Београд - Гроцка
Врчин

МЗ ВРЧИН

13.jpg

29.Новембра 25
011-8053-479
Пружање информација грађанима
радно време: понедељак-петак од 7,30 до 15,30

Радомир Аврамовић, председник

Радивоје Маринковић, члан
Слободан Маринковић, члан
Александар Николић,члан
Миле Марковић, члан
Горан Коџић, члан
Ратко Маринковић, члан
Ненад Ђорић, члан
Стеван Синђелић, члан
Жељко Јаковљевић, члан
Мирољуб Недељковић, члан

Vrcin.jpg

Врчин jе насеље у Градскоj општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2011. било jе 9088 становника. Врчин jе брдовито насеље. Надморска висина Врчина jе 138 метара. Врчин jе релативне jаке популациjе 104 становника по км2. Наjближи већи град jе Београд 18,1 км севернозападно од Врчина.

Врчин се налази jугоисточно од Авале, у централно-источном делу општине, 20 км jугоисточно од Београда и 14 км западно од седишта општине Гроцке. Налази се у подручjу реке Болечице и великих раскрсница на прузи Београд-Пожаревац, аутопут Београд-Ниш, регионални пут коjи повезуjе аутопут и Смедеревски пут (кроз Заклопачу) и jош jедан коjи повезуjе аутопут Београд-Крагуjевац.

 

Vinogradi_Grocke.jpg

Село jе шумадиjског типа, и раздваjаjу га Доња и Горња мала. Куће су у овом селу доста збиjене, или разређене или удаљене 60 метара. Ретке су оне удаљене 100 метра, а jош ређе 200 и 300 метара. Окунћице нису велике, а наjчешће поред шљивика имаjу и гаjеве. Село не поседуjе праве путеве осим сеоског коловоза. Равничарски краjеви су обично модерниjи. Прва кућа jе саграђена пре 20 година, коjа jе била на растоjању од Брђана 1-2 километра. А прави шумадиjски тип су Брђани. Брђански краj jе наjстариjи у селу. Наjстариjа породица у Врчину jе породица Теофиловића. Наjстариjи делови Врчина наjчешће имаjу збиjене куће. Врчин поседуjе школу коjа се зове ОШ „Свети Сава“ и цркву Светих апостола Петра и Павла.

 

Насеља

Врчин има неколико сопствених насеља. Они се могу поделити на два дела, источно и западно од аутопута.

Источна област:

  • Церjе, наjjужниjа област Врчина, ниjе баш повезана са Врчином у неком смислу, добило jе име по биљци церу.
  • Доња Мала, представља наjвећи део северног Врчина.
  • Jанковићи, наjисточниjи део коjи повезуjе Врчин са Заклопачом, добило jе име по породичном презимену.
  • Траншпед, северна област коjа jе наjближа Београду, добила jе име по компаниjи Траншпед.

 

Области Врчина.

Jужна област:

  • Аврамовићи (Карагача), северна област коjа jе добила име по породичном презимену.
  • Баjић Краj, источна област коjа jе добила име по породичном презимену.
  • Царино Насеље, jужно-источна област дуж аутопута.
  • Феропласт, добило име по компаниjи.
  • Горња Мала (центар), централни део целог насеља.
  • Мало Поље, jужно-западна област.
  • Орловица, место код Траншпеда.
  • Побрђани, централно-jужна област.
  • Рамнице, наjjужниjа област.
  • Jаричиште, западна област Врчина

 

Црква

Главни чланак: Црква Светих апостола Петра и Павла у Врчину

Иконостас цркве jе рађен 1896. године. Црва jе саграђена у византиjском стилу од 1997-1998. Црква има око 10 литургиjских књинга из XVIII века. У њих спадаjу: Пластир, штампан у Москви 1760. године; штампан у Бечу 1795; Ирмологиjа; штампана у Бечу 1791. године у Курцбековоj штампариjи; Триод, штапман у Москви 1813. године; комплет Минеjа, штампан у Москви у првоj половини XИX века и jедна Пасхалагиjа, штампана у истом периоду у Београду.

