавањем својстава и предања српског народа. Образовао се скромно дружењем са српским књижевницима у Пешти. Б. Копитар је упутио Караџића у састављање нове српске азбуке, која је потпуно раскидала са Ћирилским предањем, остављајући само површну фолклорну форму (ћириличких) руских слова, а уводећи Латински систем правописа (хрватске фонетске латинце). Помогнут Б. Копитаром, Караџић је том азбуком објавио неколико књига важних за упознавање српског народа са његовим (народним) језиком, обичајима и (народним) вјеровањима. Одбацио је из својих књига сваки однос са Црквено-Словенском и Руском књижевношћу и захтијевао да се српски писци ограниче на стенографију, тако да кажемо, репродукцију народног језика; препоручио је писцима да у позајмљивању туђих ријечи користе турске а не Црквено-Словенске или Руске ријечи.

 Бароломеј Копитар му је направио велики углед у Њемачкој. Неупоредива љепота српских народних песама, које је Караџић сакупљао и објављивао, стекла му је признање свих Словена и велики значај међу њима. Похваљивали су га посебно у Русији. Нашао је неколико следбеника међу српским писцима. Међутим, што нису схватали у Русији, било је јасно Србима. Примијетили су да је Караџић раскидао предање које их је повезивало са дјелом Светог Ћирила, и да азбука, направљена за њих, води према прихватању азбуке Латинске (која код Словена служи симболом римокатолицизма). Покренула се жива и бучна полемика око те азбуке. Противници Вука, испрва исмијавани као педантни и противници прогреса, стајали су тако чврсто, да је изгледало да су одржали побједу. Књиге штампане у Аустрији за православне Србе настављене су да се штампају цјеловитим ћириличким писмом: иначе би их свештенство и народ одбацили као писане у духу Латинском. Књаз Милош је одобрио 1833. г. законску забрану штампања књига Вуковом азбуком; забрана је обновљена 1849. године,  Сербскимъ Верховнымъ Советомъ. (Закон забране `хуле против божества и правитељства`, и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз Милош установио су Правила о цензурисању, објављена 1832. г. 22 децембра у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу.) Раздор, који је направио Караџић (у сарадњи са њемачким славистима) у српској књижевности, имао је на српску књижевност погубан утицај. Зауставио је развој српске књижевности (српског књижевног језика). Најбоље снаге српске културе су се бавиле бесплодном полемиком о томе, може ли се користити књижевно предање, или су писци дужни ограничити се, у стилу и правопису, на репродукцију простог народног говора.“

«Међутим, у Аустроугарској, у Загребу је формирана трећа књижевна школа. Основао је  извјесни доктор Лудвиг Гај (њемачки слависта филолог Ludwig Gay, српски Људевит Гај; главни креатор хрватске латинице према моделима латиничних писама римокатоличких словенских народа, највише чешке латинице)  један од искусних инструмената аустријске политике. Ова књижевност је требало да служи Хрватима и Србима католицима у Славонији, Далмацији и Босни. Хрватско наречје, којим је говорио народ Загреба и његове околине, било је сувише сиромашно и неодређено да би се могло употребити за кодификовање књижевног језика (кајкавски дијалекат који Словенци сматрају дијелом словеначког језика). Зато је Лудвиг Гај користио српски језик, али га је почео писати латинским словима. Али, како не би назвао језик српским, који у народу има синоним православне припадности, Лудвиг Гај је смислио назив Илирски језик и Илирска књижевност. Ова литература је прво позитивно прихваћена од аустријске државе која се надала да ће га постепено наметати и православним Србима као и Србима римске вјере. Притом имајући у плану могућност употребе словенства као корисног политичког оружја.“ „Загреб је после Прага (захваљујући употреби српског наречја), постао најзначајније средиште међу аустријским Словенима. Тако су почели поновно штампање историјске Дубровачке књижевности, богате прекрасним примјерима језика и поезије.“