Јуче сам непланирано добио цело поподне и вече за оно што би у војсци назвали слободне активности. Ко је служио војску ово уме да цени, а ја ценим поготово откад сам се оженио. Декларативно уживам сваку могућу слободу избора, али у пракси то некако увек изађе на то да смо скоро све одавно одлучили и испланирали, само да се ја не сећам јер ето, никад не слушам кад се договарамо. 

Испада да се моје учешће у нашем договарању и планирању своди на то да пажљиво слушам. Личи на српски пут у Европску унију, али не каже се џабе – како горе, тако доле. За јучерашње поподне смо ”планирали” да одемо на пријем поводом прославе дана државности једне далекоисточне земље, али обзиром да су навијачи Звезде и Ференцвароша закрчили пола града, а полиција у намери да регулише саобраћај тај иницијални кркљанац направила још горим па тако цео град довела на бомбајски ниво непроходности свих праваца, лако смо се споразумели да ће прослава вероватно некако успети и без нас.

Штампарска грешка

Током вечери сам натенане позавршавао неке нагомилане организационе послове уз паралелно гледање прво Звезде, а онда и Партизана и баш када сам се спремао да бар једно вече легнем пре сутрашњег дана, то је почело. Још око поднева сам добио упозорење од високог витеза нашег реда на емисију која ће поподне ићи на једној од националних фреквенција, али сам оставио да је погледам сутра јер није изгледало као било шта хитно. Већину учесника сам познавао и одбијала ме је њихова заједничка неумерена склоност ка сензационализму, а консекутивно и према новцу. Међутим, петнаест минута пред поноћ ми је стигао текст, донекле везан за емисију и на први поглед ми је било јасно да ноћас неће бити спавања.

Један од учесника емисије је колумниста у недељнику који је управо изашао из штампе са несвакидашњом штампарском грешком. Цела страница његовог текста је претворена у наизглед потпуно неразумљив низ слова, писан азбуком уз повремени додатак латиничног слова кју. Обзиром да сам пре четири деценије белешке из анатомије из нужде хватао пишући азбуком јер је требало брзо и истовремено цртати и писати, искуствено сам препознао свој ћирилични латински из школских дана. Отприлике сам превео један пасус и видео да ту нешто дебело не ваља, далеко више од намерне штампарске грешке чак и када је она преко целе странице. 

Пошто су се у наредних десетак минута укључили скоро сви наши, а међу њима има доста оних који умеју баш све са мрежама и компјутерима, већ до пола један сам добио сиров интегрални превод, а уз њега и комплетан електронски текст на латиници, тако да могу сам да дотерујем са гугловим преводиоцем са латинског. Тај први превод је сам по себи био сабласан, а ствар се значајно погоршала када сам у преводиоцу почео да убацујем интерпункцију по логици где би она требало да дође, чиме су поједине нејасне реченице провучене кроз алгоритам добиле застрашујући смисао.

Никако ми није намера да тај текст умножавам или на било који начин рекламирам. Део оригиналног текста је у насловној слици, а овде ћу вам приказати мали део превода, чисто да схватите о чему или тачније о коме се ради:

”Они који следе Тору су веома богати. Нећу моћи ништа да урадим. Ви сте неинформисани. Волео бих да сам га волео. Кажу: Употреби грубост јер ћу те повредити. По свој прилици, пратили сте језиве ствари које сам открио. Ко жели задовољства и разврат, понудићу му сломљену шишарку или бршљан, а он је тај који жели казну…”

Шта представља шишарка, где се налази жлезда идентичног облика у људском мозгу, а где таква скулптура у Ватикану, потражите сами. Ако вас буде занимало, открићете везу са адренохромом и нестанцима десетине хиљада деце широм света. Ако то разумете, схватићете шта представља и она друга понуда из текста – бршљан. 

Дефинитивно тамна иницијација помоћу записа, талисманског типа, додао бих, као код хоџиног записа. Уосталом, и хоџа и овај текст су из исте кухиње, оне што је кренула од испод Ватикана.