 

Економиjа

Упркос недавном развоjу радионица и комерциjалних сектора (укључуjући изградњу тржног центра у центру насеља), економиjа jе углавном заснована на пољопривреди.

 

Политика

Врчин jе некада било седиште своjе општине, коjа jе расформирана у општину Гроцку. С времена на време, предлаже се раздваjање Врчина из општине Гроцке, због удаљености од свог општинског седишта и чињенице да има више становника од Гроцке. Недавни предлог jе био да се поделе Врчин и неколико насеља из општине Вождовац (Зуце, Пиносава, Рипањ, Бели поток) у нову, под-Аваласку општину Авалски венац. Тренутни председник Врчина jе Радомир Аврамовић.

 

 

Демографиjа

Врчин jе статистички класификуjе као сеоско насеље (село) и званично jе друго по броjу становника у општини Гроцкоj. Међутим, незваничне процене не укључуjу избеглице (не рачунаjу у извештаjима службених пописа).

У насељу Врчин живи 6980 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,6 година (39,7 код мушкараца и 41,5 код жена). У насељу има 3035 домаћинстава, а просечан броj чланова по домаћинству jе 2,86.

Ово насеље jе у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен jе пораст у броjу становника.

Врчин се простире са обе стране аутопута (наjвише развиjен са западне стране). Источни продужетак jе познат и као Траншпед. Демографиjа Врчина jе сваке године све већа и већа.

 

Етнички састав према попису из 2002.

 

Срби

  

8.418

97,12 %

Jугословени

  

27

0,31 %

Црногорци

  

24

0,27 %

Роми

  

20

0,23 %

Хрвати

  

16

0,18 %

Горанци

  

16

0,18 %

Македонци

  

14

0,16 %

Муслимани

  

6

0,06 %

Бугари

  

6

0,06 %

Бошњаци

  

5

0,05 %

Мађари

  

4

0,04 %

Румуни

  

3

0,03 %

Словенци

  

2

0,02 %

Немци

  

2

0,02 %

Украjинци

  

1

0,01 %

Руси

  

1

0,01 %

непознато

  

26

0,29 %

         

 

Становништво према полу и старости

 

м

 

 

ж

?

10

  

  

7

80+

61

  

  

92

75—79

105

  

  

155

70—74

225

  

  

287

65—69

252

  

  

295

60—64

233

  

  

248

55—59

256

  

  

234

50—54

389

  

  

380

45—49

365

  

  

363

40—44

303

  

  

289

35—39

231

  

  

280

30—34

266

  

  

265

25—29

295

  

  

278

20—24

302

  

  

296

15—19

277

  

  

266

10—14

260

  

  

250

5—9

233

  

  

212

0—4

206

  

  

201

Просек:

39,7

 

 

41,5

 

 

Ношња

 

nosnja.png

Код Београдског Подунавља носила се коњига, тип ношње коjи покрива главу равнотањирастог облика. У власништву Етнографског музеjа код Београда налази се jедна коњига из Врчина. Осим коњига, Врчинци су носили и jелек, скути, кумоша, рубине, оплећак, назувице, опанке коjе су сами правили, Од осамдесетих година 19. века носили су шумадиjски тип опанака. Од друге децениjе 20. века носили су и опанке капчаре, коjи су направљени од фабричке коже.

 

Чешљање и намештање коњиге се може видети на овоj слици, из друге половине 19. века, сачувале су се мале измене до половине 20. века, кад су у то време 20 старица носиле коњиге.

 

Историjа

Средњи век

Око цркве се некада налазило Маџарско насеље, коjе jе накада било село, а сад jе остало само неколико кућа. Пре садашње цркве раниjе jе био Прњавор. На месту под називом Грабље, у Горњноj Малоj, био jе Врчин. Постоjе и места где jе остало старих воћњака, а ту су живели Крантићи, где jе био и хан по чему и данас то место носи његово име.

Село се први пут помиње у XVI веку, у турском попису Влаха из Београдске нахиjе 1528. године коjе jе тада носило назив Хрчин са 6 кућа. А у попису из 152830 пише да jе тада село имало само 12 становника, а после 30 година 19 становника. Такође се и помиње „поп син Вуjица”, а такође и „манастир Раковица око Хрчина“. Не зна се кад jе у том перидоу Врчин поседовао цркву.

