Лидлеологија подаништва

Лидлеологија подаништва
Лидлеологија подаништва
 
 
 
Декларативно, поосао синдиката је да бране раднике од власника. То је у нормалним земљама најчешће управо тако. Али не и код нас. Овде је до пре двадесетак година је испадало да синдикати бранећи раднике заправо бране власнике фабрика јер управо ти исти радници су истовремено били и власници својих фабрика. Радничкој класи то није било ни најмање сумњиво или барем чудно јер радничка класа није ту да размишља, већ као што јој име каже - да ради.
 
У последњих пар деценија стекли смо навику да задржимо све нелогично и евентуално га изменимо само уколико се у понуди појави нешто још блесавије. Зато је шизоидна функција наших синдиката задржана кроз све време трајања такозване транзиције. У транзицији смо распродали све наше фабрике. Синдикати се нису бунили јер за то нису били ни пројектовани. Нови власници су убрзо отпустили већину радника. Као и синдикати, ни радници се нису бунили. 
 
Радничка класа је своју свест имала једино у делима оне двојице илуминатских хохштаплера, Маркса и Енгелса. Радници су удружени у вештачки интернационални покрет послужили као аморфна инерциона маса како би нације регредирале у грађане. Грађанима не треба држава. Највиша вредност у њиховом систему вредности престаје да буде слобода и то постаје мир. Довољно је да их само мало уплашите измишљеном претњом по мир и на све ће да пристану. Јер мир нема цену. Све друго има и она је никаква.
 
Са превођењем радничке класе у армију незапослених, синдикати су тихо отпремљени на ђубриште историје. Оним малобројним радницима који су некако поново запослени синдикати нису требали. А ни нови власници их нису дозвољавали.
 
Тако смо стигли до ове данашње ситуације. Она се поново разликује у нормалном свету и код нас. Специфичност овог простора је у томе да немамо довољно новца да социјална помоћ стигне до сваког коме је потребна. Мислим, имамо га, али некако увек волшебно оде на неку другу страну и тамо исто тако волшебно испари. Рецимо у виду потпорног зида који се три пута руши и три пута изнова гради. На крају је решено да се уклони брдо. Претпостављам да ће ископати рупу и тамо га убацити лопатама. Чисто да се очува ова досадашња логика, нимало сумњива обожаваоцима власти.
 
Пошто народ живи све лошије, а запослених је све мање, синдикати су престали да буду решење. Чак је и овима било глупо да праве некакве синдикате незапослених и да преко њих деле свињске полутке. Нешто су морали да измисле, не да прехране народ, већ да га некако замају да се не побуни.
 
Прво решење се појавило у виду сендвичара. Ко мисли да су настали са овом последњом влашћу, греши. Прве сендвичаре сам видео крајем деведесетих. И данас ми најдубљу тугу изазове сећање на слику изгаженог сендвича на теразијском асвалту. Остао је на попришту битке између друге Србије која је данима демонстрирала и оне прве која је аутобусима ко зна одакле доведена у Београд да растури демонстрације. Пре уласка у аутобусе сви су добили скромну кесицу са сендвичем и малим соком на сламку. Тако да ове данашње сендвичаре није измислила ова власт већ још она власт деведесетих. Упс! Па на власти су нам исти људи као деведесетих, само у незнатно измењеним функцијама. Вероватно су нам и сендвичари остали исти, омасовљени у међувремену са својом децом и за ових двадесет година видно пропали. То је четврти сталеж. Он се протоком времена само умножава, а из њега се не излази.
 
Иако су политички скупови из повремених учестали у свакодневне, а ангажовање сендвичара постало императив јер би се без њих у телевизијском кадру видела огољена истина, само сендвичарско решење се показало као недовољно забавиште за масе.
 
Као појачање сендвичарском синдикату је отворен ланац самопослуга са јефтином храном. Поново сам гледао сцене као на Теразијама деведесетих. Једина разлика је била што се овај пут није јуришало на идеолошког непријатеља већ на јефтине пилиће у најлон кесама. Тако су идеолошки саборци из деведесетих постали лидлеолошки непријатељи. Туча и отимачина на све стране. Да не заборавим, јуришало се и на банане. И оне су биле на попусту, вероватно због неке не случајне симболике намењене додатном понижењу мог народа. Теши ме једино то да онима који су у ограђеним оборима чекали на отварање самопослуга још од поноћи, ни српски народ ни понос одавно ништа не значе.
 
 
Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у катеогрији