И наше време често жигоше омладину због разних ексцеса у понашању, одевању или схватању слободе личности. Прелиставајући старе документе и штампу, уверићемо се да је тај “проблем” постојао и пре педесет и више година. Тако се 1926. једана Паланчанин “згражавао” над понашањем омладине у општинском парку у Новој Паланци (проширењем “Меркура” овај парк је нестао), па у интересу морала и реда тражи да се у парку постави један полицајац.
Због тога је упутио молбу Општинском поглаварству у Новој Паланци у којој, између осталог, стоји: “У понедељак, 23. о.м. госпођица (потшишана) са својим каваљером, чија имена овом приликом нећу да изнесем, ма да су заслужили да се жигошу пред јавношћу, али то не чиним једино због њихових родитеља, седећи на једној, на доста забаченом месту, стојећој клупи, почели су се љубити, без икаквог обзира на пролазнике. Ми који долазимо у тај парк ради разоноде после свога рада, нисмо жељни присуствовати тако блиским и интимним везама. Пошто они немају образа морамо ми да напустимо парк ради њих, да не гледамо ту поквареност код данашње омладине. Зато и упућујем ову молбу на Поглаварство, да постави редара, јер ћемо у противном доживети и већа чуда.”
Други се Паланчанин опет љути на позорижне режисере што дозвољавају глумцима да се много пудеришу, а у локалном листу “Стража” од 24. јула 1927. године пише о пољупцима на бини: “Пољубац је значајна појава у животу, па према томе не треба ни драматичар да га занемари. Само ја бих желео да се наши глумци и глумице љубе на бини, а да им при том пудер не пада на одело. При 75% загрљаја јунак је у црном салонском оделу, те му пудер по оделу оставља беле флеке, тако да после једног страснијег загрљаја изгледа као воденичар. Често сам падао у искушење, нарочито кад љубавници шапућу на месечини, да се некако привучем и очеткам љубавника. Наше глумице с тешким би се срцем одрекле пудера. А употребљавају га тако нештедимице, да права бела киша пада с њиховог лица на ревере и руке љубавника. Због тога предлажем да љубавник има на себи одело у грао боји.” Није нам познато да ли је ова сугестија прихваћена.
У то време Паланчани су имали и других узбуђења. Тако су домаћи фудбалски клубови “ПСК” и “Слога” 29. августа 1926. године организовали велики спортски дан уз учешће “интернационалне” групе атлетичара и рвача. Какав је то био доживљај можемо да закључимо из плаката којим је најављиван програм: “Највећа сензација ! Живи леш, Ана Облијан остаје 30 минута под земљом, затрпана на дубини од 2 метра, Позивају се г.г. лекари и заинтересована лица да прегледају ово живо сахрањивање. Затим чудо од снаге. Два Форд афтомобила или два најјача коња не могу раставити руке атлете Иварија. даље, човек под аутом, Ивари пушта преко себе два Форд афтомобила са десет особа – први пут! Друго чудо од снаге показаће приликом хрвања са биком! Још невиђена атракција! Савијање гвоздених шипки и траверзни!” Навели смо само један део “атракција” које су наведене на плакату. Но и то је довољно да бисмо схватили како су наши преци имали “жестока” узбуђења.