Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 31. августа православног јулијанског календара (12/13 септембра по католичком календару) 1852. године рођен је срски књижевник Симо Матавуљ (Шибеник, Далмација – Аустријско царство 1852 – Београд, Краљевина Србија 1908), класик српске реалистичне прозе, „мајстор приповједач“ како је Сима Матавуља назвао Иво Андрић.

Основно образовање Матавуљ је изучио у родном мјесту, а снове културног карактера је изградио послије завршетка гимназије, у Mанастиру Крупa гдје је провео четири године као манастирски ђак под покровитељством свога стрица, игумана манастира, гдје је упознао православно књижевно предање и вјерско васпитањe. У Задру је завршио Учитељску школу и потом радио као учитељ у далматинским крајевима. У вријеме учитељске службе у Равним Котарима спријатељио се са грофом Илијом Де Јанковићем, последњим потомком племићке породице Стојана Јанковића. На позив грофа, Симо Матавуљ се преселио у дворе Јанковић Стојана и постао секретар двора. У двору је имао на располагању библиотеку у којој су биле све важне српске књиге штампане крајем XVIII и у XIX вијека, као и дјела европских писаца. Јанковића двори су постали највећа школа и надахнуће Сима Матавуља, гдје је написао и своју прву пјесму, која је 1873. године објављена у Народном листу.

Након упокојења свог добротвора, Матавуљ се преселио 1874. године у Херцег Нови, гдје се запослио као наставник италијанског и аритметике у поморској школи „Србина“. „У Новом сам, дакле” – писао је касније Матавуљ у Биљешкама једног писца – „живио од краја 1874. године до краја 1881. Тај најљепши дио моје младости провео сам у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи, у приликама и околностима какве се замислити само могу за млада човјека који је имао нешто наклоности ка фабуловању. То ће се огледати и у причама за које сам грађу црпио из тога времена и средишта, а то су: Бодулица, Љубав није шала ни у Ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Ново оружје, Снага без очију, Др Паоло… Не знам јесу ли оне боље од других, али доиста оне носе у себи одсјев онога што је најљепше и најбоље у животу – одсјев младости.”

Почетком Невесињске пушке (херцеговачки српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске окупације који се проширио на цијелу Босну и Херцеговину) боравио је међу устаницима, гдје је био секретар устаничког вође Мића Љубибратића. Ратне године 1877. био је добровољац у руској болници у Никшићу. Почетком новог бокељског устанка 1881. преселио се на Цетиње. Прво радно мјесто на Цетињу је имао као наставник француског језика и математике. Одређено вријеме је уређивао и службени лист „Глас Црногорца“. О трошку књажевине послат је на студије у Француску, гдје је усавршавао француски језик. После повратка из Француске постављен је за васпитача малољетног црногорског престолонаследника Данила Петровића Његоша, што је био од 1883. до 1887. године. Добио је дозволу за становање у Његошевој Биљарди и сво поштовање династичког дома. Књез Никола Петровић, као пјесник и прозаиста поникао у приповједачкој култури, препознао је Матавуљев приповедачки дар. Књаз је Симу Матавуљу испричао радњу једне приче и затражио од њега да је напише. Прича је написана и убрзо је као непотписана објављена на мјесту уводника Гласа Црногорца, листа који је објављиван на Цетињу. Била је то прва штампана Матавуљева прича. Због политичких порука које је носила заједничка Књажева и Матавуљева прича, била је по објављивању превођена на стране језике. Наставничко службовање Сима Матавуља у двору племићке породице Јанковић Стојана и потом династичком дому породице Петровић Његош био је свјетски стандард образовања Западних и Источних просвећених монархија и монарха који су истовремено помагали најбоље просветне и књижевне кадарове.

После службовања на Цетињу Симо Матавуљ се преселио у Књажевину Србију 1887. године. У Београду је почео објављивање својих прича и романа тј. своју књижевну каријеру. Године 1890. објављена је збирка приповедака Из приморског живота. Следеће године, 1891, су објављене двије збирке приповједака: Из београдског живота и Са Јадрана. У септембру 1892. у Београду је објављен роман Ускок, а крајем године, у првом колу Српске књижевне задруге, штампан је роман Бакоња фра Брне. У Мостару му 1983. године излази збирка приповједака Из разнијех крајева. У Летопису Матице српске 1898. године почео је у наставцима да објављује биографију под насловом Биљешке једног писца, а идуће године, поводом двадесетпетогодишњице његовог књижевног рада, објављена му је у Новом Саду збирка приповjедака Приморска обличја. У Београду је 1902. године штампао збирку Београдске приче. Постхумно, 1908. године штампана је збирка приповедака Немирне душе. Постао је први предсједник Удружења књижевника Србије, а члан Српске краљевске академије 1904. године. Преминуо је четири године касније у педесет петој години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Матавуљ је један од књижевно најобразованијих српских писаца друге половине XIX вијека. Писао је приповијетке из бокељског, далматинског и београдског живота, романе и драме. Његов дар посматрања и живописног сликања средине и људи најбоље је дошао до израза у приповијеткама из Далмације. Роман Бакоња фра Брне и збирке приповједака су међу најбољим књижевним дјелима српског реализма. У медитеранском духу је и роман „Ускок“. Значајна дјела Сима Матавуља су збирке приповиједака Из приморског живота, С мора и с планине, од којих је најпознатија приповијетка Пилипенда. Пилипенда је приповијест о Пилипенди, или Филипенди, великом Филипу, великом у подношењу искушења и исповиједању православне вјере. Пилипенда је повјесно свједочанство о страдању и патњи православих Срба Далмације под влашћу католичког колонијализма, о очувању људског достојанства и хришћанске вјере под притиском папског прозелитизма и уцјенама унијатске мисије, која је глађу приморавала православни српски народ да пређе у унију, прихвати поглавара папу и римокатоличку религију.

ПИЛИПЕНДА

(Из Горње Далмације)

Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!

У дворишту домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.

У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља.

Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.

Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.

Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:

– Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе;

– Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:

– А хоћеш ли да се упишемо у ту… ту… вјеру?

– Сачувај Господе! – рече Јела устукнувши и прекрстивши се.

Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и донесе најбољу кокош.

Јела, ужаснута, викну:

– Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пирту?

Пилипенда само рече: „Е, ја!“ па дохвата дугачки штап и пође за магарцем.

Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.

Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ од четири мјесеца дави народ.

То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!“ Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву…

Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!“

Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда бога:

– Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!…

У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:

– А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?

– Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!

– А јадан, а што ти… а што се ти не би уписао?

Пилипенда одврати:

– Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!

Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:

– Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него… знаш… докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!

Пилипенда пљуну.

– Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!

Кљако се намршти, те ће опоро:

– Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!

Пилипенда стаде и викну:

– Ја се уздам у мора српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти…

Кљако га прекиде.

– Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!

– А, пасји сине, – викну Пилипенда измахнувши штапином… – чекај да ти притврдим ту вјеру!

Али Кљако побјеже.

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, овом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!