Београд - Гроцка
Винча

МЗ ВИНЧА

pogledizvazduha.jpg


Проф.Васића 174
011-8065-383
Пружање информација грађанима
радно време: понедељак-петак од 7,30 до 15,30

Привремени савет МЗ Винча

Бојан Милићевић, председник
Љубомир Давидовић, члан
Живојин Урошевић, члан
Драган Гојковић, члан
Драгиша Вуковић, члан
Дејан Петровић, члан
Драган Марковић, члан
Радивоје Срећковић, члан
Крсто Савић, члан
Живорад Давидовић,члан
Милан Топаловић, члан

 

Винча се налази на 14 километара удаљености од Београда, поред пута Београд–Смедерево и позната jе по налазима праисториjског локалитета Бело брдо изузетне археолошке вредности. Административно припада Градскоj општини Гроцка у граду Београду. Према попису из 2011. било jе 6.779 становника.

Vinca.jpg

Историjа

Праисториjски локалитет Бело брдо jе на самоj обали Дунава и представља светски познато археолошко налазиште са остацима, великог неолитског насеља, у културном слоjу дебљине 10,5 м и захвата површину од 10 хектара. Током ископавања, 1908. године под вођством чувеног професора Београдског универзитета др Милоjа Васића, откривене су броjне куће, земунице са остацима материjалне културе праисториjског човека.

Сваки од наталожених праслоjева, коjи обележава поjедине фазе живота у Винчи (у раздобљу од око 4500. до 3200. пре наше ере), садржи праве ризнице наjразноврсниjих предмета: оруђе и оружjе од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики броj антропоморфних и зооморфних фигурина, накит од разних врста материjала и безброj других предмета и уметничких дела израђених у самоj Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.

Винчанска култура простирала се око 4000. године пре наше ере, на териториjи већоj од териториjе било коjе неолитске културе у Европи. Поjедина њена насеља премашила су величином и броjем житеља не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове знатно касниjе настале у Месопотамиjи, Егеjи и Египту.

Винчанска култура била jе у зениту развоjа до 3800. године п. н.е., све док се нису поjавиле заjеднице коjе су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарству и обради бакра и злата. Поред археолошког налазишта, Винча jе позната и по манастиру Ваведење из XV века,

Manastir_Vavedenje.jpg

као и Институту за нуклеарна испитивања "Винча". На териториjи насеља Винча налази се и jедна од наjвећих дивљих депониjа у Србиjи.

Демографиjа

У насељу Винча живи 4536 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,7 година (37,0 код мушкараца и 38,5 код жена). У насељу има 1831 домаћинство, а просечан броj чланова по домаћинству jе 3,18.

Ово насеље jе великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен jе пораст у броjу становника.

 

 

 

Демографиjа

Година

Становника

1948.

1.767

 

1953.

2.047

 

1961.

2.247

 

1971.

2.280

 

1981.

3.653

 

1991.

5.213

5.067

2002.

5.819

6.063

 

Етнички састав према попису из 2002.[2]

 

Срби

  

5.475

94,08 %

Црногорци

  

85

1,46 %

Роми

  

53

0,91 %

Jугословени

  

35

0,60 %

Македонци

  

23

0,39 %

Хрвати

  

22

0,37 %

Мађари

  

14

0,24 %

Муслимани

  

11

0,18 %

Бугари

  

8

0,13 %

Румуни

  

3

0,05 %

Словенци

  

2

0,03 %

Немци

  

2

0,03 %

Бошњаци

  

2

0,03 %

Албанци

  

2

0,03 %

Русини

  

1

0,01 %

Руси

  

1

0,01 %

непознато

  

8

0,13 %

 

Становништво према полу и старости

 

м

 

 

ж

?

4

  

  

4

80+

35

  

  

60

75—79

52

  

  

87

70—74

81

  

  

107

65—69

121

  

  

126

60—64

153

  

  

130

55—59

168

  

  

147

50—54

256

  

  

261

45—49

252

  

  

250

40—44

224

  

  

233

35—39

179

  

  

214

30—34

189

  

  

171

25—29

192

  

  

211

20—24

231

  

  

217

15—19

237

  

  

235

10—14

206

  

  

191

5—9

171

  

  

166

0—4

140

  

  

118

Просек:

37,0

 

 

38,5

 

Из старих извора:

Положај села.

Село је једним делом у присоју и на брду, са десне стране Дунава, а другим у равници. Близу обале Дунава су само парни млин, стара механа (сада караула), нова механа и две куће.

