ЗЕЛЕНИ ЗИД

ЗЕЛЕНИ ЗИД

Аутор: Доктор са Чубуре

 

Јуче ми је пријатељица клавиристкиња пустила видео клип који је умонтиран од наизменичних секвенци у којима се Брус Ли и Чак Норис спремају за борбу. Брус Ли поправља кимоно, а Чак Норис лагано скида кошуљу. Међутим, како је цео клип за подлогу имао музику за стриптиз, недвосмислен утисак је био да следи експлицитна хомосексуална сцена. Њен закључак је био да је музика најважнија за тумачење неког догађаја.

О музици смо већ причали у Симфонији цивилизације и закључили да је она одавно ту, као и цео симфонијски оркестар са диригентом. Али сада је постао видљив још један елемент. Зелени зид који је позадина свих студијских фотомонтажа. На њега се пројектују слике испред којих главни глумци изводе своју представу. Тако је створена савремена филмска обмана, а директно из ње -  виртуелна реалност.

Виртуелна реалност (virtual reality) је скуп технологија које се у једном смеру користе за стварање јединственог склопа визуелних, звучних, додирних, а понекад и других чулних осећаја како би створиле лажни утисак да непостојеће ствари које долазе из меморије компјутера могу да се виде, чују, додирну и осете.

У супротном смеру, ове технологије се користе да би прецизно регистровале људске покрете, звуке и остале манифестације на начин који је компјутеру недвосмислен и израчунљив, па тиме и обрадив.

Оба ова смера дејства — од рачунара ка човеку и од човека ка рачунару се користе да би остварили интерактивни спој између виртуелних светова и људи или других врста корисника. С обзиром да много корисника може да учествује у истом процесу, виртуелна реалност се може користити и као медиј.

Све оно што може да превари људска чула је добродошло, а већина људи је себе још давно убедила да оно што се не може осетити са пет ограничених чула - не постоји.

  • Виртуелна стварност ваш свет замењује виртуелним.
  • Проширена стварност допуњава ваш свет дигиталним објектима било које врсте.
  • Мешовита стварност неприметно интегрише дигиталне објекте у ваш свет чинећи да изгледа као да су они заиста тамо.

Свет је на наше очи кренуо да се цепа у две супротстављене реалности - доњу која верује у телевизор и горњу која верује у Бога.  Важно је разумети да различите димензије и паралелни светови или како се још зову - паралелне реалности, нису исто. Свака димензија може у себи да садржи много паралелних светова који подлежу истим законима димензије, али живе у различитим реалностима. Идући одоздо ка горе, свака следећа димензија поседује нижу густину што доводи до мање масе у оптицају, а са тиме и мање инерције. Зато се реалности виших димензија или светова лакше мењају, а у овој, трећој димензији је при покушају промене реалности поред свега осталог, неопходно још савладати и инерцију.

Генијални Мика Антић је својевремено полемисао да ли у радију живе мали људи. Време му је дало одговор. На жалост доњег света, био је у праву. За велике људе више нема места ни у радију ни у телевизору иако звучници радија и екрани телевизора постају све већи из године у годину. У ствари, екрани расту да би мали људи изгледили као велики и да би њихов глас помоћу великог звучника из изворног сиктања могао да буде претворен у грмљавину. За велике људе више нема места ни у новинама, ни у школским програмима. Нема за њих места ни у мислима малих људи. Мисли малих људи су мале и у њима има једва да има места само за њих саме уз евентуално неколико емотикона - весео сам, љут сам, тужан сам, бојим се. Велики људи ту једноставно не могу да стану, јер основна карактеристика некога ко је велики је да није подложан смањивању под притиском. Компјутерским речником речено - не могу се компримовати и зиповати, ни под каквим околностима.