Око један смо закључили да је текст са високом вероватноћом написала вештачка интелигенција, а диктирало га нешто на шта се она по свој прилици накачила. Заправо, због качења на ”то нешто” је вештачка интелигенција од самог почетка и стварана. Пошто је тај први део повезивања очигледно завршен, остало је још да се људи чвршће повежу са вештачком интелигенцијом. Верујем да о томе знате довољно, барем ви који ово читате и да нема потребе да сада разматрамо планове по којима и методе  са којима то намеравају да обаве.

Да се разумемо, нисмо склони било којој врсти панике. Већина нас се за ово спремала скоро целог живота, а остатак је прошао ригорозну селекцију и обуку толико сурову да је много више оних који су отпали од оних који су је прошли. Добро смо утренирани, знамо шта нам је даље чинити и управо то и радимо. Мој данашњи текст је објављен због вас, да разумете да тамни нису тамо негде далеко у бајкама или теоријама завере већ овде, свуда око нас. Исто се односи на вештачку интелигенцију и њеног ментора. Основа њиховог здруженог дејства је да користе алгоритме, програмирање и програме. У наставку ћу вам показати још нешто – они су практично одувек ту.

И од Сина…

Латинска реч филиокве (значење: и од Сина) уметнута у западно хришћански Симбол вере је била црвена линија преко које источно хришћанство није могло, а ни требало да пређе. Наизглед ситница, ”филиокве” је одавао цео мрачни план за будућност ове религије. Они који су добро знали које су то много старије истине, симболи и вредности, а у крајњем случају и цела једна минимум четрдесет хиљада година старија религија тајно кодирана у источном хришћанству, овај заокрет нису смели да дозволе. И добро је што нису дозволили.

Запад је покушао да потури да Свети Дух осим од Оца потиче и од Сина. Ако иде и од Сина, онда по том принципу иде и од сваког следећег сина, а њих има разних, од жељених до нежељених. Има чак и оних синова који су рођени на превару, кришом и без знања Оца. Као на пример Јалдабаот (Јахве, још звани и Саклас односно слепац) кога је родила Софија (мудрост) без знања и одобрења Оца односно Бога. Ако вам је ово са Софијом приличило на савремену трагедију где жена и жена  добију дете, у праву сте – о томе се ради. 

По једној тајној књизи, доста старијој од Светог писма, када такав син добије дете у било којој варијанти, оно се рађа без духа и у своју војску га преузимају Архонти, а то се односи и на све његове потомке и потомке њихових потомака. Ова војска има само један задатак – да од људи са духом отме дух јер је то једино што им недостаје да би били у комуникацији са Оцем односно Богом.

Да је у позадини овога озбиљна намера види се и по времену објављивања ”филиокве”, управо када се приближило време за лансирање нове вере. Из разлога константног људског пада, на сваких 600 година се прави нова религија јер дотада актуелна више не обавља посао – једноставно није пројектована за извлачење људских душа са додатне дубине на коју су за отприлике шест векова оне потунуле. У овом случају, објава филиокве је била после 589 година, на сабору у Толеду. Практично, паралелно са објавом ”филиокве” иста екипа лансира ислам, свега 33 године после Толеда.

То је била преломна тачка у којој је један стари култ решио поново да изађе у јавност, а наша стара религија одбила да нестане. Можда је сада згодан моменат да ближе осмотримо о каквом култу се ту заправо ради, барем у његовој последњој итерацији јер је стар више миленијума, али под различитим именима.

Барутана

На западној косини калемегданске тврђаве постоји једна пространа камена одаја. Мањим делом је зидана од камених блокова, а већински је природна пећина која је обимним клесарским радовима додатно проширена и дотерана. Позната је под називом Барутана јер су у њој наводно Турци, а касније и Аустријанци складиштили барут. Деведесетих и раних две хиљадитих је ту довлачена омладина у дискотеку, а такозвани београдски ”крем” на приредбе. И једно и друго су заправо биле тамне иницијације којих посетиоци нису били свесни, јер њена права намена, она због које је саграђена је од старта била далеко експлозивнија и од барута и од гласних ритмова за увођење у транс.

