Инђија
ИНЂИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ

ИНЂИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ

Живот у панонској низији траје већ миленијумима. У њој су бројни остаци култура које су живеле на овим просторима у бронзаном и гвозденом добу. Населили су је Аутаријати, Мези и Трибали, а ускоро су дошли и ратоборни Келти после пораза код Делфа у Грчкој 279. године пре нове ере. Гали који су живели у овим крајевима се називају Скордисци и њихова превласт је потрајала све до доласка Римљана у Панонију. Најзначајнији остатак Скордиска на територији општине Инђија је Акуминкум – локалитет код Старог Сланкамена, на коме су Римљани касније изградили своју тврђаву.

slankamen-mix.jpg
Стари Сланкамен 1910. године

Доласком Римљана у Срем на Дунаву, као граници Царства, утврђен је Лимес, систем утврђења који је бранио територију Царства од упада варвара, и тако је овај крај ушао у систем који се протезао од  Хадријановог зида у Британији преко токова Рајне и Дунава све до источних граница Царства на Блиском истоку. Значај Срема је посебно нарастао када је Сирмијум постао једна од четири царске престонице. На територији општине Инђија, поред Старог Сланкамена, значајно је и налазиште у Чортановцима познато као Casta Herculis или Ad Herculem, где су пронађени остаци тврђаве али и римске сеоске виле, као и неколико гробница, а најновије откриће из 2018. године је установило да је насеље имало водовод (аквадукт).

У Великој сеоби народа бројна племена су пролазила овуда и за собом остављала пустош. На крају су дошли Угари који су се на населили овде у 10. веку и од тада па све до 1918. године су и били господари целе низије.

У атару насеља Инђија пронађен је кип бога Атласа, али детаљнија истраживања нису рађена, па се не може ништа рећи о постојању неког насеља из ранијег периода. Први помен Инђије је из 1455. године као посед мађарске племићке породице Шуљок де Лекче. Село је опстало и после турског освајања Срема (1521-1526) што нам доказује турски дефтер за Срем из 1596. године када се помиње да Инђију чине 23 куће и удовички дом. Свакако најзначајније насеље у том периоду је била тврђава у Сланкамену. На остацима римске утврде и луке подигнута је средњовековна која је штитила ток Дунава у овом делу. Њен значај посебно долази до изражаја крајем 15. и почетком 16. века када је она била део система утврда које су штитиле јужну границу Угарске краљевине. Претпоставља се да је Стари Сланкамен био посед деспота Вука Гргуревића Бранковића у народу познатијег као Змај Огњени Вук. У њему је 1468. године подигао цркву светог Николе, која и данас сведочи о том бурном времену. Такође, Сланкамен је био и лука и једно од седишта насадиста (шајкаша) који су на лаким лађама пловили по Дунаву и Сави и спречавали да Османлије пређу реку. Један од најзначајнијих догађаја који се десио је и битка код Сланкамена из 1691. године када су се судариле османска војска под командом великог везира Мустафа паше Ћурпилића и хабзбуршке војске коју је предводио маркгроф Лудвиг Баденски. Овде је пао велики везир са још осамнаест паша и великим делом војске, а на хабзбуршкој страни су се истакли српски ратници под командом подвојводе Јована Монастерлије.

О насељу Инђија нема података све до почетка 18. века. Зна се да је после мира у Сремским Карловцима 1699. године остала под турском влашћу све до 1718. године, када Хабзбуршка монархија Пожаревачким миром ослобађа не само територије до Саве и Дунава већ и северне крајеве централне Србије. Али мир није значио напредак Инђије. Из непознатих разлога село је расељено пре краја рата. Од тада је постојало само као пустара која је била под управом Коморског провизирата у Петроварадину. Године 1728. Инђија прелази у руке грофова Пејачевића. Пошто је била погодна за напасање стоке пустара Инђија је издавана у закуп прво општини Бешка, а касније богатим трговцима из Бешке. Тако је наредних скоро тридесет година Инђија служила као испаша за стоку коју су поседовали Бешчани.

