Рума
Туризам

Рушевине бенедиктинске опатиjе на Тиси, покраj Новог Милошева (некадашње Беодре), представљаjу културно историjски споменик првог реда - jедини те важности из средњег века са овог подручjа. Романичка базилика подигнута jе око 1230. године, а након страдања обновљена jе залагањем краљице Jелисавете Анжуjске 1370. када jе уз апсиду дозидан готички торањ.

 

phoca_thumb_l_slika1.jpg

Археолошка истраживања показуjу да jе монументална зграда опатиjе подигнута на темељима неке стариjе цркве, вероватно из XI века, коjа jе била украшена прероманичком каменом пластиком.

На потезу коjи Меленчани зову "седмитер", jер одатле "почињу путеви према атарима седам банатских села", осам километара jужно од Милошева, стоjи Арача. Њене монументалне рушевине и данас показуjу да jе то некад било дивно и важно здање, а око ње - њиве и ништа. 

phoca_thumb_l_slika2.jpg

Арача jе у средњем веку била црква; стручњаци jе сврставаjу у споменик првог реда, jедини те важности у овом подручjу. Док jе траjала као црква, око ње jе, кроз цео средњи век било насеље, чиjе jе куће од набоjа и бусења, међутим, време сравнило с земљом. Остала jе само црква, романичког стила, чиjа jе историjа била бурна и драматична.

Први писани траг о њоj имамо из XVIII века, када jе Арача била бенедиктински манастир. Манастирске темеље археолози су пронашли са северне стране цркве, а забележено jе да jе опат Никола из тог манастира 1256. године учествовао на црквеном сабору у Острогону.

У наjезди Кумана опљачкана jе и порушена 1280. године. На папском списку десетина спомиње се 1332-1337. По налогу коjи jе 1370. године дала краљица Jелисавета Анжуjска, Лаjошева удовица и маjка Лудвига Великог, Арача jе обновљена и од тада вероватно потиче њен готички торањ коjи стоjи и данас.

phoca_thumb_l_slika19.jpg

 

Године 1417. Арачу jе у посед добио деспот Стефан Лазаревић, па jе записано да jе тада у њоj живео и деспотов намесник по имену Браjан. Као варош, Арача се у документима помиње 1422. године. Деспот Ђурађ Бранковић добио jу jе 1441, а после jу jе , као и друге поседе, поклонио рођаку Павлу Бирињиу, сину босанског пограничног заповедника. Записано jе такође да jе у Арачи 1450. године одржан сабор торонталске властеле.

Уочи турских осваjања, Арача jе насељена српским живљем: 1551. године преправљена jе у тврђаву, али jе исте године, за време опсаде Бечеjа, без борбе предата Турцима. Они су jе свеjедно спалили и од те 1551. велелепно здање више ниjе обнављано.

По пећком катастигу од 1660. године, Арача jе и даље српско насеље. Напуштена jе 1720.године, а из ондашњих извештаjа се види да jе то било због кулука и пореза. 

Толико се о Арачи зна из писаних докумената. Стручњаци коjи су испитивали оно што jе од ње остало, кажу да се на њеним рушевинама уочаваjу две грађевинске фазе, са потврђеном претпоставком да jе саграђена на неким стариjим темељима. Из времена када jе била бенедиктинска опатиjа, види се медитерански карактер плана, коjи припада првоj грађевинскоj фази (краj 12.-13. век). То jе базилика са три апсиде, од коjих jе средња виша и већа, са масивним равним зидовима од црвене опеке.

phoca_thumb_l_slika2.jpg

Апсиде су рашчлањене на пет страна лучним аркадама на полустубовима. На порталу jе употребљен црвени мермер - на тоj западноj страни jедини украс су портал (коjи jе имао извучен засвођен улаз на две воде, слично Студеници) и велика розета са витроом, од коjег су пронађени парчићи разнобоjног стакла. У унутрашњости цркве су експресивни стубови од сивог пешчара, са капителима у романичкоj биљноj декорациjи акантовог лишћа; капител до саме апсиде има и фигуру Адама коjи бере jабуку. Консоле у олтару имаjу пупољасте аканте, а у северозападном углу пада у очи консола у облику главе. Под jе био прекривен плочицама од црвеног мермера пореклом из Пишке (код Естергома).

