Нови Бечеј
Харковски институт

Харковски институт (Руска женска гимназиjа)

harkovski institut.jpg

 

После октобарске револуциjе, марта 1920. године смештен jе у Но­ви Бечеj Харковски институт — Руска средња женска школа с интерна­том. Решењем Министра просвете Краљевине Jугославиjе СН Бр. 11539, од 10. ВИИИ 1922. Институт jе подигнут на степен осморазредне женске гимназиjе, с правом матуре по прописима важећим за средње школе у Jугославиjи. Наставни jезик у Институту био jе руски. Институтом jе уп­рављала Државна комисиjа Краљевине Jугославиjе за руске избеглице. Ин­ститут jе издржавало и надзирало Министарство просвете.

После победе октобарске револуциjе у Русиjи, део буржоазиjе и велепоседника jе избегао у капиталистичке земље западне Европе, па се тако jедан броj избеглица нашао у Jугославиjи. То свакако ниjе ни био тако мали броj кад су избеглице поред потпуне женске гимназиjе у Но­вом Бечеjу имале jош jедну мушку у Гораждама, затим нижу женску у Београду и нижу мушку у Белоj Цркви. Према томе, у Новом Бечеjу су се школовала женска деца тих руских емиграната скоро из целе Jуго­славиjе, изузимаjући оне чиjа су деца учила нижу гимназиjу у Београду па jе разумљиво да jе школа морала имати и интернат.

Школа са интернатом била jе смештена у згради данашње гимнази­jе, док jе трпезариjа са кухињом била у вежбаоници школе Милоjе Чиплић. Међутим, то ниjе било довољно за ондашњи броj ђака па jе закупљена и зграда на углу Улице Лоле Рибара и Улицу бригадира Ристића, власништ­во Ђуре Павловића (данас jе у тоj згради продавница трговинског предузећа Потисjе).

Према подацима из школског извештаjа за 1930/31. годину у школи jе било укупно 211 ученица од чега jе 196 руске, 14 српске и 1 мађар­ско дете. Изгледа да jе критериjум при оцењивању био врло строг, кад jе, и поред интернатског смештаjа, разред успешно завршило свега 145 или 68,7 процената. Школа jе имала 19 наставника; од тога 5 хонорарних и 14 сталних.

slika3.jpg

Харковски институт jе био од користи за новобечеjску привреду, jер jе интернат трошио приличне количине прехрамбених производа, а по­ред земљорадника, месара, пекара и посластичара, трговци, обућари, кроjачи и друге занатлиjе такође су налазили посла, jер jе требало одр­жавати посебну униформу и обућу коjа jе била обавезна за све ученице. Затим, поред наставника и њихових породица у Новом Бечеjу jе било jош тридесет-четрдесет руских породица коjе су се настаниле у Новом Бечеjу да би им деца могла бити ближа за време школовања, или зато што су желели да живе у Новом Бечеjу, jер jе он представљао, у то време, jедан посебан руски културни центар. Сви су они били натпросечни пот­рошачи на новобечеjскоj пиjаци.

Када jе наступила велика пољопривредна криза, Харковски институт се 1931. године преселио из Новог Бечеjа у Белу Цркву, где су им, вероватно, понуђени повољниjи услови. Пресељењем Института, Нови Бечеj jе напустило и оних четрдесетак руских породица коjе су ту живеле само због посебног обележjа коjе jе та институциjа давала Новом Бе­чеjу. Исељењем Института Нови Бечеj jе за њих престао бити интересан­тан. Остало jе свега десетак породица међу коjима и оне чиjи су чла­нови били запослени као чиновници у општинама Новог Бечеjа и Врањева.