Мали Зворник
Историјат

panorama.jpg

 

 

 

Мали Зворник у прошлости

 

Територија на којој се данас простире општина Мали Зворник, као и већина насељених подручја на Балкану, крије богато историјско и културолошко наслеђе, о чему сведоче бројни археолошки локалитети и налазишта.

Настарији пронађени трагови живота у средњем Подрињу датирају из бронзаног доба, а међу доказима који то потврђују је више некропола и покретних налаза у виду накита и других сличних предмета, којих има на локалитетима са обе стране реке Дрине.

Ретки и спорадични налази фрагмената праисторијске грнчарије указују да најстарији трагови живота на простору Малог Зворника припадају каснијем историјском раздобљу, тачније старијем гвозденом добу.

Почетком I века нове ере средње и горње Подриње нашло се у саставу моћне римске империје, као део римске провинције Илирик, и из тог доба на подручју средњег Подриња има највише материјалних остатака.

Археолошки налази до којих се у општини Мали Зворник дошло последњих година значајно расветљавају период рановизантијске епохе и раног средњег века на овом подручју, који у погледу археологије важи за прилично непознат и неоткривен. Да је територија Малог Зворника у том смислу вредна пажње, указао је, још 70-их година прошлог века, археолог Миливоје Васиљевић из Шапца, који је након обиласка локалитета у Подрињу, у часопису шабачког архива, објавио кратке податке о вису Орловине, надомак Малог Звоника, као потенцијално значајном налазишту. На основу његових података Завод за заштиту споменика у Ваљеву убрзо је увео овај локалитет у евиденцију налазишта.

IMG_3779.JPG

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Локалитет Орловине

 

Неправедно запостављен, локалитет тек у периоду од 2013 – 2015. године бива детаљније испитан. Резултати истраживања потврдили су претпоставку о постојању утврђења већих размера. Утврђење, чије се зидине са врха виса Орловине изнад Малог Зворника спуштају до Дрине, у самом центру места, у дужини од око 700 m, простирало се на површини од 14 ha. На основу пронађене грнчарије и других покретних налаза, поуздано је утврђено да се ради о тврђави из рановизантијског периода, тачније из VIвека нове ере, можда и највећој из тог времена на простору данашње Србије. На врху утврђења пронађена је монументална црква, типа базилике, са епископским престолом. У оквиру утврђења, у непосредној близини цркве, откривен је и резервоар за воду, као и читав комплекс грађевина великих димензија, за које се још увек поуздано не зна шта су тачно представљале. Међу налазима су и добро очувани бедеми, са остацима монументалне капије, односно улаза у тврђаву, који су раздвајали горњи и доњи град.

 

orlovine07.JPG

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Локалитет Орловине

Овакав начин утврђивања је карактеристичан за период VI века, односно време владавине цара Јустинијана. То је време када Словени у највећој мери, а пре њих и други варвари, угрожавају провинције. Цар води ратове против Гота на простору Италије, али се зато територија утврђује обнављањем старих тврђава и подизањем нових. Истраживања на врху Орловина више указују на подизање нове тврђаве на овом простору у VIвеку, мада постоје и индиције о старијим траговима живота, из Римског и касноантичког доба, који су лоцирани на нижим положајима, ближе Дрини. Наиме, приликом изградње хидроелектране у Малом Зворнику и подизања бране, на месту градилишта уништене су касноантичке гробнице, о чему сведочи писани доказ, тачније краћи запис објављен у часопису “Саопштења” Републичког завода за заштиту споменика културе. Да се радило о типичним касноантичким гробницама на свод, поуздано се зна на основу направљене скице основе и пресека једне од гробница.

Претпоставља се да је прекид живота на овом подручју у византијско доба наступио почетком VIIвека, а даља истраживања локалитета пружила су поуздане доказе о другом историјски значајном поглављу. Делови фортификација и други материјални налази указују на то да је утврђење наставило да живи у IXвеку, у доба владавине српског кнеза Часлава, из рода прве познате српске динатије Вишеславића.

На основу казивања византијског писца и цара Константина VIIПорфирогенита (913-959) познато је да су се Срби доселили на Балканско полуострво у доба цара Ираклија и на његову сагласност. Стварање најстарије српске државе не може се пратити у свим појединостима, али је процес њеног организовања прилично напредовао до средине X века. Извесно је да су Срби при доласку у нову домовину били земљорадници, због чега су се по правилу насељавали по долинама река и крашким пољима - жупама, којих је тада било око педесет. У VIIIи IX веку Подриње је заузимало централни географски положај и политички било средиште српске средњевековне државе.