Велика розета са витроом, међутим, спада у развиjениjе примере мађарског градитељства касног XIIIвека. Друга фаза у градњи Араче, из времена Jелисавете Анжуjске (друга половина 14. века) видна jе на деловима горње структуре, када jе можда обновљена и розета добивши данашњи изглед.

Не зна се ко jе и када основао цркву Арачу. Сондажна археолошка испитивања показуjу да jе на месту бенедиктинске опатиjе претходно било неко стариjе црквено здање. То потврђуjе и камена плоча коjу jе 1897. године откопао др Петер Гереце, а данас се чува у пештанском Националном музеjу. Њена прероманичка, грубо клесана рељефна композициjа вероватно припада XI веку и односи се на оснивање првобитне цркве. У горњем делу плоче jе мушкарац с брадом у одећи свештеника, десном руком благосиља на начин источне цркве, а левом руком држи свитак или књигу. Испод бисте свештеника су уклесане две главе (оштећене) ктитора цркве, коjа jе такође приказана на другоj (левоj) страни плоче.

Она jе другачиjа од данашње грађевине, jер се види да jе то била базилика са атриjумом и звонаром (чиjи су остаци темеља потврђени и археолошким сондирањем). Плоча jош садржи фигуру оседланог коња са соколом, што говори да су ктитори цркве били племенске старешине. Поред главе свештеника и ктитора, урезан jе текст на латинском, коjи jе веома оштећен. Истраживачи су га различито читали, али се слажу да jе поред главе свештеника текст молитве. 

С обзиром да jе текст урезан невешто и веома непрегледно за читање, има мишљења да jе латински текст уклесан накнадно, а не у време настанка плоче и цркве. Задња страна камене плоче из Араче jе излизана, jер jе касниjе била окренута на горе, служећи као под у дворишту манастира.

У доба када jе клесана ова плоча да овековечи осниваче арачке цркве, словенски живаљ jе предоминантан на овом подручjу и до краjа XII века jе одржао сопствену, племенску организациjу. У IX и X веку овде мисионаре ученици Ћирила и Методиjа и када су, на самом краjу 9. века, пристизала мађарска племена, затекла су Словене у примању хришћанства. 

Син воjводе Глада Ахтум (Аjтоњ), коjи jе владао у области Мориша, примио jе, у X веку, византиjско хришћанство. Тек после победе краља Стефана (Иштвана) над Ахтумом (око 1030.) оснива се католичка чанадска бискупиjа: из ње се протерани ученици Ћирила и Методиjа селе у банатске манастире. А таj словенски кнез или воjвода Глад (у мађарским изворима Галад), оставио jе трага на топонимима на потесу од Милошева до Кикинде: туда протиче речица Галацка (данас крак канала ДТД), на њеноj десноj обали jе Галад град на рудини Градиште, а постоjала jе и Гладилова хумка у атару Новог Милошева, коjа jе уништена приликом градње пута. 

Када говоримо о проблемима верских и црквених, друштвених и културних односа Словена и Мађара у XI, XII и XIII веку (а они су важни и за расветљавање порекла Араче), треба рећи и то да се на пр. црква Св. Димитриjа у Сегедину одржала као грчка парохиjа све до 1294. Иначе, сондажним ископавањима зрењанинског Музеjа на простору Араче, пронађен jе, међу мноштво оштећених костура, гроб са покоjником положеним на православан начин, лицем према истоку, са траговима саргиjе испод костура, коjи се датира IX-X век.

phoca_thumb_l_araca 9.jpg

Замршена историjа Араче оставила jе тешке трагове на њоj. Постоjала jе, изгледа, jош у време примања хришћанства као црква намењена христиjанизациjи словенског живља. Два-три века касниjе jе ту уздигнута велелепна бенедиктинска опатиjа. И она jе паљена и рушена, пљачкали су jе Кумани и Турци, а служила jе, повремено и католичкоj и православноj вери, преправљана jе и у одбрамбену тврђаву, а завршила jе тако што су се сви њени становници заувек иселили у првоj половини XVIII века.