Територијалном реорганизацијом монархије и успостављањем Војне Крајине гроф Пејачевић је остао без великог дела свог спахилука, па је због тога био заинтересован да насели пустаре у свом власништву. Зато је Инђија поново насељена 1746. године. Насељеници су дошли из Бешке и села Патке. Све до двадесетих година 19. века становници су били Срби. Већ 1754. године зидају цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице коју 1766. године митрополит Павле Ненадовић освећује. Свештеници су више од једног века били из породице Анђелић. Инђинчани су се бавили у почетку више сточарством, а мање земљорадњом. Временом, сточни фонд у Инђији се смањио, што указује на то да је земљорадња преузела примат над сточарством.

Од 1825. године, због одласка Срба из Инђије, власти су почеле да насељавају Немце. Тиме је промењена етничка структура становништва села. Власт се сада ослањала на Немце, што је изазивало сукобе националног карактера. До средине века Немци су преузели примат по броју становника. Године 1848. њих је било преко 1500 док је Срба било само око 700, како тврди Радослав Марковић у свом делу о Инђији. То је убрзавало исељавање Срба из Инђије.

Поред тога већ 1825. године Инђија је уздигнута на ранг варошице јер је стекла право одржавања вашара. Тај вашар се одржавао сваке године 2. јула. А због насељавања Немаца повећао се и број занатлија тако да је 1845. године држава дала инђијским занатлијама цеховску привилегију.

Догађаји у револуционарној 1848. години ниси заобишли ни Инђију. Срби из Инђије су послали свог представника на Мајску скупштину. Инђинчани су успели да сачувају имања својих комшија Немаца од ратом надахнутих граничара, али убрзо су се односи погоршали јер су Немци подржавали владу и нису хтели да стану на страну Срба. У Инђији сукоб се свео на протеривање бележника Балрога који је уз помоћ Немаца остао, док су Срби желели да га протерају оптужујући га за угњетавање. Сукоб око бележника је трајао све до краја револуције у Угарској када је победу однела владина странка.

Од тада па до краја века Срби се константно исељавају из места, све до доласка свештеника Радослава Марковића, који је успео то да спречи и Србе економски оздрави и ојача. Његовим организовањем прве земљорадничке задруге у Аустроугарској монархији 1897. године спречио је даље исељавање Срба. Они су почели и економски да напредују и полако су сустизали своје комшије Немце. Залагањем парохијског свештеника 27. септембра 1905. године основано је Соколско друштво у Инђији. Прота Марковић је постао његов први председник, а омладина је вежбала у дворишту цркве. Битно је још истаћи да је Инђија постала и железничко чвориште. Наиме, 1883. године отворена је железничка станица и воз је саобраћао на релацији Будимпешта-Нови Сад-Земун и Загреб-Шид-Сремска Митровица-Инђија. То је условило и даљи економски развој самог града. Поред станице су отворени бројни хотели, а сама Инђија је постала једно од важнијих центара за ремонт вагона у овом делу царско – краљевских земаља.

