Харковски институт (Руска женска гимназиjа)
После октобарске револуциjе, марта 1920. године смештен jе у Нови Бечеj Харковски институт — Руска средња женска школа с интернатом. Решењем Министра просвете Краљевине Jугославиjе СН Бр. 11539, од 10. ВИИИ 1922. Институт jе подигнут на степен осморазредне женске гимназиjе, с правом матуре по прописима важећим за средње школе у Jугославиjи. Наставни jезик у Институту био jе руски. Институтом jе управљала Државна комисиjа Краљевине Jугославиjе за руске избеглице. Институт jе издржавало и надзирало Министарство просвете.
После победе октобарске револуциjе у Русиjи, део буржоазиjе и велепоседника jе избегао у капиталистичке земље западне Европе, па се тако jедан броj избеглица нашао у Jугославиjи. То свакако ниjе ни био тако мали броj кад су избеглице поред потпуне женске гимназиjе у Новом Бечеjу имале jош jедну мушку у Гораждама, затим нижу женску у Београду и нижу мушку у Белоj Цркви. Према томе, у Новом Бечеjу су се школовала женска деца тих руских емиграната скоро из целе Jугославиjе, изузимаjући оне чиjа су деца учила нижу гимназиjу у Београду па jе разумљиво да jе школа морала имати и интернат.
Школа са интернатом била jе смештена у згради данашње гимназиjе, док jе трпезариjа са кухињом била у вежбаоници школе Милоjе Чиплић. Међутим, то ниjе било довољно за ондашњи броj ђака па jе закупљена и зграда на углу Улице Лоле Рибара и Улицу бригадира Ристића, власништво Ђуре Павловића (данас jе у тоj згради продавница трговинског предузећа Потисjе).
Према подацима из школског извештаjа за 1930/31. годину у школи jе било укупно 211 ученица од чега jе 196 руске, 14 српске и 1 мађарско дете. Изгледа да jе критериjум при оцењивању био врло строг, кад jе, и поред интернатског смештаjа, разред успешно завршило свега 145 или 68,7 процената. Школа jе имала 19 наставника; од тога 5 хонорарних и 14 сталних.
Харковски институт jе био од користи за новобечеjску привреду, jер jе интернат трошио приличне количине прехрамбених производа, а поред земљорадника, месара, пекара и посластичара, трговци, обућари, кроjачи и друге занатлиjе такође су налазили посла, jер jе требало одржавати посебну униформу и обућу коjа jе била обавезна за све ученице. Затим, поред наставника и њихових породица у Новом Бечеjу jе било jош тридесет-четрдесет руских породица коjе су се настаниле у Новом Бечеjу да би им деца могла бити ближа за време школовања, или зато што су желели да живе у Новом Бечеjу, jер jе он представљао, у то време, jедан посебан руски културни центар. Сви су они били натпросечни потрошачи на новобечеjскоj пиjаци.
Када jе наступила велика пољопривредна криза, Харковски институт се 1931. године преселио из Новог Бечеjа у Белу Цркву, где су им, вероватно, понуђени повољниjи услови. Пресељењем Института, Нови Бечеj jе напустило и оних четрдесетак руских породица коjе су ту живеле само због посебног обележjа коjе jе та институциjа давала Новом Бечеjу. Исељењем Института Нови Бечеj jе за њих престао бити интересантан. Остало jе свега десетак породица међу коjима и оне чиjи су чланови били запослени као чиновници у општинама Новог Бечеjа и Врањева.