Писте у ноћи

Писте у ноћи
 
 
 
 
Валпургијску ноћ Црни славе 30. априла, као свој велики и важан празник. У тој ноћи или непосредно пре ње обавља се жртвовање мушке или женске особе њеним спаљивањем. Такође, те ноћи се организује лов на људе и ритуално жртвовање ухваћених уз обавезно присуство Црних са Четвртог Нивоа или астрала како га обично зову. Они мање упућени њих најчешће представљају као Илуминате, зле ванземаљце, Драко бића, рептиле и сличне будалаштине.
 
Тог тридесетог априла у муклој тишини најтамније ноћи последње године последњег миленијума Нове ере, тешко рањени град је достојанствено усправан мирно чекао пресуду Милосрдног Анђела. 
 
Удаљено шиштање које је сваке секунде постајало све злослутније се на крају претворило у заглушујућу тутњаву ракетног мотора. Истрчао сам на терасу таман на време да видим задње секунде лета Томахавка који је пројурио на десетак метара од моје зграде. А онда се ноћ претворила у дан. Бљесак без звука и удрац у груди. Бласт експлозије ме одбацује цео метар у назад. Уз шкрипу армираног бетона солитера који се љуља попут влати на ветру, видео сам место које је погодила ракета. Дијагонално на север, стотинак метара ваздушном линијом, угао раскрснице Максима Горког и Марулићеве. Кварт са низовима малих, тесно збијених приземних кућица повезаних по неколико у формације у облику слова П. У сваком дворишту неколико улаза, иза сваких врата је био дом за једну скромну породицу. Тај кварт више није постојао.
 
Последње што сам те ноћи чуо је био гласан жубор воде. Кроз полумрак који претходи свитању и узан прорез испод ограде а изнад пода терасе кроз који сам још једино могао да гледам од када сам се залепио за зид па одатле скотрљао на доле, успео сам да разлучим да ни Јужног Булевара више нема. Уместо њега је текла бистра речица. 
 
Сетио сам се прича мог оца. Градитељи Нејмара на Врачару су пре много деценија преваром заробили питому реку, угурали је у цев и закопали дубоко под земљу. Улива се доле, на петљи у једну већу, такође бившу реку која је истом таквом преваром заробљена и од тада тече кроз своју цев испод ауто пута. Само за време великих киша она се на пар сати појави на површини, весела и неспутана тамо негде око Хитне помоћи. Да ли је случајно Хитна помоћ на том месту? Та речица се улива у Саву, само пар стотина метара пре њеног утицања у Дунав. Управо тамо где се сада зида Београд на води. О његовој улози у ритуалној магији новог светског матрикса на овим просторима ћемо једном другом приликом.
 
Река Сава у последњем километру свог тока дели јужна пространстава од северних, па им зато треба надземна и видљива, чисто да се неко не забуни и забаса у туђи вилајет, а Дунав раздваја Западно Царство од Источног у целом свом току.
 
Да вам неко тражи, како би ви нацртали границу четири света која су оштро одвојена, али се у једној јединој тачки ипак међусобно додирују?
 
Да вам помогнем, пробајте са четири оцила. 
 
Ако желите на старински начин да створите искру и са њом запалите ватру, потребна су вам само два оцила. Све остало је непотребан вишак. Управо из тог разлога слутим да ово што је на нашем грбу нису оцила. Прича о њима нам је подметнута да се не сетимо ко смо, где смо и зашто смо баш ту. Као у оном цртаном филму где Душко Дугоушко избацује из авиона Патка Дачу, који уз лелек и запомагање пада као камен док се Душко пита да ли ће се глупи патак пре него што опампрчи о ледину уопште сетити да је некада умео да лети. 
 
У раним почецима теорије маркетинга била су довољна четири слова П: Продукт, Прајс, Плејс и Промоушн. Много касније су обелодањена и наредна четири: Пипл, Процесинг, Пауер и Пруфс. На крају, у постиндустријским временима, инжењери светског матрикса су дошли на идеју да је производ у свему томе потпуни вишак и као такав, непотребна инвестиција. Ако имате довољну снагу (све медије) лако вам је да преко њих пласирате своје измишљене доказе о било чему и то вам је сасвим довољно за стварање актуелне слике овог света. Потемкин је у своје време морао да прави бар кулисе кућа у својим лажним селима, а сада је довољна обична фотомонтажа, односно фотошоп и мало примењене психологије у наступима политичара. 
 
Међутим, управо тај недостатак производа, тачније његово потпуно непостојање је тачка на којој је светски матрикс почео да багује. Иако су његови инжењери исправно применили сва правила високе ритуалне магије у формирању егрегора новог светског поретка, у својој бахатости су испустили из вида да је управо њиховим инжењерским деловањем у последњих шест - седам деценија дух народа толико суновраћен у материјално тако да та нова енергетска творевина на овим просторима скоро никог не дотиче. 
 
Неко је давно још пре времена када су се распоређивале снаге, испројектовао Београд као кардиналну тачку у којој се додирују не само исток и запад већ и подземни и надземним светови. Само да су нас оставили на миру, ти инжењери матрикса би вероватно успели у свом науму. Њихов успех би до душе био парцијалан јер не би био ослобођен демон свих демона, али да су нас заобишли, он би остао доле у својој подземној граници светова. Међутим, њихов циљ је управо њега да ослободе и уз његову помоћ загосподаре целим светом. Да не дужим превише, Свети Јован је цео тај принцип сасвим солидно осветлио у свом јеванђељу.
 
Кабалисти тај простор где чучи онај зову Абис или амбис, а географи - Србија. То је једини простор на кугли земаљској (ако је уопште кугла) где сваки светски моћник у потрази за ђаволом редовно успева да га пронађе. Свима таквима довде увек иде одлично, а одавде баш никако. Потпуно свеједно да ли су кренули са лева на десно, одозго на доле или обрнуто, правац и смер у вишим димензијама не играју никакву улогу.
 
Био је један графит на Цветном тргу где је преко пута Југословенског драмског позоришта на тек окреченом снежно белом зиду неко црним спрејом нашкрабао — Џаба сте кречили.
 
Изгледа да је писац графита био у праву. Деветнаест година после почетка валпургијске ноћи са почетка ове приче, тачније пре петнаест дана, једна седамдесетогодишња бака, бивша мис земље које одавно нема је са три хица из дуге деветке са анђеоским миром убила намртво грађевинског инвеститора који је месецима малтретирао у намери да њу и њеног сина истера из њихове скромне кућице на Звездари како би је порушио и на том месту изградио нешто велелепно, у духу новог времена кога подједнако нервирају и мали људи и мале куће. 
 
Пред тим моћним, локалним инжењером новог светског поретка бака је показала задивљујућу снагу. Бивша мис која и данас изгледа прилично лепо (не само за своје године) је покренула паљење малих светлости и тако најавила зору ове дуге валпургијске ноћи. Можда није погодила прави редослед, али сада када њеном заслугом већ тињају снага и лепота, потпуно сам сигуран да је светлост мудрости следећа на реду. Свака иницијација има своју контраиницијацију и обрнуто. Тако је то, за сваки случај.
 
Није без значаја да се догађај одиграо на Звездари - највишој коти Београда одакле се надземне и подземне воде подједнако сливају и у Дунав и у Саву. Уличица се зове Вучићев пролаз. Церемонијал мајстор овог ритуала се зове Стојанка.
 
Изгледа да ипак нисмо заборавили да летимо. Видимо се горе.
 
 
Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у категорији