На позицији какву има тврђава Орловине у Малом Зворнику рана средњхевековна српска држава могла је бити угрожена са истока од Бугарске државе, која се ширила, са којом Србија ратује током читаве друге половине IX века, или крајем IX и почетком X века, нападима са севера од новопридошлих Мађара, који долазе у панонску котлину и пљачкају окружење.

О сукобима између Мађара и Срба у то време сведочи и један позни писани извор, Летопис попа Дукљанина, односно Барски родослов, који указује да се продору Мађара у Подрињу, односно жупанији Дрина, Мађарима супротставио српски кнез Часлав, који их је најпре успешно одбио, а већ у следећем налету настрадао у сукобу са њима. Претпоставља се да је фортификација на Орловинама у том периоду престала да функционише, а о могућем животу утврђења у каснијим фазама за сада нема доказа. Живот у позном средњем веку интензивно се развија на суседној страни, односно утврђењу на левој обали Дрине.

Положај виса Орловине, који на одређени начин контролише све путне комуникације које иду долином Дрине, имао је кључну улогу у настанку утврђења. Ту је још у римско доба водио важан римски пут који је повезивао метрополе, Сирмијум на северу са Салоном далеко на западу. Тај пут уцртан је на римским картама, као и станица из римског доба Ад Дринум, за коју се поуздано не зна где се тачно налазила, али се претпоставља да је била на простору данашњег Малог Зворника и да тврђава на Орловинама могуће представља наследника насеља, које се у безбедније римско доба развијало на нижим позицијама, поред саме Дрине. Истовремено ово подручје било је природна граница међу провинцијама и граница између равничарског панонског дела на северу и планинских подручја у унутрашњем делу. Важну улогу имало је и богато залеђе, односно окружење у рудама, које су интензивно експлоатисане у римско доба али и у средњем веку. Центар рударства у римско доба била је Домавија, недалеко од данашње Сребренице, па и средњовековна Сребреница. Веома важни били су и рудници који су се налазили недалеко од Орловина, на суседним брдима, према Црнчи и Великој Реци, за које постоје поуздани писани подаци да су експлоатисали руду и привлачили пословне људе, нарочито из Дубровника, који су се ту окупљали и трговали рудама.

Подручје данашњег Малог Зворника у раном средњем веку припадало је најраспрострањенијој области насељеној Србима, која се простирала према северу до Саве. Историји су познате и српске области дуж обале Јадранског мора и према западу до Врбаса, на истоку до Ибра, док су јужну границу чиниле планине које су одвајале Србију од приморских српских земаља. Према византисјким изворима, ова територија називала се Србија.

У жижу крупних политичких збивања Србија улази током владавине кнеза Вишеслава, у X веку, када долази и до поделе првобитне српске државе на Рашку и Босну, где је Дрина својим средишњим делом представљала границу.

Током прве половине XIII века, краљ Драгутин Немањић поред Мачве и Београда, од Угара добија бановине Усору и Соли, док су му земље од ушћа Лима до ушћа Јадра од раније припадале. Овај мудри владар настојао је да што сигурније учврсти границе својих земаља, те у свом летњиковцу у данашњем Радаљу, 1284. године дочекује босанског бана Пријезду и уговара брак између своје ћерке и Пријездиног сина, потоњег босанског краља Стефана IКотроманића.

За време владавине краља Драгутина, видан је процват свих крајева под његовом управом.

Међутим велики пад Србија доживљава за време Уроша Нејаког, сина цара Душана, у XIV веку, када су земље у долини Дрине прешле у руке босанских банова.

Падом Цариграда 1453. године нестаје Византијско царство. Половином XVвека деспотовином Србијом влада сестрић Стефана Лазаревића, деспот Ђурађ Бранковић. Деспот Ђурађ је морао да уступи Београд Угарима очекујући заузврат помоћ у борби против Турака. Како је остао без престонице, подиже нови утврђени град - Смедерево и настоји да обнови што више утврђених градова, међу којима и Зворник, пред одсудну битку са Турцима.

Пораз у боју на Косову најтеже је погодио Србију. Падом Смедерева 1459. године престаје, практично да постоји средњевековна српска држава.

 

Ђурђев град

djurdjev_grad_4.jpeg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Доминира на брду Млађевац изнад Дрине. Ова тврђава позната је и под именом Кула Град. Био је у саставу Римске империје, Византијског и Османског царства, и Аутро-Угарске царевине.