Пљачкана jе и после тога: околно становништво развлачило jе њене камене делове и опеку, а свуда око Араче видљиве су рупе коjе су остављали трагачи за закопаним благом. Рушили су jе и ветрови: забележено jе да jе jака олуjа 13. децембра 1863. срушила неке њене зидове и горњи део готичког торња.

Почетак приче о Арачи, међутим, далеко jе стариjи од њене средњовековне историjе. У њеном окружењу археолози истражуjу праисториjска насеља коjа траjу од доба старчевачке керамике (5.500 година пре нове ере): земља Араче пружала jе уточиште људима 7,5 хиљада година, jер jе довољно уздигнута (82 метра надморске висине) да jе нису могле поплавити воде Тисе у редовним изливањима, а била jе окружена водом - штитио jу jе тиски рукавац Мали Бегеj, мочваре Велико Копово, Пошта Копово и Бикош и речица Црна Бара, обезбеђуjући jоj истовремено и водене путеве. А уском земљаном гредом (према Н. Бечеjу) имала jе и сувоземни пут до Тисе. Данас су око Араче све саме њиве. Њихова обрада почела jе са становницима старчевачке културне групе (добила jе назив по Старчеву код Панчева), коjу археолози сматраjу првом седелачком, земљорадничком културом у Воjводини.

Галад град

У староj литератури често jе навођено насеље са утврђењем Галад град, као и манастир са тим именом; према легенди, пише Милорад Гирић, археолог Музеjа у Кикинди, словенски кнез Глад (у мађарским изворима Галад), на обали речице Галцке у близини данашње Кикинде, саградио jе велико земљано утврђење, градину коjа jе била оjачана палисадом и земљаним бедемима. 

Локалитет Галад град налази се на краjњем истоку атара Новог Милошева на десноj обали Галацке (данас крак канала ДТД), краj салаша породице Ђукичин на рудини Градиште. То jе хумка настала од рушевина средњовоквних обjеката. Остаци одбрамбеног рова jош се виде, а приликом орања изоравани су фрагменти из XВ-XВИ века. Сондажна археолошка истраживања су потврдила да се ту ради о средњовековноj утврди. 

Историjа помиње воjводу Глада и његовог сина Ахтума у вези са побуном племенских старешина против Стефана (Иштвана) Првог коjи им jе наметнуо своjу власт.

У походу Мехмеда Соколовића на Банат 1551. године, после Араче, пао jе и Галад град. Не зна се да ли Турци Галад град уништили одмах, или неколико децениjа касниjе, после велике буне Срба у Банату против Турака 1594. године.


Покрштавање...

Мађаре jе из jужноруских степа у Панониjу довео Арпад, први мађарски кнез (889-907), оснивач династиjе Арпадовића. Арпад jе у Панониjи срушио словенску Великоморавску државу коjу jе ту затекао. 

У Великоj Моравскоj су за време кнеза Растислава (846-870) хришћанство на словенском jезику ширили Ћирило и Методиjе и њихови ученици. За време кнеза Сватоплука (871-894) Велика Моравска jе обухватала и Доњу Панониjу. 

Стефан Први (Иштван) Арпад, "Свети" (997-1038) превео jе Мађаре у хришћанство, угушио побуну паганских старешина и учврстио феудалне друштвене односе. Папа му jе 1000. године подарио титулу апостолског краља, коjу су доцниjе носили сви краљеви Мађарске. Мисли се међутим да jе Стефан (Иштван) хришћанство примио од византиjских мисионара. После смрти последњег Арпадовића, Андриjе Трећег (1290-1301) Угарском и Хрватском завладала jе анжуjска династиjа (до 1409. године). 

phoca_thumb_l_araca 6.jpg



Како jе запустела...

После владавине Турака, за време Мерсиjевог управљања Банатом у Велобечкеречком округу, због тешких услова за живот, читава села су напуштена, jер jе народ бежао од тешког кулука и пореза. То се види из извештаjа ишпана Ташнера од маjа 1719, у коме се каже да сеоски кнежеви одбиjаjу послушност и да и сами беже с народом. 

Према извештаjу Ташнера од 5. маjа 1720. године види се да су становници Араче за свагда напустили дом и отишли у свет. (Шандор Нађ "Арача")