Прва црква Врчина jе настала у XVIII веку код места Прљуша.

Врчин jе стариjе насеље. Године 1732. припадао jе београдском „дистрикту“ и имао 35 домова. У то доба се помиње под именом Врози, Wеrtсhаn и Вречин. Називи Селиште, Манастириште, Црквиште и Прњавор сведоче да jе овде постоjало неко насеље.

Предање вели да jе село раниjе било на месту, коjе се зове Грабље. Године 1813. становници су напустили село и прешли су „преко“ (Воjводине). У арачким списковима из првих десетина 19. века помиње се Врчин коjи jе имао 1818. г. 76, а 1822. г. 81 кућу.

Друга црква jе саграђена код места Синђелићеве воде, где се могу наћи остатци грађења. Наjвероватниjе jе саграђена краjем XВИИИ или почетком XIX века после првог српског устанка. Неки Врчинци су после пораза отишли у Аустирjу. Када су се вратили 1815. године поново су саградили цркву и у њоj су се вршила богослужења до 1829. године, пошто jе дошло до грађења ново Врчинске цркве. Она jе дограђена и преправљена 1834. и 1896. године. Та црква Св. Апос. Петра и Павла jе сазидана око 1830. у време Милоша Обреновића. Црква jе 1896. украшена и доправљена помоћ свештеника Кузмановића и В. Петровића. Марко Богдановић jе у Београду 22. jула 1834. обавестио Милоша Обреновића да су Врчинци са Лештанског маjдана узели око 140 кола камена, што jе и одобрио Милош. Касниjе jе Милутин Савић из Гроцке затражио од Милоша jош потребних ресурса за изградњу.

 

Нови век

Према Николи Апостоловићу у његовоj књизи „Прва књига о Врчину“, постоjи много теориjа о томе како jе Врчин добио име. Он пише:

„Надаjући се да ћу у предању наићи на решење загонетке имена Врчин многе сељане, са коjима сам разговарао у своjим трагањима, питао сам знаjу ли откуд име Врчин и шта оно значи. Невроватна jе шароликост прича коjе сам чуо, од тога да jе име добиjено по некаквоj тикви од коjе се сушењем праве посуде, врчеви, преко приче о томе да jе у Врчину било много кошница те се мед много врцао, затим да се први човек коjи се овде населио, и то у пределу Грабља звао Врча, па све до духовите скаске о путописцу Енглезу коjи jе овде почашћен вином тражио jош показаjући на врч и говорећи ин (у).”

— Никола Апостоловић, Прва књига о Врчину

Риста Т. Николић jе краjем 20. века посећивао околину Београда, описивао jе много села, али jе за Врчин рекао да jе страног порекла. Василиjе Довганић 1948. године записуjе:

„Када су Турци и овим тереном настанио се jедан бег између Бегаљице и Врчина, коме су ова два села марала давати десетак. Када jе бег десетак произвољно повећао, досељеници су отворено против тога “врчали”, бунили се, те по томе су људи околних села, ово мало насеље назвали Врчин.”

— Василиjе Довганић

Предање вели да су Врчин основали преци Косанића, после коjих су дошли Бугарћићи. Старе су породице, коjе не знаjу од куда су старином, : Старћевићи (Васићи), Пуровићи (Исидоровићи, Обрадовићи), Митрићи, Баjићи, Jовановићи. Итд. (подаци краjем 1921. године).

 

Клима

Клима jе углавном влажна и суптропска. Просечна температура jе 12°. Наjтоплиjи месец jе jул, са око 24°, а наjхладниjи jе jануар са -2°.  Падавина jе просечно 1.025 милиметара годишње. Наjвлажниjи месец jе маj са 172 мм кише, а наjсувљи месец jе август са 43 мм кише.

 

 

Из старих записа:

Извор: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

 

Положај села.