У историјским списима, први пут се спомиње 1410. године, када је Угарски краљ Зигмунд боравио у околини, а 1432. године као поклон овог утврђења угарског краља српском деспоту Ђурађу Бранковићу. Међутим, постоје јасни подаци да је у доба римске власти ово место била раскрсница путева од Сребренице (Domavia), где је боравио римски прокуратор, односно управник рудника олова и цинка, ка Сремској Митровици (Sirmium). По Киперту и Милеру Ad Drinum је био смештен на подручју данашњег Зворника, што значи да је постојао и у ранијем периоду.

djurdjev_grad_2.jpeg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Не постоје прецизни подаци о томе ко је градио ову тврђаву. Претпоставке говоре да су је градили босански феудалци и, као највероватнији градитељи, помињу се властела Златоносовића, која је у том времену владала овим делом Босне, а столовала у данашњем Зворнику. Браћа Златоносовићи, Вукмир и Вукашин, 40 година пре Косовске битке, имали су овде свој дворац са донжон кулом, високом 20 метара. Тада је ово била једна од најјачих колонија Дубровчана, а, према њиховим подацима, било их је око 640, па је петина или шестина европских потреба сребра ишла преко ових трговаца у Зворнику.

У току Средњег века често је мењао власнике. Био је и под влашћу српских краљева и под влашћу босанских банова и краљева.

Падом средњевековне српске државе ово утврђење прелази у власништво Османлија, и остаје све до 1521. године најистуренији и најзначајнији турски бастион за одбрану освојених земаља, а потом снажно војно утврђење у Асутро-Уграској.

Тврђава носи назив Ђурђев град по Ђурђу Бранковићу, мада је он само заоблио зидове кула, који су били четвртасти због одбране. Из тог периода постоји и легенда о проклетој Јерини, жени Ђурђа Бранковића, па се данас ово утврђење често назива и Јеринин град или град Проклете Јерине.

djurdjev_grad_1.jpeg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета Јерина) била је жена деспота Ђурђа Бранковића, за кога се удала 1414. године. Према народном предању, због своје сурове владавине била је непопуларна и називана Проклета Јерина.

Стари градови широм простора насељених Србима по њој су добили имена Јеринин град (Смедерево, Голубац, Ђурђев Град).

Градећи Зворнички град, Јерина је наредила да се камен за градњу довлачи чак из мајдана код села Вилћевића у брду Руднику. Камен се додавао из руке у руку, и то загрејан, како би се брже преносио.

Јерина је заводила младе јунаке и, заситивши их се, суновраћала их кроз тајна врата с највише куле у хучну Дрину. Најзад се намерила на младог јунака Вука Југовића, који ју је у последњем часу зграбио и суновратио се заједно с њом у бездан.

Према легенди, Јеринина рођена сестра саградила је свој град насупрот Зворнику, који је важио за лепши од Зворника. Завидна Јерина позвала је сестру у госте, уморила је отровом, те преузела њен град.

Град чине три међусобно повезане целине. Доњи град, који се налази поред пута Зворник - Сарајево, Средњи, који је и најстарији, коме је данашњи изглед дао деспот Ђурађ, 1433. године, када је загосподарио Зворником, и Горњи град, на око 407 метара надморске висине. Највеђи део Горњег града порушен је 1878. године, где је направљена касарна, цистерна, бастиони и магацини.

1280px-Mali_Zvornik_utorak_063.jpg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Данас тврђава има Доњи град површине око 7.600 метера квадратних, Средњи град од 33.000 и Горњи град од 8.000 квадрата. У унутрашњости зидина је седам кула, осам бастиона, две барутане, неколико табија, један казамат, цистерна и касарна.

Године 1964. извршени су конзерваторско-рестаураторски радови на подручју Доњег града. Мања археолошка истраживања на локалитету Ђурђевог града вршена су 1998. године.

 

Подриње у време Османлијске владавине

Око 1460. године, Турци улазе у Ђурђев град изнад Зворника. Током следеће три године освајају и преостале земље бивше босанске краљевине успостављајући своју административну и територијалну управу. Горњи ток Дрине, по тој подели, припао је Херцеговачком санџаку, са седиштем у Фочи.

Без обзира на турско прекомпоновање овог простора, Дрина крајем XVвека није представљала нити националну, нити демографску границу. Комплетна етичка и демографска структура, осим мањег броја становништва католичке вероисповести, била је састављена од Срба православне вероисповести. Систематском исламизацијом и прогонима хришћана православаца до 1533. године, мења се структура становништва и Зворник поприма оријентално-муслиманску-физиономију.

