Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)

Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)

Повод публиковања поруке Лаза Костића Ђури Даничићу против двоименовања српског језика су последице стогодишњег спровођења југословенске језичке политике у српском народу и језику. Навешћемо три најновије програмске последице примјене југословенског језичког програма. Прва последица је додјељивање Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. Друга, Декларација о заједничком језику` обзнањена 2017. године у Сарајеву од четири невладине организације из четири бивше југословенске републике – програм преименовања српског језика у `заједнички` вишеимени вишецентрични `регионални` наднационални стандард. Трећа, позната последица истрајавања Института за српски језик САНУ на `дводјелном` називу властитог језика тј. на изради ”Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ”. Узрок наведених последица је стопедесетогодишње спровођење програма југословенске језичке политике као културне политике српског народа, званично од формирања Југославије 1918. године, а незванично од половине 19. вијека.

 

Све три `последице` су у социолингвистичкој корелацији, као континуитет и програмске последице југословенске језичке политике. Истрајавање и инсистирање САНУ на континуитету југословенске језичке доктрине двоимневања српског језика – од Даничићевог двоименовања назива српског језика, до дводјелног називу српско-хрватски, и коначно састављеном у једну ријеч хибридну одредницу `српскохрватски`, као у изради Речника САНУ. Што представља давање лингвистичког легитимитета и легалитета праву вишецентричног вишеменовања српског језика. Заправо, језичкој политици  актуелне `Декларација о заједничком језику`, признавању новоименованих назива `заједничког језика`,даљем дијалекатском дијељењу и преименовању српског језика и народа у нове називе. Декларација о заједничком језику промовише континуитет југословенске језичке политике, подсјећа на полицентрични стандард назива језика – `српскохрватски`, и програмско принципијелно признавање лингвистичког легитимитета новоименованим стандардима, `црногорском` и `бошњачком`, као независним нормираним стандардима `заједничког језика`.

Као што у међудржавним односима самопроглашену државу Косово може самопроглашавати сав свијет, али ако је не призна држава Србија таква `државна` творевина не може имати статус суверене државе, осим окупационог тј. насилно одузете и окупиране територије државе Србије. Исто је са суверенитетом српског језика, само Српска академија наука и држава могу лингвистички легализовати двоименовање и вишеименовање српског језика – као што је урађено 1918. године формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије. Уставне одредбе о српском језику по природи ствари мање су обавезујуће за лингвисте и лингвистику него уставне одредбе о статусу територије Србије за српске политичаре. Уставна одредба о називу српског језика, ако нема `подзаконску` потпору у практичној језичкој политици и правопису представља филолошки фолклор за `прост` народ.

Спровођење програма југословенске језичке политике је започето почетком 19. вијека, у програму европске колонијалне културне политике и унијатске мисије на Балкану, под именом `илирски` покрет, а касније `југословенски`. Програм `илирске` и `југословенске` језичке политике су креирали фрањевачки филолози и аустрослависти у сврху колонизовања језика православних Срба. Поједини српски филолози Књажевине Србије су са одобрењем српских пројугословенских Кнежева сарађивали у европском пројекту југословенске језичке политике двоименовања српског језика у `хрватски или српски`. У југословенском језичком програму је са двоименовањем српског језика вршена реформа српског језика и правописа, као будућег вишецентричног вишеименог наднационалног југословенског стандарда. Југословенска језичка политика је била средство, као и данас, у борби за премоћ на Балкану са православном руском царевином, која је као православна и словенска полагала политичко, вјерско, национално, свесловенско, језичко, историјско и природно право на покровитељство балканских православних и словенских народа.

Креатори и координатори колонизације српског језика,  аустрослависти, римокатолички и протестантски мисионари, нису непосредно лично могли спроводити реформу језика и писма православног народа, јер би то био отворени прозелитизам према православној цркви и држави, поготову према царској Русији као покровитељу православних народа. Стога су реформу спроводили посредно преко српских сарадника, као својеврсне српске филолошке фолклорне форме колонизације и самоколонизације српског језика. Сарадња српских званичних филолога у југословенском програму је била неопходна и ради потписивања права преименовања српског језика у `хрватски или српски` језик.

