Клопка за људе

Клопка за људе

Клопка за људе


Једна вест ме је јутрос разбудила брже од кофеина и никотина. Прекинут је експеримент у оквиру Фејсбука у коме су програмери повезали два бота, односно две виртуелне јединке са вештачком интелигенцијом да комуницирају једна са другом. Разлог за прекидање овог експеримента (ако је уопште прекинут) је истовремено бизаран и страшан: ботови су почели да развијају неки нови, сопствени језик који њихови програмери нису могли ни да разумеју ни да контролишу.

Од свега на овом свету, памет је изгледа најбоље распоређена. Свако сматра да је има сасвим довољно за себе, а у сваком случају знатно више од осталих. Обзиром да је мој лични утисак да временом постајем све глупљи, можда је право време да се позабавим једним питањем. Да видим како се та наша памет понаша са протоком времена и да ли нам она као човечанству у целини расте или опада.

Има један, сада већ легендарни експеримент који је међу научницима популарно назван ”Богати и сиромашни пацови”. Узели су веома младе, генетски исте пацове и раздвојили их у две групе. У првој фази, обе групе су добијале подједнаку количину хране, воде, светлости, простора и свега осталог што једном младом пацову треба да би био задовољан у животу. Једина разлика је била у томе што је једна група у свом кавезу имала све могуће играчке у виду пењалица, клацкалица и точкова за трчање, а друга група није имала ништа од тога.

После шест месеци и једнима и другима су укинули слободно добијање хране и воде. Да би дошли до тих потрепштина, пацови суморали да савладавају компликоване задатке лавиринтског типа, а научници су им мерили време. Резултати су били драстични. ”Богати” пацови су сваки нови задатак решавали неколико пута брже од ”сиромашних” пацова. Укратко, били су вишеструко интелигентнији.

Раних седамдесетих, код нас на телевизији је почела да се приказује једна америчка серија. Звала се Звездане стазе, у оригиналу - Стар Трек. Интуитивни, као и већина деце тог времена, брзо смо ту серију прекрстили у Стар дрек и кроз хумор дали свој подсвесни суд о њој.

Ако неко од вас који ово читате не зна значење речи ”дрек”, нека погледа превод са словеначког или хрватског на српски. У то време смо били једна земља, превод је свима био познат, а име је датој серији пасовало баш као будали шамар.

Међутим, једна справица из тог серијала је постала предмет наших жеља. Мала, стаје у џеп а у трену даје резултат компликованих математичких операција. То чудо технике се звало дигитрон. Прве дигитроне смо почели да добијамо из Трста и Америке, а убрзо су Словенци почели и сами да их производе. Компанија се звала Дигитрони Бује. Ако само мало испретурате слогове у другом делу њиховог назива, долазите до истине. Она је као и обично, можда мало кодирана, али увек ту негде пред очима.

Пошто смо до својих првих дигитрона дошли тек негде при крају основне школе, они нису стигли да унаказе нашу математичку интелигенцију. Знали смо таблицу множења, а умели смо напамет да сабирамо, одузимамо, множимо и делимо чак и повелике бројеве. Али оне генерације које су дошле иза нас и имале дигитроне од првог разреда, нису биле те среће. Тако им се заломило.

Следећа справица која нам је трајно оштетила памет, а такође стаје у џеп је мобилни телефон. Он то успева по две основе интелектуално и физички. Ову прву ставку не морам претерано да објашњавам. Крајем осамдесетих, сваки од мојих другара је знао бар педесетак телефонских бројева напамет. Један од куће, десетак од другова, три - четири од актуелних девојака, двадесетак од оних у перспективи и остатак од бивших. А тај остатак је искључиво зависио од фреквенције којом смо их мењали. Тако су они са више бивших девојака условно речено били паметнији. Данас ретко ко зна више од два телефонска броја напамет. Да не улазим у то да ли момци још увек јуре девојке или можда беже од њих.

Још једна ствар код ове справе директно зависи од фреквенције. То је онај други начин на који мобилни телефони физички оштећују мозак. Када су се појавили први модели, уз њих је ишло упозорење о емисији микроталасног зрачења које може да вам прегреје и оштети мозак. Објављиване су табеле са моделима телефона и САР индексом штетности због зрачења. А телефони су тада радили на много нижим и безазленијим фреквенцијама од ових сада. Данас телефони раде на фреквенцијама опасно и не случајно блиским оним у микроталасним рернама. Најновији стандард је 2,1 гигахерца, а микроталасна рерна пржи храну на фреквенцији од 2,4. Да иза свега стоји план, види се и по начину како се ове две фреквенције пишу. Код мобилних телефона радна фреквенција се декларише у хиљадама мегахерца, а код микроталасних рерни у гигахерцима. Ко не зна да је хиљаду мегахерца исто што и један гигахерц - ко му је крив, мозак му и не треба. Упозорење о зрачењу телефона више ни један произвођач не објављује, а пакети за јефтине стотине минута разговора су све доступнији. Све ће учинити да вас намаме да их што дуже држите прислоњене што ближе свом мозгу.

Трећа клопка људској памети се зове Википедија. У паметном телефону живи Интернет, а у њему станује Википедија. Уз њену помоћ сазнајете све што вас занима за свега пар секунди. Деца више ништа не памте, шта ће им. О неком евентуалном извлачењу закључка из неколико меморисаних података, да и не размишљамо.

За знање је једино потребно да имају телефон увек са собом. Зато је школство у проблему, не само код нас већ у целом свету. Слутим да је врло реалан план да се произведе још једна, највише две генерације оваквих дудука па да се искључи интернет.  Онај ко све то планира, добија планету неуких робова, неспособних чак и за самостално логичко размишљање.

Није лако бити памтеан унапред, а кад се битка заврши сви су мудри уназад. Ипак, добро је прогледати бар у полувремену, а оно је некако рачунам управо сада. За свега неких тридесетак година смо од богатих пацова, самофинансирањем претворили себе у сиромашне пацове. Све ређе користимо мозак, то нас све више замара. Изгледа да је збир памети телефона и његовог власника константан. Обзиром да памет телефонима непрестано расте, графикон о путањи сопствене интелигенције изведите сами. Ако вам рачуница теже иде, употребите виртуелни дигитрон. Сваки, чак и најглупљи телефон га има.


Главни ослонац наших свакодневних живота су постала готова решења која нам сервира нека туђа интелигенција, у чије добре намере, из сопствене саможивости уопште не сумњамо. Све што постоји је присутно искључиво за нас и због нас. Да ли је та, тако услужна интелигенција природна, вештачка или неког сасвим трећег порекла, кога још то може да занима? Таква питања нико себи више не поставља. Разлог за то је недавно, у свега пар речи ефектно објаснио један типичан безумни и у себе заљубљени поданик тих тамних господара - зато што сам паметан.

 

Бесплатан сир постоји само у мишоловци. И умало да заборавим, прва епизода серијала Звезданих стаза се звала Клопка за људе.

 

Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у категорији