Bosanski_pašaluk_1600._godine.png

Стварање Зворничког санџака, услед делимичних успеха Угара, која привремено заустављају продор Турака на запад геостратешки значај Зворника је уочен од стране отоманских освајача, те је све до пада Мачве и Београда био најзначајнији турски бастион за одбрану освојених земаља. Падом Мачве, територија Зворничког санџака се шири и на ову област. Спајањем Зворничког и Херцеговачког санџака 1850. године настаје босански пашалук, и та једниствена административно-војна и политичко-економска област остаје до Бечког рата (1683-1699) након кога се враћа у границе из XVвека, што остаје непромењено све до краја турске владавине овим просторима.

Током XVIII века још два аустроугарска рата остављају своја обележја на овом простору. Први, који је вођен 1716-1718. године резултирао је Пожаревачким миром где у састав Хабсбуршке Civitas deiулази север Србије са Београдом, Мачвом, Шапцем и Ваљевом; Семберија улази у састав црно-жуте монархије.

Током периода 1718-1739. године Аустрија окупира и десну обалу Дрине и од читаве области ствара Краљевину Србију, планирајући колонизацију Подриња римокатоличким становништвом. Прво пристижу фрањенци, затим убрзо и немачки колонисти.

Подрински Срби, скрајнути са мапе европских народа нису били у стању да препознају циљеве Аустрије и у другом рату између Аустрије и Турске (1737-1739.) безрезервно су подржали аустријску кампању која је резултирала Другом сеобом Србаља. Рат је окончан склапањем Београдског мира и север Србије, са Подрињем и босанском Посавином поново се враћа под контролу Порте.

Примирје које је трајало скоро пола века, нарушено је 1788. године. Обрнуто претходном рату, долази до прогона муслиманског становништва, који су се исељавали ка Саџаку и у Босански пашалук. Тада су испражњена и некадашња муслиманска села доња Трешница и Амајић, али настаје ново муслиманско село Сакар. Оснажени православни досељеници све више почињу да се баве земљорадњом и трговином, што је била привилегија искључиво турака и муслиманског становништва.

Први српски устанак карактерише ступање Срба дуж Дрине под Карађорђев барјак. Главнокомандујући за цео Дрински фронт је био Стојан Чупић, угледни мачвански трговац, који постаје најзнаменитији војвода српске револуције и један од најбољих мегданџија међу српским устаницима. Соко-град, озлоглашено утврђење није пало током Првог српског устанка иако је и сам Вожд Карађорђе 1806. године придружио се опсади. Ова неосвојива тврђава предата је Србима тек 1862. године.

Почетком 1813. године Дрина постаје поприште многих борби. Епска битка на Равњу, била је последњи отпор устаничке Србије. Након неуспеха Првог српског устанка, на десну обалу Дрине враћа се већина избеглих муслиманских породица и уз подршку Сокола почиње прогон православног становништва. Победа на Дубљу 1815. године омогућује кнезу Милошу Обреновићу двојну српско-турску управу у Београдском Пашалуку. Мировни споразум уговорен са Портом 1815. године представља почетак осамостаљивања Србије, иако се Соколска нахија, која је овим миром требала да припадне Србији, заштићена јаком турском посадом на Соколу остала и даље у саставу Босанског пашалука.

Чак и после 1834. када је кнез Милош силом раселио муслиманска села, од Сокола до Малог Зворника, управо Мали Зворник, Сакар и Соко-град остају и даље у Босанском пашалуку. Предајом Соко-града 1862. године, у Кнежевини Србији, на десној обали Дрине остају још само два муслиманска села, Мали Зворник и Сакар, који ће тек 1878. године припасти Србији.

 

Први и Други светски рат

Видовдански атентат на Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда представљао је повод за коначни обрачун Аустро-Угарске и Немачке са Србијом и почиње Први светски рат.

640px-DC-1914-27-d-Sarajevo-cropped.jpg

Главни удар аустроугарске војске упућен је преко Дрине ка планини Цер. У крвавој Церској бици, која је трајала од 11 до 18. августа, српске дивизије су потпуно разбиле аустријску војску и натерале је на повлачење. Церска битка је у историји Првог светског рата остала забележена као прва победа савезника над Централним силама. За маневар, који се и данас изучава на свим војним академијама света, под именом Марш на Дрину, генерал Степа Степановић, главнокомандујући Другом српском армијом, добија чин Војводе.

vidovdanski-heroji-750x563.jpg

По завршетку Првог светског рата, након пропасти Аустроугарске монархије и Отоманског царства, створени су услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова АустроУгарске.

