Суботица
ГРАДСКИ МУЗЕЈ СУБОТИЦА

Screenshot 2019-11-04 at 00.49.32.png

 

Последњих децениjа XIX века и Суботицу jе запљуснула она жеђ за културом, коjа jе заправо већ неколико десетина година раниjе почела да нараста широм Монархиjе, па тако и у историjскоj Мађарскоj. Сасвим jе природно и разумљиво да су управо у образовним установама, првенствено у гимназиjама покренуте прве акциjе сакупљања, односно сачињене прве колекциjе разних врста, коjе су првенствено биле нумизматичке (дакле оне коjе садржаваjу примерке кованог новца и других монета). Тако jе то било и у Суботици, што се jасно види из позива, што га jе током школске 1874/75. године преко локалне штампе упутио професор латинског jезика и историjе суботичке Више гимназиjе, Имре Балаш (Balás) и у коме се грађани позиваjу на сакупљање “новаца или монета од било ког метала”, тражећи заправо од њих да ове предмете даруjу збирци гимназиjе.

banner-RS-HR-01.jpg
У формирању нумизматичке збирке знатног удела имао jе и други ентузиjаста, такође гимназиjски професор, Иштван Ивањи (Iványi István). Управо се за његово име везуjе формирање даљих колекциjа, међу њима и збирке старина, односно сакупљање “старих налаза”.
Такође jе из пера овог еминентног професора потекао и први археолошки резиме коjи се односио на Суботицу, а коjи jе обjављен у годишњаку Више гимназиjе из 1883. године (Iványi István: Szabadkai régiségek es vidékünk őskora. A Szabadkai Főgimnazium Értesítője az 1882/83-as tanévben, Szabadka 1883 (Иштван Ивањи: Суботичке старине и праисториjа нашега краjа. Извештаj Суботичке више гимназиjе за школску 1882/83. годину). С извесним поносом такође можемо да констатуjемо да jе то био први археолошки резиме обjављен у Бачкоj.
Да ово напише Ивањи jе, између осталог, био можда подстакнут и чињеницом да jе 1882 г. на простору иза Сенћанског гробља, у тадашњоj циглани Тита Мачковића, откривен први крупниjи археолошки налаз. У jедноj глиненоj посуди нађена jе драгоцена остава из времена праисториjе, тj. више бронзаних предмета, тежине неких педесетак килограма. Ови су предмети – мада jе тек мањи део доспео у збирку гиманзиjе – дуго година сматрани наjвећим и наjзначаjниjим археолошким открићем из бронзаног доба у Бачкоj.
Негде у то време покренута jе акциjа ради прославе jедног историjског догађаjа, коjа jе дала велики замах историjским истраживањима широм Мађарске. Током организациjе милениjске свечаности – прославе хиљаду година од досељавања Мађара предвођених Арпадом – готово jе сваки већи град уложио много труда да овековечи своjу историjу. Ни лштван Ивањи ниjе штедео напора и написао jе историjу града, ону до данасњег дана jедину монографиjу коjу су први пут обjавили 1886. г.
Тада jе гимназиjском збирком руковао Еден Гол (Gohl Ödön), коjи jе неколико година доцниjе наш град напустио као већ познат нумизматички истраживач и сходно именовању надлежног министарства у Будимпешти, постао асистент Збирке монета и старина Мађарског националног музеjа (Magyar Nemzeti Múzeum Érem és Régiségtára). Ускоро jе постао руководилац колекциjе антиквитета, да би нешто касниjе био изабран за редовног члана Земаљског археолошког и антрополошког друштва (Országos Régészeti és Embertani Társulat).
Неколико година након тога, 1892. jе у Суботици основано Удружење jавне библиотеке (Közkönyvtáregylet), заправо Градска библиотека. Ова установа се бавила и прикупљањем историjских и других предмета. Можда су управо због тога, jедно три године касниjе ове паралелне активности биле обjедињене и назив друштва jе промењен у Удружење суботичке jавне библиотеке и музеjа (Szabadkai Közkönytár- és Múzeum Egylet).
Први председник Удрузења био jе адвокат и управник прве суботичке банке, Ђерђ Гулн (Guln György), кога ће већ 1893 г. наследити Жигмонд Фаркаш (Farkas Zsigmond), угледни адвокат и председник Националне Касине. У руководство Удружења изабрани су jош књижевник Изидор Милко (Milkó Izidor) као подпредседник, професор Иштван Ивањи као библиотекар, док jе за његовог заменика изабран главни архивар градске администрациjе Карољ Варга (Varga Károly).
Средином деведесетих година XIX века на место Иштвана Ивањиjа (коjи jе услед неизлечиве очне болести временом потпуно ослепео) у музеjско друштво изабран jе jедан нов и врло даровит професор Ђерђ Бибо-Биге (Bibó-Bige György). Мада jе првобитно дипломирао на катедри за мађарски и латински jезик, био jе добро упућен и у старогрчки, али исто тако и у историjу, односно географиjу. Ђерђ Бибо-Биге jе у сразмерно кратком периоду одиграо jедну од одређуjућих улога у културном животу Суботице. Између осталих jе обjавио и дело Праисториjа – човек до почетка историjског доба (Praehistoria – az ember a törtenelmi kor kezdetéig) посвећено праисториjи. Књига jе обjављена 1901. године. Такође се за његово име везуjе и отварање прве изложбе археолошког карактера у Суботици првих година двадесетог века.
У међувремену 1894. г. откривено jе jедно изузетно налазиште на jужноj перифериjи града у вец споменутоj циглани Титуса Мачковића (на месту коjе се данас не може идентификовати). Нађена jе подземна jама у облику крушколике земунице, а у њоj 18 ком. великих посуда различитог типа, величине и квалитета из сарматских времена. Чудом судбине ове, због своjе величине лако ломљиве посуде, преживеле су два светска рата и данас их заинтересовсани посетиоци могу видети у неколико музеjа Србиjе.
До 1906 г. када jе Удружење престало са радом, прикупљен jе значаjан музеjски и библиотечки материjал. Престанак рада уследио jе због нестанка ентузиjазма код чланова, ускраћивања новчане помоћи града и државе, али и услед недостатка простора, стручног кадра и крађе сакупљеног материjала. И поред неславне судбине Суботичког удружења за jавну библиотеку и музеj, Оскар Воjнић (Vojnich Oszkár) je 1913. г. поклонио Суботичком музеjу, од кога jе постоjала само идеjа и тек несто материjала, неколико стотина етнолошких предмета са своjих путовања по Азиjи и Африци.

