Трамвај звани илузија

Постали смо површни у посматрању света који нас окружује. Опила нас је заблуда да је свака истина на само један клик од нас. Сувише смо олабавили чула и расуђивање, олењили их са сервираним бизарним причама и заглупели са банално једноставним објашњењима. Под маском права на сопствене истине, она једна, једина истина је остала скривена густој шуми што наших што туђих заблуда. Факт чекери и број прегледа или лајкова расуђују уместо нас. Већини не пада на памет да се они могу штимовати, повећавати или смањивати по потреби. Када се сва памет масе пресели у Гугл, онда је ово сасвим очекиван закључак, јер тамо ништа не пише о штимовању броја лајкова и прегледа. Заправо пише и тамо, али није доступно на први клик, а за више од једног клика нема се времена. 

Утисак убрзања времена и његовог последичног хроничног недостатка је јасан индикатор спуштања ове цивилизације у ниже димензионалне светове. Време је привид и представља компримоване неискоришћене димензије неке реалности. Што је једна реалност више димензионална, то време игра мању улогу у њој и обрнуто. Конкретно, у току је покушај рушења тродимензионалне реалности и успостављање дводимензионалне: слобода – сигурност, истина – оправдање, вакцинисани – невакцинисани.

Свакодневним вестима са најситнијим детаљима о десетинама насилних и задесних смрти којима нас бомбардују црне хронике медија, окаменили су нам срце. То је очекивана рефлексна реакција свакога ко у том загађењу покушава да настави некакав свој релативно нормалан живот. На тај рефлекс су и рачунали и помоћу њега су онима који свесно покушавају да искоче из матрикса искључили једини орган којим се истина може препознати – њихово срце. Тако су људи доведени у доста тешку ситуацију: ако остану у матриксу неће опстати чак ни као нижа биолошка форма, а ако искоче неће имати чиме да разликују истину од лажи, што ће их пре или касније поново вратити у матрикс.

Припреме за ово су дуго трајале. Осмишљен је цео механизам увођења невидљивог диригента који ће људе поступно синхронизовати у мислима и понашању. Мода је прво уведена у облачење. Она је имала наглашену естетску компоненту, па је модерно у почетку било заиста лепше од онога што се пре тога облачило, тек да се људи навуку да прате диктат. Следеће што је обухваћено са циклусима моде била је музика, а она је већ са собом носила и припадајуће стилове понашања који рађају нове системе вредности, а они онда формирају неке нове ставове, гле чуда – по правилу баш онакве који одговарају некој великој промени која ће ношена тим таласом тек да уследи. Тако је створен један врло ефикасан и дискретан даљински управљач друштва. 

Прва провера да ли су људи ухваћени у ову мрежу друштвеног инжењеринга је урађена намерним напуштањем лепог. Идеја је била сасвим проста – ако буду слепо пратили диктат и онда када им као модерно понудимо нешто објективно лошије од претходног, значи да више не размишљају својом главом. Тако се у сликарству појавио Пикасо, у музици панк, а у гардероби поцепано и дроњаво. И ствар је прошла. Када је овај систем једном успостављен, само је дорађиван и постепено увођен у све остале сегменте живота. 

Међутим, прича о даљинском управљачу маса ту не почиње. Мораћемо овим трамвајем званим илузија да се вратимо још даље у прошлост. Прича о индијанцима који су трампили своју земљу, а последично и слободу за ватрену воду и ђинђуве није изолована анегдота. То је жалосна прича о људском роду. Врло брзо су ови системски инжењери схватили да се уместо ватрене воде која ипак има неку цену, могу понудити само њен ефекат – опијеност, која је далеко јефтинија за производњу. Она се изазива осећајем моћи код оних који моћ никада нису имали. Наравно да осећај моћи ни издалека не представља истинску моћ, али је то било сасвим довољно да крену револуције. У њима су увек нуђене и неке ђинђуве или нешто колико толико слично, на пример – Ђинђић. У нашем случају искоришћен је чак два пута, толико смо глупи. Први пут када је довођен и други пут када је склоњен са сцене. У оба случаја су помоћу њега креиране велике емоције, небитно да ли позитивне или негативне, које су биле гарант за анстезираност маса довољно дуго да се за то време ураде неки крупни хируршки захвати на друштву и његовој имовини и то не само материјалној. 

Знам да је некима од вас тешко да поверују, али захвати на било чему материјалном се раде само да би се дух усмерио у жељеном правцу.  Прави захвати су увек и једино на духу. Страх од материјалног губитка редовно води у потрагу за било каквом сигурношћу, а она се увек плаћа слободом. Проверите сами, најбоље преко примера који су вам познати. Размислите, који догађај је створио глобални страх од Ал Каиде? Шта сте у том страху, а зарад сигурности прихватили? Да вас подсетим, то је било једног 11. септембра, а после њега је свет прихватио да се слушају и снимају све комуникације због безбедности, наравно. Чиме сте платили ту сигурност? Надам се да је сада свима јасније. 