Ово село је са обе стране Врчинске Реке, а по косама, које се ка реци спуштају. Крај Брђани и Прљуша јесу на пљоштој коси, која се састоји из плиоценског сивог и жућкастог песка, преко кога су дебели наноса жућкасте глине – живице. Куће краја Рамница јесу по набрешцима и косицама између двеју долина.

Воде.

Познати су извори овога села: Велики Бунар*, Степана Бунар, Слатина (чешмица) Ћупријица, извор на Грабу и др.

*Прича се да су овај извор још Маџари градили, те је вода била затворена па потом отворена.

Земља, паша и шума.

Земље за обрађивање становници овога села имају довољно и она је већином ван кућа. Утрина им је на местима званим: Касаповац, Слатина, Жежењичина и нешто на Рамницама. Држава је становницима одузела утрина на местима: Карагачу, Рамнице, Водичко Брдо, Велики Камен и Мајдан.

Шуме је раније било много у атару овог села. Највише је посечена, када је била подигнута топионица у Шупљој Стени (Рипањ). Данас шуме има даље од кућа местимично по површинама коса и страна долина. У непосредној близини Врчина шуме је веома мало.

Тип села.

Ово село је разбијеног шумадијског типа, подељено на крајеве: Доњу и Горњу Малу. У Доњој Мали се унеколико издваја као посебан заселак Репница, а у Горњој: Брђани, Рамнице – Рамничари, Бајићи, затим, Прљуша, Јасик и Јашићи. Често се место назива Горње Мале употребљавају само ти називи, те назив Горња Мала постоји само у односу на Доњу Малу. Куће су у крајевима разбијене, местимично су и доста збијене, или разређене, међусобно удаљене до 60 метара. Крај Рамнице јесте потпуно шумадијског типа. Ређе су куће на одстојању од 100 метара, махом су оне удаљене од 200 до300 метара. Окућнице нису толико велике, али поред малих шљивика имају чешће и гајеве. У овом делу села нема праве улице осим сеоског пута — коловоза – који везује куће. Општи изглед Рамничара чини утисак новијег краја. Преовлађује тип новијих кућа. По казивању мештана прва кућа је ту саграђена пре 10 година. То је један готово сасвим одвојен крај од Брђана, на растојању од 1-2 километра. Али је правог шумадијског разбијеног типа крај Брђани. Све су куће по пљошти брђанској. Теменом косе води сеоски пут. Куће су само са једне стране овог пута, али увек дубоко увучене у окућницу; ретко их има са друге стране пута. Око кућа су велике окућнице и шљивици. Куће су једна од друге свуда около преграђене високим плотом и тарабама. Одстојање између кућа је до 200 метара. Ретко где су ближе једна другој, а и тамо где је тај случај, јамачно је од новијег времена – по свој прилици издвојени чланови какве задруге. Брђани су један од старијих крајева у овом селу. У њима су куће једне од највећих породица у овоме селу – куће Товиловића. Крајеви, који су најстарији у овоме селу ка Прљуша и др; имају много збијеније куће. Међусобно им је одстојање 50-100 метара, јер су се издељени члановин ондашњих старијих породица настањивали у непосредној близини старих кућа. Тако се исте куће густо једна до друге и у крају око сеоске цркве и око горње механе. Због тога ти делови села већ нису разбијеног шумадијског типа.

Презимена породица су ова:

У Горњој Мали, са свим деловима су: Товиловићи, Крантићи, Бугарчићи, Јашићи, Пуровићи, Кузмановићи, Грујићи (Товиловићи), Синђелићи (Товиловићи), Јованчевићи, Бајићи, Косанићи, Илићи, Јеремићи, Кнежевићи, Пајићи, Влаовићи, Исидоровићи (Пуровићи), Обрадовићи (Пуровићи), Соколовићи, Марковићи, Јевтићи, Сарићи или Ненадовићи, Стојановићи, Михајловићи и др.

У Доњој Мали су: Рајићи, Маринковићи, Ђорићи, Стекићи, Кнежевићи, Вагићи, Дамњановићи (Стекићи), Ивковићи, Васићи, Старчевићи, Максимовићи, Несторовићи, Мијатовићи, Влаовићи, Васиљевићи и др.