Реформа је спровођена религиозним и револуционарним доктринама. Почевши мисијом римокатолицизма, преко просветитељског позитивизма, и протестантских британских библијских друштава, до револуционарне борбе за националну или анационалну независност. Све што су од средњег вијека покушавали фарањевачки филолози и протестантски просветитељи, што је аустро-мађаска монархија покушавала декретима, урадила је аустрославистичка катедра и британска `библијска друштва` у кратком времену у сарадњи са групом српских реформатора у југословенском језичком пројекту са средиштем у Југословенској академији знаности у Загребу.

Даничићево двоименовање српског језика

Прво преименовање и двоименовање српског језика, давањем лингвистичког легитимитета двоимановању српског језика у „хрватски или српски, са српске стране као носиоца националног историјског права и  српских званичних филолога, извршио је филолог Ђура Даничић, професор Велике школе у Београду (касније Универзитет у Београду). Својим најзначајнијим дјелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“, као капиталним дјелом у формирању и стандардизацији једног језика, Даничић је званично дао лингвистички легитимитет двоименовању српског језика. Даничић је ријечник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу – касније Хрватска акдемија знаности и умјетности – ХАЗУ. Претходно је писао `научна` образложења релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филолошким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику` (издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.)

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, је рођен у Новом Саду 1825. године, умро у Загребу 1882. године. Презиме је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Био је саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа. Филолошким радом је образлагао научну `неопходност` југословенске језичке политике и реформе српског језика и правописа. Промјена личног имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе као син православног свештеника, релативизовање религиозне припадности, идентитета и имена своје народности и језика, називање властитог језика и народа `храватски или српски`, свог народа `наш хрватски или српски народ`, указује на кризу културног, вјерског, националног, породичног и личног идентитета Ђорђа Поповића – Ђура Југовића-Даничућа. (Такође, Даничићев рођени брат Милош приступио је `илирском` покрету или хрватском националном препороду, који је уједно био дио програма унијатске мисије на Балканау)

Аустрославистичка југословенска језичка реформа српског језика и правописа подразумијевала је дијалектско дијељење и вишеименовање српског језика. Наиме, нормирање полицентричног `југословенског` или `илирског`, или `хрватско-српског` назива и стандарда. Покровитељ југословенског покрета и Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, у програму римокатоличке мисије на Балкану, био је бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Предсједник Југословенске академије је био филолог и фратар Фрањо Рачки. Али, Југословенској академији је био потребан признати српски филолог државне филолошке установе, ради признавања права преузимања и преименовања српског дијалекта у програму југословенске језичке политике. У ту сврху Бискуп Јосип је позвао Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, да допринесе изради пројекта и спровођењу програма југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву и 1867. године се преселио у Загреб.

Даничић је 1856. у Београду именован за секретара Друштва српске словесности, а 1859. за професора Велике школе. Постављен је за секретара Југословенске академије и за првог уредника`Рјечника хрватског или српског језика`. Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од првих прохрватских политичких прелазака са српске стране, познатог српског филолога да прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест учествовања у унијатској мисији формирања и промовисања римокатоличке хрватске политичке нације. Даничићевим залагањем хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су преко српског језика, као међународно познатог и признатог, промовисани у свијету славистике и словенских народа.  Даничићев допринос изради речника Југословенскe академије знаности је било постављање основе речника и доношење у Загреб речничке грађе, постављање полазишта за коришћење српског штокавског дијалекта као стандарда. Као и Караџић, Даничић је позван у Загреб да донесе речничку грађу коју у Југословенској академији знаности нису имали, будући да се у Загребу говорило другим дијалектом – кајкавским. Рјечник хрватског или српског народног језика `је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, штампан на хрватској варијанти латничног писма.

Као свједочанство Даничићева доприноса изради хрватског речника најбоље је навести писање хрватских филолошких ауторитета. Један од предсједника Југословенске академије знаности` Стјепан Мусулин пише у свом раду `Хрватска и српска лексикографија` 1959. Загреб, о хрватској лексици прије Караџићевог Рјечника и Даначићевог доношења у Загреб речничке грађе. Мусолиново свједочење оповргава наводна научна оправдања филолога Института за српски језика` о наводној хрватској лексици која је унесена у раније томове `српско-хрватског рјечника`, а која није српска, што наводе као разлог истрајавања на називу `српско-хрватски` језик. Мусолин поред осталог у свом раду пише: ,,Стари наши речници имали су регионално и покрајинско обиљежје, као и тадашња наша књижевност, писци су их писали дијалектом родног краја; били су и неки рјечници и сасвим дијалектаски, рађени су по туђим и домаћим претходним рјечницима, за прпагандне и школске потребе. Ново доба у нашој лексикографији настаје у другом деценију 19. вијека појавом Вукова Рјечника.“