Ако имате воље и енергије, можете овакву анализу урадити и на неком свежијем примеру. Пронађите неког новијег глобалног непријатеља и проверите да ли ствари и даље функционишу по истом принципу. Видите шта су нове куле близнакиње, шта је данашња Ал Каида, која врста заштите вам је понуђена, да ли она делује или не делује, чиме сте спремни да је платите или сте је већ платили и ко је ваш одабрани келнер коме показујете свој здравствени картон и вакцинални статус. 

Није лоше да размислите где вам је место у времену и историји ако сте спремни да своју уставом загарантовану и генерацијама предака плаћену слободу, између свега осталог и на приватност података, трампите за право на улазак у кафану после десет сати увече. Без неке глобалне Ал Каиде на то не би никад пристали јер сте пре њене појаве то право имали. Али ето, појавио се глобални непријатељ, мора се… Ако овако размишљате, опасно сте близу, можда на само корак од тога да поверујете у неку следећу Ал Каиду после које више никада нећете изаћи из куће. У замену за безбедност, наравно.

Гомиле су увек играле знатну улогу у животу народа, а та улога никада није била важна као данас. Бесвесно деловање гомила уместо свесне акције појединца је једна од главних карактеристика нашег века, пише Густав Ле Бон у свом делу Психологија гомиле на крају 19. века. Сматрао је да су цивилизације увек стваране од малобројних духовних и интелектуалних аристократија, а да су се владавине гомила појављивале само када је било потребно један друштвени систем докусурити и почистити без остатака како не би сметали неком новом систему. По Ле Бону, гомила је непоуздана, иритабилна, сугестибилна, лаковерна, склона претеривању, нестрпљива и диктаторски расположена.

Колективна свест гомиле није једноставан просек свести њених припадника већ је систем потпуно нових особина на далеко нижем нивоу од нивоа појединаца пре уласка у гомилу. Због тога гомила никада није способна за дела која захтевају висок степен интелектуалних напора и у њеном социјалном и сваком другом одлучивању преовладавају ирационални, емоционални или метафизички фактори. 

Слике имају пресудан утицај на формирање ставова гомила. Како се у то време није увек располагало великим сликама, развијене су методе како се циљане слике могу стварати у колективној свести гомиле помоћу речи и парола. Од појаве масовних медија, то постаје врло лак задатак.

Негде баш у време Ле Бона се појављује Зигмунд Фројд, званични оснивач психоанализе, једног врло компликованог психијатријског метода враћања свести на раскрсницу где је психа скренула у погрешну улицу. Овај метод је вансеријски по две основе, по томе што препознаје погрешна скретања и по томе што никога није излечио. Да се ипак оградим и додам на прецизности – до сада. Фројд није до краја разрадио чињеницу да добар део људи, а често и читави народи некада свесно скрећу у погрешну улицу. Не буду сви преварени када купе маглу и у њој последично залутају, некима је та магла неопходни заклон да би са себе скинули претешко бреме слободе. Оно у чему је овај Зигмунд, а често погрешно именован као Сигмунд био заиста добар је откриће како хипнозом лечити хистерију.

Фројдов нећак, Едвард Бернајз је отишао један корак даље и пронашао како се овај процес може обрнути да би се хистеријом изазвала хипноза. Понешто од тих техника је записао у свом капиталном делу Пропаганда, а много више је прећутао. На тим опаснијим, дубљим и далеко значајнијим, а прећутаним знањима је већ 1922. саграђен Тависток, институт за друштвени инжењеринг на истоименом тргу у Лондону, као саставни део Оксфордског универзитета. Они су направили Хитлера, Битлсе, Ролинг Стоунсе и да не набрајам кога све још, из много разлога. Тако се круг затворио. Даље се ништа ново није откривало или се није уводило у праксу социјалног инжењеринга. Није више за новим било потребе, јер су постојеће методе имале сасвим задовољавајућу ефикасност.

Са само та три релативно проста знања – психологијом гомиле, изазивањем хипнозе помоћу хистерије и смиривањем хистерије помоћу хипнозе влада се гомилама кроз цео двадесети век, а ево и ових двадесетак година двадесет првог века. Метод је све време исти – довожење мање или веће људске гомиле трамвајем звани илузија на раскрсницу на којој је све унапред припремљено да би се скретање у погрешну улицу наизглед спонтано одабрало као најлогичније, најкомфорније или једино могуће решење. Када корисне будале обаве улогу скретничара, избацују се на првој следећој станици како би се ослободила места за улазак нових корисних будала које треба да одиграју улогу скретничара на следећој кривини. Тако тај трамвај путује већ вековима, а можда и миленијумима.

За случај да још увек сумњате у постојање овог трамваја, обратите пажњу како институције – научне, верске, политичке избегавају да се изјасне у вези ваших слобода у последње две године. Да ли вам је макар једна од њих споменула ваша права и стала у вашу заштиту или вас здушно воде помоћу хистерије у хипнозу и хипнозом до хистерије? 

Кад утврдите шта заиста имате и шта вам је од тога битно, све то ставите на страну једначине на којој то можете да изгубите, ако сте уопште нешто и пронашли да стварно поседујете. Затим одлучите шта ћете са тим. То вам је онда завршни рачун. Његов резултат ће вам јасно показати за какву сте се будућности определили – за судбину елите спремне на жртву или за судбину гомиле која трампи слободу за сигурност.

Доктор са Чубуре