Дунав се често разлива и својим таласима рони обале, које се осипају, а уз то и успорава воду у реци Болечици, која онда плави њиве и ливаде, што су поред ње. Због тога су куће, којих је некада више било поред реке, измештене и тако постао нов крај Равнице. Те су куће биле не пескуши и трошном земљишту, које се одроњавало и куће због тога падале.

Воде и клима.

У крају Равницама, где има довољно бунара, мештани се служе искључиво бунарском водом. У крају села Старој Винчи, која је у присоју и на брду са десне стране Дунава, бунара је мање, јер је већа висина, те се становници и зими и лети служе искључиво водом са Дунава. Извора има и то изван села: Ладна Вода, Ивкова Вода, Стари Кованлук, Кованлук на утрини, Смрдан, Шугавац, Бркин Извор, Змајевац (у Ошљанима), Стублина, Гујин Извор, Мијајлов Извор и Чесма (у Ошљанима). Са тих се извора мештани служе водом при пољским радовима, а када се свраћају кући, понесе се и вода у судовима са тих извора.

У селу је хладнију у односу на околна села, јер није заклоњено. Снег почне обично падати у другој половини новембра и траје до половине фебруара. Висина снега највише може бити око 50-60 сантиметара. Најјачи је ветар устока (кошава), која и најчешће дува; кишу доноси западни ветар а северац је најхладнији.

Земља, паша и шума.

Становници имају земље за обрађивање и то ван села, а на местима званим: Шугавац, Чекије, Бабин Луг, Шеварице, Липовица, Млаке, Смрдан, Чунци, Ерино брдо, Клупе, Табак, Змајевац, Ошљани, Локма, Рит, Острво, Кусак Утрине и др.

Паше има на местима: Ђаковој Страни, Кленовцу, Липовици, Кованлуку и Забрану општинском.

Шуме има у Општинском забрану, који је од краја равнице удаљен око 750 метара. Сва је шума од лиснатог дрвећа.

Земља за обрађивање је родна; глинуша, иловача, пескуша, ума а најмање црница. Да једна породица умерено живи потребно је 8 до 10 хектара земље.

Тип села.

Село је подељено у два краја; Горњи Крај или Стару Винчу и Равнице или Доњи Крај, који су један од другог удаљени ¼ км. А раставља их коса на којој је сеоска утрина. У Старој Винчи куће су разбијене и удаљене једна од друга највише 6 минута хода. У крају Равницама куће су чешће ушорене, да их само ограда раздваја али су неке и на већем одстојању. У Старој Винчи постоји: Један главни пут – шор – који кроз њу иде, три раскрснице спорених путева и један пут поред Дунава, који је због изливања Дунава несталан. Школа и црква су удаљене од Старе Винче пола сата хода а од Равница упола мање. Механа, караула, парни млин су у Старој Винчи а ковачница и коларница у Равницама.

Име селу.

Прича се, да се ово село најпре звало Грбуље, па је доцније названо Винча. Мисли се, да је име Винча постало од вина – винове лозе, јер се прича, да је у старије време у овом селу било много винограда. Крајеви су названи по свом положају.

Старине у селу.

На месту Ошљаницма, који је на граници атара винчанског, сланачког и Великог Села, постоји Селиште. Ту при орању се наилази на цигле, цреп и ћерамиде, за које веле, да су остаци спахијске куле, која је ту била, када и село. Прича се да је то село било од 9 кућа, па се доцније постепено преместило на данашње место. Пре но што је данашње село ту било постојало је, веле, маџарско село.

Постанак села и порекло становништва.

Први досељеници у данашњу Винчу су живели, према причању, у Губеревцу – Космајски срез. Отуда су многи због турског зулума и бега губеревачког пребегли у Банат и Срем, где им и данас живе потомци, а неке при бежању задржи „добри бег ошљански“ и настани их у Ошљанима. Становницима ошљанским, који су се бавили риболовом, било је тамо незгодно, јер нису могли пазити на своје чамце у Дунаву према Грбуљи – познијој Винчи те замоле свог спахију, да се са њим заједно преселе у Грбуљу – данашњу Стару Винчу ближе Дунаву, што им он и одобри*.

*Прича се да су се онда обавезали, да спахији подигну у Винчи бољу кулу и да калдрмишу пут од Ошљана до нове спахијске куле, која је била подигнута према Дунаву, где је сада кућа Роснића.

Из Старе Винче доцније су се премештали на данашња места. Крај Равнице насељен је за време кнеза Милоша, када су се становници са обале Дунава, где се земљиште одроњавало, ту преместили.

Многи становници су пореклом са Косова (Косовљани), неки из данашњих новоослобођених крајева (Нишлије и др.) а други из осталих српских земаља. Има две породице Софијанци.

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903

Foto galerija