Иста таква, идентично према западу оријентисана камена одаја се налази дубоко испод централног објекта Ватикана, базилике Светог Петра. Практично и буквално, ова базилика је на тој одаји саграђена. На латинском петра је стена, петар значи питати се, а супетар на латинском је очекиван. Да ли очекујете да се стена односно оно што је у њеној клесањем издубљеној одаји за било шта пита? Ако сте којим случајем у Ватикану, неком његовом истуреном одељењу (које не мора обавезно да буде црква) или некој њиховој зони од утицаја, двапут размислите пре давања одговора.

Ова камена одаја, баш као и раније описана калемегданска је митреум, храм култа Митре. Званично, митраизам је у Рим дошао преко некаквих заробљених киликијских гусара после пораза од Помпеја 67. године и тако се проширио. Колико је вероватно да нека поморска банда за почетак има било какву религију, а онда када доспе у букагије ту веру успе да рашири по царству које је у том моменту највеће на свету, просудите сами.

Ако сте којим случајем посумњали у ову званичну верзију, има и друга – она која је пажљиво скривана. Ако сте икада били у Израелу, сигурно су вам поносни домаћини најмање трипут испричали легенду о Масади. Као била једна тврђава и опколили је зликовци, па браниоци решили да не падну живи у заробљеништво и сви се редом самоубили. Видите, ово се никада није десило. Оно што се заиста десило је у неким битним детаљима другачије. Када их чујете, биће вам кристално јасно зашто се мит о Масади потенцира, а ово што следи прећуткује. Идемо јако скраћено, тек да ухватите нит.

Римљани опкољавају тврђаву Јотапата чији командант одбране је Јосиф Бен Мататаја, потомак значајне јеврејске свештеничке породице. Браниоци увиђају да је даља борба узалудна и вуку гранчице да би одредили редослед којим ће међусобно да се убију. Последњи остаје Јосиф и он се не убија већ отвара капију и пушта римску војску унутра. Затим издаје место где је закопано благо због чега добија римско држављанство и посед на периферији Рима. У знак захвалности према Титусу Флавијусу са којим је склопио пакт, узима његово презиме и постаје Јосиф Флавије. Ако вам ово име и презиме звучи познато, у праву сте, то је управо он. Успева да измоли да римљани пусте из заробљеништва неких 250 јевреја, наводно његових рођака, а заправо свештеника и заједно са њима оснива култ Митре у Риму.

Овај иницијацијски култ има седам степенова: Гавран, Супруга, Војник, Лав, Персијанац, Сунчев гласник и највиши степен Отац. А како се оно беше каже отац односно тата на латинском? Исто као и на италијанском – папа. Надам се да вам је сада много тога јасније: шта је култ као основа, а шта религија као маска за деловање тог култа, зашто римски папа током свечаних црквенослужења на глави носи капу у облику митре која се тако и зове – Митра, на којој физичкој и духовној основи је саграђено такозвано западно хришћанство и чега је заправо шеф црни папа и где он то заседа испод Ватикана. 

Лимес Сорабикус

Да пробамо на крају синтезу свега поменутог. Карло Велики својом војном силом уводи ”филиокве” у оне делове западне цркве који одбијају послушност Ватикану. Тај исти Карло поставља Лимес Сорабикус, границу која раздваја (од култа Митре освојени) Западни свет од заразно непокорних Срба и осталих старовераца, а 1054. године се раздвајају источно и западно хришћанство. У један миленијум каснијој генетској анализи Кљосова управо ова граница се показује као линија разграничења доминантних генетика источне и западне беле расе. ДНК доказано ради између осталог и као антена. Разлике између функционално различитих генетика нису велике, не веће од једне речи вишка у некој молитви. 

За крај, по мени најважније: Интервенција на капацитету и домету духа се може вршити преко мешања и мењања генетике, исто као што се испољеност активног генома може мењати срозавањем духа помоћу тамних иницијација и кодираних ритуала. Памет у главу јер ми смо им мета. Јако добро знају ко смо и како да нас препознају. 

Идемо по своје.

Доктор са Чубуре