Мерошина
Александрово

Александрово

Александрово jе добило име по сину кнеза Милана Обреновића, Александру. Село jе настало након ослобођења од турске власти, насељавањем људи из Баната. Ово банатско село у срцу Добрича налази се на 2 км удаљености од Мерошине.

ALEKSANDROVO.jpg

Након ослобођења Ниша и Jугоисточне Србиjе од Турака краjем децембра 1887. године, онданашњи кнез, а касниjе и краљ Милан Обреновић, обишао jе добрички краj на левоj обали Jужне Мораве. Мештани Александрова данас препричаваjу да jе краљ Милан Обреновић са своjом пратњом и фиjакером дошао до Мраморског моста, где га jе дочекао мраморски кмет, Jефта Мирчић. Стигавши на простор данашњег Александрова, села на само 12 км од Ниша, кнез Милан Обреновић jе угледао заборављена поља. Желео jе да насели оваj празан простор између Мрамора и Мерошине, тако да становништво у новоослобођеним краjевима од Турака упозна са савремениjиим начинима пољопривредне производње. Наиме, по наређењу краља Милана Обреновића, људи из Госпођинаца, Кикинде, Аде и других места, населили су се на овим просторима, како би културу, оруђа за рад и др. донели из тадашње Аустроугарске и подстакли развоj овог неразвиjеног подручjа

Село jе геометриjски проjектовано по угледу на равничарска, воjвођанска села.  Jедна улица била jе дуж данашњег магистралног пута Ниш-Прокупље, а на њу су под углом од 900 излазиле три улице, широке по 26 м. Свака улица jе имала тротоаре са обе стране, одводне канале и дрвореде. Нови дом краj Мораве нашле су породице из Воjводине и то су били Мештеровићи (Кикинда), Смиљански (Ада), Пузићи (Суботица), Ђукићи (Госпођинци), Клаjићи (Сента), Ракићи (Кикинда), Jекићи (Вршац), Игњачевићи (Стара Кањижа), Вуjићи (Сента), Пецарски, Пантићи (Госпођинци), Jовановићи, Шокићи. Сваки насељеник добио jе по 24 ари плаца. Куће су грађене до пута и имале исти распоред, исту градњу  у воjвођанском стилу. Према улици jе била jедна соба, у средини куjна и задња соба. Испред jе био ходник и jедан шпаjз. У наставку jе била шупа за запрежна кола, а од шпаjза до шупе простирао се трем, на дрвеним стубовима.

У последње две децениjе XIX века и почетком XX века, Александровчани су предњачили у обради земље савременим машинама и оруђем. Први су почели да користе гвоздене плугове, док се у овим краjевима jош увек обрађивала земља на традиционалан начин, дрвеном ралицом. Александровачки „Банаћани“, како их негде називаjу су 1907. године купили прву вршилицу у овом краjу и почели да jе користе. У Александрову jе 1906. године основана прва задруга у овом краjу, кредитна задруга коjу jе основало 30 домаћинстава из Александрова.Осим постаjања прве задруге, 1919. године основана jе и сеоска потрошачка задруга, коjа jе 1939. године похваљена од Савеза земљорадничких задруга за добро пословање и на поклон добила триjер.

Александровчани се поносе што су њихови дедови 1880. године донели саднице вишње из Баната у ове краjеве, коjа ће касниjе постати бренд општине Мерошина.

Александрово се jош по нечему разликуjе од околних села, има звоник са два звона, коjи jе изливен од турских топова jош давне 1885. године у Вршцу. За звоно се прича да има чудну моћ и да помаже у растеривању надолазећег невремена. Заштитни знак села су биле гуске, коjе jе свако домаћинство чувало.

Куће су морале да се одржаваjу и крече сваке године споља и унутра. Недељно правило jе било да свако домаћинство преподне jе морало да почисти своj део тротоара, своjе канале, а након тога уследио би недељни ручак. После завршене трпезе сви укућани, и младо и старо, би ишли у плац код звона на игранку. Недеља jе била дан за одмор, породичну трпезу и весеље, дан кад се не би радило у пољу и дан за уређивање кућа.