Проглашење нове државе, под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, уследило је 1. децембра 1918. године, а обавио га је регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I. Краљевина СХС заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије била је династија Карађорђевића.

Обнављање још неопорављене земље од Првог светског рата, прекида априла месеца 1941. године почетак Другог светског рата.

Стварање Независне државе Хрватске доводи Краљевину Југославије до капитулације. Немачке окупационе трупе размештају своје трупе дуж десне обале Дрине. Из Источне Босне, Зворничког, Вишеградског, Рогатичког и Сребреничког среза хрватске формације “усташе" протерују Србе православне вере, око 23.000 је побијено, а покрштавају једну трећину. Оснивање четничких група почиње већ у јуну 1941. године, и одмах потом формира се штаб Босанског четничког одреда у Дрињачи.

Поред четника, на Мајевици је оформљен и партизански одред, такође током лета 1941. године. Од тада, па све до завршетка Другог светског рата, наизменично су се водиле борбе између четника и усташа, али и четника и партизана.

Највећи део данашње општине ослобођен је септембра месеца 1944., док крај Другог светског рата за подручје Зворника и Малог Зворника наступа 19. фебруара 1945. године.

 

Стварање и распад Југославије

Демократска Федеративна Југославија представљала је последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије (касније познате као Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а од 29. новембра 1943. године, постављени су принципи за оснивање федеративне државе југословенских народа после Другог светског рата, под вођством Комунистичке партије Југославије. Предвиђено је да Југославија буде федерација 6 република: Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Македоније. Ова држава би правно заменила Краљевину Југославију, уз нека територијална проширења (Истра, Приморска).

Демократска Федеративна Југославија је званично проглашена 10. августа 1945. године на Трећем заседању АВНОЈ-а у Београду. После избора за уставотворну скупштину новембра исте године, држава је 29. новембра преименована у Федеративну Народну Републику Југославију.

Назив је промењен 1963. године у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Престала је постојати 1991. године иступањем Словеније, Хрватске и Македоније, затим и Босне и Херцеговине 1992. из федерације. Преостале републике, Србија и Црна Гора, формирале су нову заједницу; прво у априлу 1992. СР Југославију, потом 2003. државну заједницу Србија и Црна Гора, а од 2006. године иступањем и Црне Горе, Србија постаје самостална република.

Током ратног периода у Југословенским ратовима, на овом подручју није било разарања, нити значајнијих промена у етничкој структури становништва. Дејтонским споразумом утврђена је граница између држава Србије и Босне и Херцеговине, река Дрина.

Југословенски ратови или Ратови за југословенско наслеђе је заједнички назив за све оружане сукобе на територији бивше Југославије у периоду 1991-1999. године. У страној литератури се за њих понекад користи израз балкански ратови, због чега је Mischa Glenny увео назив "Трећи балкански рат" не би ли их разликовао од балканских ратова који су претходили првом светском рату.

 

Начин живота становништва кроз историју

По пределима које су Срби насељавали доласком на Балкан, извесно је да су се доминантно бавили земљорадњом. Пун процват економија Подриња доживљава у периоду срењевековне српске државе, где је поред трговине и занатства, цветало и рударство. Поред Новог Брда и Сребренице, почетком XV века отварају се нови рудници у Бо(хо)рини, Крупњу и Зајачи. Дуже целе Боринске реке налазиле су се топионице, тако да се и данас могу наћи трагови шљаке у речном кориту. Посебан процват у том периоду доживљава Зајача, која је врло брзо прерасла типично рурадско насеље и добила изглед урбане средине, са тргом и царинарницом.

Аутохтоно православно становништво средњег Подриња, преостало након пада средњевековне српске државе, било је принуђено да се бави искључиво сточарством. Рударство је замрло, као и претходно развијена трговина са приморјем.

Насељавање средњег и доњег тока Дрине придошлицама из Црне Горе и Херцеговине крајем XVIII века мењају у понечему слику привредног живота православних, односно расту и економски јачају православна насеља. Становништво почиње да се бави земљорадњом, а живнула је и трговина. Поново, након више од три века, долазе друбровачки трговци у потрази за кожом у вуном.

