Положај и тип – Лебет, лежи на десној благој падини долине Мале или Лебетске Реке, на надморској висини око 1000 м. Околна насеља су Мрковица, Млачиште и Мачкатица. Вода за пиће добија се са чесама и из неколико бунара.
Поједини крајеви атара носе ове називе: Присоје, Илијин Папрат, Река, Друм, Раскрсје, Језеро, Китка, Ланиште, Маргитина Оградња, Голема Ливада, Турска Падина, Пиови, Вада, Самак, Самоков. У целини село је збијеног типа. Крајеви насеља зову се по родовима, на пример: Белинци, Петринци, Митинци итд. Село је 1961.г. имало 60 домова.
Старине и прошлост – По садашњем становништву Лебет је релативно младо село. Основано је пре око 200 година. Тада је овде дошао предак данашњег рода Митинци. Он је земљу Лебета затекао обраслу шумом „све је било пустињак“. Одмах иза њега населили су се преци данашњих родова Белинци, Петринци, Веселци и Момчиловци. Говори се, да су преци поменутих најстаријих родова овде долазили „да праве ћумур за вигњеве“. Ово село је тада припадало „под Врање“.
Потес Сированов Рид, сада запуштен, налази се северно од села испод узвишења Китка. Тамо је живео српски род Сировинци. За време Турака они су се иселили у ниже село Боћевицу.
У току XIX века, до 1878. године у Лебету, као и у околним селима, радило се на преради гвоздене руде. То се радило на потесу Самоков у долини Мале и Лебетске Реке. Када су радили „маљеви у самокову земља се тресла на сат даљине“. Из тог доба потиче име потеса Турска Падина. Налази се поред поменутог Сированског Рида.
Руда, која се прерађивала у самокову , доношена је са Чемерника, волујским колима преко потеса званог Друм. За потребе рударства у XIX веку доста су настрадале шуме свуда на атару Лебеда. Тада је овде „све постало гариње“. Данашња шума обновљена је „од како су отишли Турци“. Преко потеса Вада текла је „у корубама“ вода из Млачишке Реке до места Пиови.
Атару Лебета раније је припадао и потес Буков Лебет. За време Турака, како причају мештани, на њему је убијен неки Турчин. Крвнину за убијеног човека („пет кеса, свака по 100 гроша“) платили су становници већег села Мачкатице. Од тада поменути потес припада том селу.
Становници Лебета раније су имали исту ношњу као сељаци Црнотравци. Због тога, они се рачунају у Шопове. Становници суседног села Мрковица и свих других нижих насеља по ношњи спадају у Дарвинце или Моравце.
У другом светском рату (1943.г.) Бугари су у Лебету запалили 16 кућа и стрељали 8 мушкараца. То је било на дан Св. Саве. Спаљене куће брзо су обновљене уз новчану помоћ наше државе.
Порекло становништва – Данашње српско становништво Лебета, потиче од предака који су досељени. Родови су: Матинци (Св. Арханђео), оснивач рода се доселио са синовима из Божице у околини Босилеграда. Белинци, Петринци, Веселци и Момчиловци славе славу свети Никола. Потичу од предака досељених на почетку XIX века из Клисуре близу Власине (слив Јерме). Због тога се Веселци сада често називају и Клисурци. Одатле су се доселили оснивачи родова: Бела, Петар, Весел и Момчило. Они су у Лебету радили у самокову. Петар је имао сина Ристу, па се по њему Петринци зову још и Ристићи. У роду Веселци позната је ова генеалогија: ....Милутин-Бојко-Стаменко-Весел, који се доселио. Пауновци (Св. Арханђео), најпре су живели на месту званом Јереници у атару Млачишта. Одатле су у Турско доба дошли у Лебет. Претпоставља се да им је даље порекло из околине Прокупља. После њих се нико више није доселио у ово село. Од тада Лебет је растао само прираштајем.
На основу последњег пописа становништва 2011. године, село има 63 становника, од тога 35 припадника мушког и 28 припадница женског пола.