У Репници су: Вагићи, Вујићи, Кузмановићи, Јанковићи, Кнежевићи, Маринковићи и др.

У селу има око 400 кућа.

Име селу.

Видети о имену села Зуца, где је поменуто народно домишљање и о имену села Врчина.

Старине у селу.

На три места у атару овог села постоји назив Маџарско Гробље. Једно је код воде Велики Бунар, који је усантрачен и веле, да је из маџарског времена. Ту, неки кажу, постоји и Селиште. На месту Клењу, близу некадашње цркве, било је некада село, а сада је ту неколико кућа. Где је сада црква, био је раније Прњавор. Постоји и манастириште или Наманастирина на Завојицима. У Белој Земљи постоји Црквиште. На месту званом Грабље, у горњем делу данашњег села, било је најпре садашње село Врчин. Постоји и Селиште, где има остатака старог воћњака (шљиве) а ту су биле куће Крантића још када је село имало спахију. Ту је био хан, те и једно место данас има тај назив.

Постанак села и порекло становништва.

Косанићи су, прича се, први дошли и да су најстарији у овом селу. Никољдан.

Бугарчићи су дошли за претходнима, чији се предак доселио из Бугарске, Никољдан.

У ред старијих породица, за чије се порекло не зна, спадају и:

Старчевићи и Васићи – Никољдан.

Пуровићи, Исидоровићи и Обрадовићи – Стевањдан.

Бајићи – Јовањдан.

Јованчевићи – Ђурђевдан.

Рајићи – Никољдан.

Коцићи – Јовањдан а један слави Ђурђевдан.

Максимовићи – Никољдан.

За остале породице познато је, одкуда се досељене.

Вагићи су пореклом из призренске околине, одкуда је њихов чукундед дошао у Врчин. Тамо су живели у великој задрузи, па им се предак наљутио на браћу и доселио у ово село, где је је наишао на:

Дамњановиће, који славе Симеундан. И они су били отуда и када је доша предак Вагића, препознају га и ожене; пошто је био „алчак“, даду му и девојку „алчак“ (ћораву), те он остане у селу. Од њега воде порекло:

Вујићи

Кузмановићи

Маринковићи

Тада су били у селу и:

Кнежевићи, које зову белопољци – дошли из Бела Поља, а управо их „укоревају“ као Арнауте, јер су љути, а Вагиће као Грке – тврди на пазар као Грци. Од Кнежевића су

Стекићи и сви славе Симеундан.

Кнежевић (Алекса) се презива по презимену породице Кнежевића, код којих се призетио а пореклом је са Мајевице код Дервенте, дошао пре отприлике 50 година, презивао се Богојевић, славио Ђурђевдан а сада слави, као и Кнежевићи, Симеундан.

Крантићи и Филиповићи, предак Крантића се доселио са Косова из села Колова, слава им је Митровдан. Стеван и Лазар Крантић зову се Крантићи по поочиму, а воде порекло од неког Филипа, који је за време Мађарске буне доселио у Врчин из села Сакуле у Војводини. Лазар Крантић, који се презива и Филиповић, слави славу свога оца – Никољдан, а Стеван Крантић поочимову, Митровдан.

Теофиловићи (Товиловићи – а неки их зову и Швабићи) – „Ере“, дошли „одозго“, од Чачка, а старином су из данашње Старе Србије. Најпре су дошли у Завојице код манастира а одатле прешли у Врчин. Данашњи Товиловићи су пето колено. Предак им је имао 4 сина од којих су данас ове породице; од једног:

Мићићи и Јовичићи;

од другог:

Синђелићи и Теофиловићи (Миле):

од трећег:

Теофиловићи, Апостоловићи и Грујући;

од четвртог:

ЛалићиЛазаревићи и Којићи.

Товиловићи су и:

Живановићи, Митрићи и Грујићи.

То је највећа породица у овоме селу: „Треба им, веле, још 18, па читав батаљон“; има их преко 100 кућа а око 20 посебних породица. Већина живи у горњем делу села, у Грабљу, где је било прво село. Сви славе Никољдан.