Материјално снажење српских села и насеља у Подрињу почиње тек двадесетих година XIX века, када је за обор-кнеза нахија Ваљевске, Шабачке и соколске, кнез Милош поставио свог брата Јеврема Обреновића.

Способан трговац, далеко ширих видика од оних који су преовлађивали у оријенталној Србији мењао је изглед турских касаба у вароши налик онима у суседној Аустрији. Град Шабац, као пограничан град, добија библиотеку, нову цркву, планско уређивање.

Обор-кнез Јеврем Обреновић обнавља цркве и манастире широм подриња, уређује села, а најзначајнији његов подухват јесте изградња нових путева у Западној Србији.

Нагли привредни успон српских села дуж Дрине почиње бављењем воћарством и извозом шљиве у Аустрију, што је доводило до честих пљачки од стране босанских муслимана. Мир на гранини, односно чврста граница на Дрини између Кнежевине Србије и Турске, која је трајала све до краја Првог српског рата, успостављена је интервенцијом код Порте да се уклони озлоглашени Али-паша Видаић, који је подстицао и подржавао нападе и пљачке.

Запоседањем Дрине од стране Аутстроугарске од 1878. године, замире трговина између Србије и Босне, што у многоме успорава привредни напредак Подриња. Тек оснивањем Босанског паробродског друштва, креће живља трговина.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након окончања аустроугарске владавине на Дрини, Дрина престаје да буде погранична река, Велики Зворник постаје центар трговачки центар целе регије. Отварају се бројни дућани, почиње развој трговине дрвном грађом која се низ Дрину спуштала лађама познатим као "зворникуше". Отвара се Грађанска трговачка школа, а 1930. године прва друштвена фирма Занатска кредитна задруга и штедионица. Мала Централа на парни погон се подиже 1936. године.

С друге стране, Мали Зворник је у овом периоду споро мењао свој изглед учмале турске касабе.

Након Другог светског рата тадашња Федеративна Народна Република Југославија креће са амбициозним петогодишњим планом развоја земље са акцентом на индустријализацију.

Хидропотенцијал Дрине променио је изглед, начин живота и демографску структуру како Малог Зворника тако и читавог средњег Подриња. Након Другог светског рата тадашња Федеративна Народна Република Југославија креће са амбициозним петогодишњим планом развоја земље са акцентом на индустријализацију.

Изградња хидроелектране на Дрини код Малог Зворника почела је 1947. године Одлуком Владе ФНРЈ, и већ у октобру исте године пристижу прве групе инжењера, техничара и радника, односно више од 1.500 нових привремених становника у тадашни Мали Зворник који је бројао је 768 становника.

Изградња хидроелектране представљала је највеће послератно градилиште у том периоду. Ентузијазам није недостајао, али је недостајала потребна механизација, па су осим радника доведених из свих крајева Југославије, присилно радили ратни и политички затвореници. Тек у трећој години изградње на градилиште се уводе потребне машине израђене у домаћим фабрикама.

Расељено становништво, некадашњи земљорадници, налазе запослење на градилишту; запослење означава промене у навикама и опредељењу за трајно настањивање у Малом Зворнику. Радници имају редовне плате, социјално и пензионо осигурање, годишњи одмор и др., тако да Мали Зворник почиње да добија обрисе урбаног насеља. Већ 6 година касније, 1953., варошица има 2.783 становника. Изградња хидроелекртане наметнула је и изградњу градске инфраструктуре, водовода, канализација и стамбених објеката. Развија се културни и спортски живот.

Наравно, упоредо се јавља потреба и за дошколовавањем радника, тако да 1954. године у општини при Народној техници се организују курсеви актуелних заната у функцији изградње хидроелектране, али и курс за фотоаматере, радиоаматере, ауто-мото курс и др.

Прерастање касабе, у то време, у снажан привредни центар намеће потребу да се од Малог Зворника створи административни центар, те је формално настајање општине свечано проглашено на дан завршетка изградње бране 1955. године. Народу се обратио тадашњи председник ФНРЈ Јосип Броз Тито. Према сведочењима око 30.000 људи са обе стране реке Дрине, окупило се у граду искићеном транспарентима, паролама и сликама председника.

Економски развој и веома висок стандард становништва трајао је до Југословенских ратова, када је и овај простор почео да доживљава стагнацију, да би данас општина Мали Зворник била једна од недовољно развијених општина у Србији.

 

 

 

„Đurađ Branković, Esphigmenou charter (1429)“ аутор Unknown painter - Esphigmenou charter. Под лиценцом Јавно власништво са сајта Викимедијина остава