Исте године jе Ђерђ Бибо-Биге извршио редовно археолошко ископавање (већ по прописима тадашњих стручних критериjума) на териториjи Пустаре Келебиjа, на месту jедне средњовековне цркве свих надлештава, услуга и активности другог карактера, коjе су jедноставно остале без крова над главом. По нашем мишљењу исту jе судбину доживела и збирка Суботичког музеjа, а на то упућуjу у поjединим извештаjима када пишу о паковањима на разним местима (привремени смештаj), jер се свако узда, да це за неколико година бити саграђена нова градска кућа и ствари ће доћи на своjе место, па и Музеj!
Данас већ знамо да то историjски догађаjи нису омогућили.
Чињеница jе да jе краj светског рата названог првим, у нашем граду  истовремено значио и промену државне припадности, као и власти. На место делокруга мађарског министарства унутар претходне Аустро-угарске монархиjе, задатке коjи се тичу старина, преузеле су институциjе Краљевине СХС (Jугославиjе).
Утицаj тадашње културне политике jе довео до потпуног замрзавања музеолошке делатности. Упркос томе, захваљуjући разним нестабилним покретима, jедан део инвентарисаних предмета (тачан броj jе непознат) jе доспео у гимназиjу (као саставни део гимназиjске збирке), док jе други део нашао своjе место у разним магацинима градске куће. И тако, преживео кризне године немарности. Шта више, чак и веома критичне дане (бомбардовање Суботице) током Другог светског рата. У овом послу „спасавања културне оставштине“ истакнуту улогу jе имао Миjо Мандић, кога су задужили 1918 г. за неговање фонда некадашњег библиотичко-музеjског удружења, а коjи jе касниjе постао директор данашње Градске библиотеке.
За време Другог светског рата, док jе Суботица била у саставу државности Мађарске, 1941–44, сарадници Археолошког института Сегединског универзитета, покушали су обновити музеолошку делатност, али без успеха.
Међутим, чињеница jе да су у граду постоjале приватне збирке, на државном нивоу, као нпр. збирка др Михаља Прокеша (Prokesch Mihály) или др Jована (Jоце) Милекића, али оне су углавном тек касниjе (после оснивања Градског музеjа) играле значаjниjу улогу. Оваj други jе већ током 30-тих година у више наврата приказао своjу богату историjску и уметничку колекциjу, али за његово име првенствено се везуjе Бачка галериjа на Палићу, отворена 1949. г. Поjедини експонати ове изванредне уметничке збирке се данас налазе у Галериjи Матице српске и у Воjвођанском музеjу, као и на уметничком и историjском одељењу Градског музеjа у Суботици.

Петер Риц