Мапу овог простора у 19. веку можете погледати на следећем линку www.mapire.eu

Нова искушења су наступила после једног хица у Сарајеву кад је убијен престолонаследник Франц Фердинанд. Дуго очекивани рат у Европи је започео 28. јула 1914. године када је Аустроугарска објавила рат Србији. Виђенији Срби из Инђије су били затворени у Руми јер се власт бојала да ће покренути оружану акцију, а кад је српска војска у септембру 1914. дошла надомак Инђије поново су појединци затворени, на челу са протом Радославом Марковићем и тек су пуштени 1916. године. Када је октобра 1918. почео распад Аустроугарске монархије, и у Загребу основано Народно вијеће, 25. октобра 1918. године у Инђији прота оснива Народно веће заједно са осталим притвореницима. Немци из Инђије који су се склонили у Бачкој, када су се вратили кућама, затекли су своје куће како су их и оставили. Председник Народног већа у Инђији, Радослав Марковић није дозволио да завлада безакоње, па је он у име комаданта седмог пука наредио да се свакодневно добује и да се читају „наредбе“ комаданта пука. Инђија је ослобођена 8. новембра 1918. године на Митровдан. Немци му ову доброту никад нису заборавили. Прота је био учесник и збора у Руми 24. новембра 1918. године када је српски живаљ из Срема јасно рекао да жели да се уједини са Краљевином Србијом. А већ од 1. децембра 1918. године Инђија се нашла у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Међуратни период, поред слободе, донео је неке друге проблеме. Једно од битнијих питања је била аграрна реформа, а инђијски парох је узео учешће у полемици о овом питању, јер је сматрао да ће земљорадничке задруге на најправеднији начин да изврше овај посао. Поред тога, Немци су и даље представљали већину у Инђији и отварали бројне радионице. Једна од њих је и Крзнара која је свој интензивнији рад започела 1924. године.

zgrada-opstine.jpg
Инђија, Општински дом око 1925. године

Константан економски раст прекинуо је Други светски рат. Већ 10. априла 1941. године војска Трећег рајха улази у град и успоставља своју власт. Како је Срем припао Независној држави Хрватској и Инђија је формално била под овом пронацистичком творевином. Али ситуација на терену је била другачија. Како су Немци чинили већину становништва имали су своју самоуправу и чиновници НДХ нису смели да долазе у град. Тако су домаће Швабе спасиле бројне Србе који су остали у Инђији, али и оне који су долазили из околине, те стога већих злочина у самом месту није било. У току операција Црвене армије за ослобођење Балкана и средње Европе од нациста, партизани и совјетски војници 22. октобра 1944. године ослобађају град. Тада заједно са нацистима бежи и домаће немачко становништво.

ulica.jpg
Инђија, Колодвор улица око 1930. године

Нова комунистичка власт која се успоставила после ослобођења, немачке куће је дала колонистима на уживање, а све фирме су национализоване. Од шездесетих година 20. века поново креће економски раст Инђије, где се поред већ постојеће Крзнаре и фабрике намештаја оснивају и бројна друга предузећа попут Бруна, Графичара, Гумапласта, производње дечје хране итд. Економски раст траје до осамдесетих година, а деведесетих година већина инђијских гиганата пропада и временом одлазе у стечај и процес приватизације.

Како се налази на пола пута између Београда и Новог Сада и пресецају је важни путни и железнички правци, економски раст и развој града је сасвим известан и у 21. веку га очекују велики и славни дани, попут оних у прошлости.

 

Порекло имена Инђије

Постоје три верзије о пореклу имена овог градића у источном Срему.

Прва је да име води порекло од латинске речи indigena што значи урођеник, домородац. Можемо да претпоставимо да су неки учени људи у средњем веку, вероватно монаси из католичких самостана у околини Инђије, затекли њима до тада непознато становништво и назвали их домороцима и да је тај назив остао за место до данас.

Друга теорија је да је име настало у време османске власти на овим просторима. Како је овуда пролазио пут од Београда до Петроварадина, у време поподневне молитве Османлије би стизале до Инђије где су обављали молитву икиндију (ићиндија) и претпоставка је да је од ове речи за молитву настало име града. Али како имамо доказ да се назив први пут помиње 1455. године, а османско освајање пада у време од 1521 – 1526. године, она је мање вероватна.

Трећа теорија, свакако најлепше звучи. Сматра се да је раније Инђија било женско име и да је насеље добило назив по лепој девојци која је живела у њему. Колико је ово тачно не може се са сигурношћу утврдити, али постоје докази да је Инђија заиста постојало као женско име у прошлости.

 

Аутор: Вукашин Вукмировић, историчар