Како не би било двојби о Даничићевом доприносу формирању југословенског хрватског језика и рјечника, најбоље је навести текст Стјепана Мусулина из истог рада, који одаје почаст раду Даничића на изради рјечника `нашега језика`: ,,На крају овога прегледа да се каже које ријеч о највећем дјелу наше лексикографије, о Рјечнику хрватскога или српскога језика, што га издаје Југословенска академијеа знаности и умјетности у Загребу од 1880. године. то је велики хисторијски рејчник нашега језика, највеће и најзначајније лексикографско дјело те врсте не само код нас него код свих словенских народа. Почео се радити за тај речник 1866.године. Тада су оснивачи Југословенске академије бискуп Штросмајер и хисторик (фратар) Фрањо Рачки позвали у Загреб Ђуру Даничића, тада већ признатог најбољег познавача нашега језика код нас и у страном научном свијету. Он је имао да спреми и покрене све потребно за Велики рјечник.

Када је Академија свечано отворена 1867., Даничић јој је предао своју прву сабрану грађу из књига и рукописа и предложио, да се позову сви, који имају грађе за рјечник, да је пошаљу Академији и да је и даље сакупљају. Прво сређивање грађе извршио је 1871.г. Исписивање се интезивно наставило под Даничиоћевим вођством до1880., затим на почетку 20. вијека, а и касније све до данас, јер су придолазили нови и важни резултати у проучавању нашег језика и његове прошлости. Академија је (Југословенска академија знаности) 1878. објелоданила `Оглед за рјечник хрватског или српског језика`, у коме је Даничић изнио начела и програм за рад на Рјечнику. По том програму и оквиру почео је Даничић обрађивање и обрадио је од 1880.-1882.г. прву књигу Великог рјечника. Радио је неуморно и тако рећи умро на послу 1882. године.“

Коректни кроатисти не скривају да је прихватање српског штокавског дијалекта за хрватски национални стандард почело средином 19. стољећа, када је и Караџић проглашем 1861. године за почасног грађанина Загреба, због доприноса заједничком раду у југословенском језичком програму и Југословенске академије. О Даничићеву доприносу Југословенској акдаемији пише хрватски и југословенски историчар Виктора Новака у својој књизи `Вук и Хрвати, значајној за сагледавање Караџићевог и Даничићевог судјеловања у формирању услова за установљење заједничког језика. Новак поред осталог пише: `Значајнијег посредника између Београда и Загреба 19. век не познаје него што је био Ђуро Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрват – ских вуковаца, Вука усправио и као властиту хвратску вредност, као што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског и српског језиика.“

У југословенском језичком програму Даничић је радио на уређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма, израђиване у југословенском програму паралелно са реформом српског правописа. Формирао је четири слова: за ¨ђ¨ је увео знак đ Đ (умјесто¨dj¨ за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ); ļ – за један глас, као ћирилично „љ“,умјесто lj); – ń Ń за jедан глас умјесто`nj`(jednako ћирилично`њ`); g, G za jedan glas umjesto `dž` (једнако ћириличном¨џ¨). У свом Огледу о Рјечнику Даничић образлаже практичну употребу и функцију нових фонема, правдајући се са поштовањем према латиничном писму уопште, као цјеловитој и јединственој писмености и систему, наглашавајући да се „ни једнијем од овијех слова не уводи се ништа ново у латински алфабет, међу њима нема ни једнога које се већ не би употребљавало у Европи, ако не баш свако за исти глас за које нама треба.“ Дакле, Даничић се додворавао латинској култури и континуитету латинске писмености, поштовао јединствени графички сиситем и семантички смисао латничног писма. Али,  зато је истовремено у југословенском програму подржавао Караџићеву и Копитарову револуционарну реформу српског правописа; промјену природе ћириличног писма, графичке цјеловитости и система, раскид са континуитетом и предањем ћириличне писмености. Подражавао је формирање комбинованог српског савременог `ћириличног писма-прелаза, са уметнутим латничним словима и новоформираним графемама ћириличне фолклорне форме, а латиничне систематизације. Заправо, израђивање југословенске `екуменистичке` ћирилице, намјенски израђене ради превођења српског народа на коришћење латиничног писма.