Влаховићи (Влаовићи) су пореклом Власи, из Кара Влашке; предак им је био слуга у селу, па ту заостао. Има их и у Панчеву, Никољдан.

Сарићи или Ненадовићи су из данашње Старе Србије (из „Арнаутске“), Никољдан.

Јашићи су из Болеча, где и данас постоји Јашићева воденица, дошао прадед због неког убиства***.

Максимовићи су из Бугарске, предак им био терзија у селу, па ту заостао, пошто је купио имање***.

Пајићи, дед им се доселио у Врчин, не зна се одакле, Ђурђевдан.

Несторовићи, једнима је отац из Параћина од Несторовића а други су исти са Дамњановићима у овоме селу, први славе Никољдан, други Симеундан.

Јеремићи воде порекло од Станка Станковића, кога је Јеремија довео из Београда, пошто се оженио његовом мајком; Станко је старином са Косова, једнии славе Јовањдан а други Никољдан.

Мијатовићи су доведени из Парцана у Стекића породицу, Ђурђевдан.

Јањићи воде порекло од доводца у Старчевиће, Јовањдан.

Кљајић (Владимир) је пореклом из Бањалуке (Босна), одкуда му се отац доселио, Никољдан.

Паскијевићи су из Војводине, одкуда им се отац доселио***.

Ђорићи (у Горњој Мали) воде порекло од Ђоре Бугарина, који је служио у селу, па се потом оженио***.

Деспотовићи воде порекло од Деспота „Бугарина“, који се доселио пре 100 година. Тај Деспот је, веле, први дошљак у овоме селу, Св. Ћирило.

Већина од осталих досељеника су новији дошљаци:

Михајловић Вељко је из Поповића, дошао пре 30 година***.

Грбић Јован „Рват“ је из Лике, одкуда је дошао пре 20 година, служио у селу, потом се закућио, Аранђеловдан.

Петровић (Михајло) је од Скопља, Митровдан.

Јевтићи су из Пудараца у околини, дошли пре 25 година, Ђурђевдан.

Кузмановићи и Марковићи су дошли из Друговца, Смедеревски срез, пре 25 година, Лазаревдан.

Илићи су, такође, из Друговца***.

Стојановић (Величко) је од Врања, дошао пре 25 година***.

Соколовићи су из Црвене Јабуке, одакле им је предак дошао пре 20 година као дунђер, Аранђеловдан.

Костић (Васа) је од Крушева, доселио се пре 25 година***.

Тодоровић је дошао из Бањалуке. Призетио се у селу***.

Ивановић Стојан је пореклом са Косова, Никољдан.

Маринковићи воде порекло Маринка, доводца у Рајиће, дошао из Баћевца, Никољдан а права слава му је Ђурђиц.

Зорић (Матеја) је пореклом Мађар, из Баје, доселио се пре 16 година, дотле био у Пожаревцу и Смедереву где је радио као ћурчија, Никољдан.

Костић (Аврам) је из Куманова, дошао пре 10 година, Никољдан.

Табаковић Милорад (ковач) је из Војводине, Аранђеловдан.

Херман Селеш (колар) је из Хомољице (Омољице)***.

Бугарин (Станко) је из Камбеловца, Лужнички срез, земљорадник а уз то и циглар и мјстор***.

Благојевић (Живојин) је из Гроцке, Ђурђиц.

Васиљевић Павле је ковач, дошао из Војводине са дететом, Никољдан.

Петровићи – механџије (петоро браће) су из Маврова у Македонији, дошао им отац пре 50 година, данас се то по ничему не познаје да су отуда***.

Један пастир се доселио још 1859. године из Кочине (Кумановска Пчиња) и у селу стално живи. Не каже се презиме и име***.

За време бежаније 1813. године сви становници овог села су бежали преко Саве и Дунава. За Товиловиће се зна, да су се настанили у селу Јарковцу (околина Панчева), где је дошао деда са 7 синова. Отуда су се вратили неки ускоро, неки после 2-3 године а неки су се тамо за стално настанили.

***Не каже се коју славу славе.