Владан Живковић, рођени Петровчанин (1941), један је од оних глумаца чије лице препознају сви, од загрижених филмофила, па све до оних које уметност уопште не занима. Изузетно цењен међу колегама, садашњи је председник Удружења филмских глумаца Србије; већ дуже време ангажован је и у организацији Филмских сусрета у Нишу.
Учио је глумачки занат у класи са Гојком Шантићем, Миром Пеић и Танасијем Узуновићем, а током студија на Академији дружио се, између осталих, и са Драганом Николићем (такође студирао у то време, класу испред Живковића) и Миленом Дравић (тада већ познатом глумицом). Заједно са Гагом играо је на сцени аматерског "Крсманца" и после једне представе пришао им је легендарни Жика Павловић, један од најзначајнијих филмских стваралаца са наших простора. Иако су још увек били на студијама, својим талентом привукли су пажњу познатог редитеља који је пожелео да их види у свом новом пројекту.
Павловићу су за овај филм били потребни неафирмисани глумци, нова лица - Гага и Владан показали су се као савршен избор.
Један од најбољих српских филмова до данашњег дана, драма "Кад будем мртав и бео" (1967) лансирала је бриљантног Драгана Николића у глумачку орбиту. Ондашња југословенска публика први пут је на великом платну пратила главног јунака који није узорни омладинац, партизан на линији револуције или ударник у железари, већ супротно - ситан лопов и нерадник, лажов без икаквог талента, врлине. Владан Живковић упечатљиво је одиграо улогу Бубрега, једног из плејаде маргиналаца у овом ремек-делу југословенског "црног таласа“.
Џими Барка и његово путешествије одушевили су критику широм света али се овдашњем режиму нису нимало допали. На срећу, филм није "стрпан" у бункер, већ је, захваљујући хвалоспевима са свих страна некако стигао до најширег аудиторијума. Директно инспирисан Павловићевим ремек-делом, Џон Шлезингер је већ следеће године снимио "Поноћног каубоја" (са Дастином Хофманом и Џоном Војтом) и покупио неколико Оскара, међу којима и признање за најбољи филм године.
По завршетку студија на Академији, Живковић је добио стални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду. Међутим, у театру се није наиграо - једном је испричао како му је тадашњи управник поставио ултиматум: ако мисли да буде "филмаџија", за њега не може бити места у ансамблу новосадског позоришта. Младић се није много двоумио, рад на филму заволео је на први поглед, снимајући са Жиком Павловићем и тако је почела каријера једног од наших најпознатијих епизодиста.
Владан је својом појавом и глумом привукао пажњу и појединих иностраних филмских аутора; само током 1973. године Живковић се појавио у две енглеске копродукције, прво у остварењу "Две жене", а одмах затим и у драми по мотивима романа Грејема Грина "Енглеска ме је створила". Ту је млади глумац играо раме уз раме са Мајклом Јорком и Питером Финчом, тадашњим звездама британске кинематографије. Занимљиво је да је у оба поменута филма Владан тумачио улоге - Немаца!
Са Питером Финчом остаје у контакту и после рада на филму, а нешто касније Финчов агент у Лондону пристаје да заступа и Владана, коме се тако отвара и могућност да повремено заигра у страним продукцијама. Четири године касније, Живковић добија малу улогу и у познатој ратној епопеји "Гвоздени крст" (1977) америчког великана Сема Пекинпоа. Ту је играо поред Џејмса Кобурна, Максимилијана Шела и легенде аме