Некада наша заједничка црква је међу првима овај процес разумела и брзо реаговала на ову појаву. После физичке смрти претходног патријарха физички малог, а духовно великог да сеже до седмог неба, изабрала је свог представника довољно малог да може да стане у сваки екран и у сваку комбинацију. Он је вредно радио управо на тим комбинацијама и прво је унизио и умањио највиши црквени орден, затим највећи духовни празник победе живота над смрћу, а убрзо затим и целу цркву. То је у реду. Малих је неупоредиво више и њихов број расте из дана у дан. Ред је да мали људи из доњег света имају и своју малу цркву. У реду је и са гледишта мале цркве. Њој је најважније да задржи позицију да она и даље води, а тачно кога и где, то још нису стигли да размисле. Вероватно их и ни занима, док је оваца, биће и вуне, а подједнако је топао џемпер од беле и црне вуне. Важно је само да буде дебело, богато иштрикан. Да не буде забуне - мала црква се тиме није огрешила о велике људе. Велики људи могу сами. Они и јесу толики јер су још давно умели да сами пронађу свој пут.

Свет се тако поделио на оне који јасно виде ову позоришну представу, њене глумце, статисте, режисере, продуценте, осветљиваче, шаптаче, реквизитере, донекле и сценаристе и на оне који то све не виде и верују да је цео спектакл жива истина. Управо зато не осуђујем ову представу као ни оне који су је поставили. Она је пре свега корисна, да се ова два света што пре раздвоје. Подела је поштена и свако ће у њој добити тачно оно шта и колико заслужује. Гледано из личних перспектива - горњи свет ће се ослободити малоумних и пре свега маловерних, а доњи свет ће остати без оних који им кваре хармонију јефтине логике и не прате потезе белог штапића диригента овог хора.

Мика Антић је благовремено ухватио титраје некадашње будућности , а садашње садашњости и записао:

Можда је сутон с крова

сасвим случајно пао.

Можда би и ноћ да сване,

можда би и ноћ да сине.

Волим да свако ваља

и верујем бескрајно:

сванућа постоје зато

да човек лакше дише.

Сви битни елементи овог времена су ту, неки чак и буквално - и мрак који је завладао и потенцијално свитање и лакше дисање оних којима сване.

Тако је ова прича дошла до пред крај. Пред свакога је постављен јасан избор - слобода или его. Ко се определи за его и убеди себе да је целог живота био непогрешив, изгубиће слободу. Ко се определи за слободу, мораће да одбаци сопствени его и призна себи да га је управо его целог живота завлачио на странпутице. Одбацивањем ега, ови други ће бити корак ближе ка спознаји правих себе. То је слика коју его док постоји потпуно заклања.

Подела светова иде по обрасцу давном откривеном од Мике Антића. Био сам слободан да деобни биланс допуним имовином стеченом у међувремену:

  1. Небо узимају они, са свим кемтрејлсима, сателитима Илона Маска и Харпом. Звезде су наше.
  2. Сунце иде њима. Уз њега добијају УВ индексе, сунчеве олује, помрачења и изборе на дан помрачења. Светлост припада нама.
  3. Воду добијају они, заједно са лукама, купљеним изворима и мини хидроцентралама. Памћење воде и таласи су наши.

Све у свему, имамо звезде за лепоту и оријентацију у простору и временима будућим, имамо мудрост светлости за раздвајање истине од лажи, имамо памћење воде за реконструкцију прошлости и снагу таласа као енергију да све то изведемо. Уз чврсту веру у Бога, сасвим довољно за стварање једног новог света, у ствари - света какав је он некада био пре кварења.

Ред је да ову причу завршим гласником будућих времена, Миком Антићем, као што је са њим она и започета, поруком упућеном деци и онима чија деца стасавају:

Од звезда се дете учи

да запара небо сјајем

и од друма да се мучи

и вијуга за бескрајем.

Стварај зору кад је вече,

нек од тебе живот учи

да се пени и да тече.

Драги моји, сада је то време. Ако светлошћу свог духа не разгрнемо мрак и створимо зору новог свитања, неће нам сванути.

Komentari (0)

Остало у категорији