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер –Ради разумијевања Даничићевог дјела и дјеловања у програму Југословенске академије неопходно је познавати основне податке политичко-религиозне мисије бискупа Јосипа Јураја Штросмајера – који је ангажаовао и запослио Даничића у Југословенској академији знаности. Бискуп Јосип Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар у програму аустрославизма и римокатоличке мисије на Балкану. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, и Балкан. Оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866. године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Јосип Штросмајер је био први човјек југословенског екуменском програма унијатске мисије према православним Србима.`Југославенски` покрет који је предводио програмски је наставак покрета `илиризма`- који је предводио Људевит Гај- такође Њемац. Оба покрета су програми унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине, у којој је програмски вршена колонизација језика и писма православних Срба, а који је истовремено био програм `препорода` хрватског народа као програмског. Посредовањем бискупа Штросмајера је потписан конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. Програм странке бискупа Штросмајера био је: „сви Славени уједињени под Хабзбурзима и под Папом“.

О значају и мисији речника хрваског или српског језика бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југословенске академије знаности:`Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, ђаковачка катедрала.“ Уистину, Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика` је прва `нормирана` декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом `заједничком` српском или хрватском или српскохрватском југословенском стандарду. Заправо, прва после потписивања Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је програмска припрема `Рјечника хрватског или српског језика. Бечки књижевни договор је докуманет који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенаца, а у склопу аустрославистичког пројекта југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о југословенском вишеименовању и `безименовању` српског језика.

Даничић и Карџић су самозвано у име српског народа потписали са пет хрватских и једним словеначким филологом договор о заједничком језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, а Даничић и Караџић су поступали `договор` према својим идеолошким увјерењима независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Матице Српске, Кнежевина Србије и Црне Горе, српских културних установа у Далмацији, Крјини, Босни и Херцеговини. Њихови потписи на Бечком књижевном договору у Србији и Црној Гори, и у српским културним установама у Босни и Херцеговини, су имали значај инцијативе попут данашњих невладиних организација.

Први мој сусрет са другачијом историјском истином о Даничићу био је у Далмацији, прије распада Југославије, када сам са оцем путовао у Задар на љетње семнаре слависта. Слушао сам разговоре очевих колега и далматинских Срба о питањима и проблемима српског језика и народа у Хрватској. У расправама о узроцима југословенске језичке политике на штешту српског језика, Срби далматинских и крајишких крајева су о Даничићу говорили као о унијатском и проусташком творцу хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули Дрљевићу, бившем Србину који је из сујете и амбиције прешао у унијатски хрватски табор, а потпом у рату у усташку НДХ.

Као и Караџићев реформаторски рад и Даничићева дјелатност у реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних представника и црквених достојника. Против Даничића први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста. Лазо Костић се поред књижевног рада бавио политичком публицистиком и аналитиком, био је политички активан и робијао је због својих српских ставова. Костић је препознао политику Даничићеве дјелатности и поручио Даничићу ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, напомињући да је `једначење истога са истијем` политика, а не лингвистика. У расправи `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме`-Летопис Матице српске 1880. године Лаза Костић пише у једној напомени поводом Даничићевог рада ,,Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`, (написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска Академија Знаности и Умјетности, у Загребу 1877.Стр. 180.) о филолошкој и политичкој намјери Даничићевог двоименовања и преименовања властитог језика. Костићева расправа никада није прештампана у цјелини`. Напомену о Даничићевом политичком преименовању српског језика из Костићеве научне расправе `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` наводимо у цјелини.

Порука Лаза Костића Ђури Даничићу

,,Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и фило- лог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако например чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Литература:                                                                                                                                 

1. Петар Милосављевић, Срби и њихов језик, ХРЕСТОМАТИЈА- Приштина 1997.
2. Стјепан Мусулин који пише у свом раду `Хрватска и српска лексикографија` 1959.Загреб.

Komentari (0)

Остало у катеогрији