КОЛИКО ЉУДСКИХ ВРСТА ПОСТОЈИ

КОЛИКО ЉУДСКИХ ВРСТА ПОСТОЈИ

 

 

КОЛИКО ЉУДСКИХ ВРСТА ПОСТОЈИ

 

Једно биће које је Господ створио, шестог дана по Писму, а по обличју својему, дохватило је камен испред Центра за социјални рад и убило жену, мајку своје деце. Беше то почетком овог месеца, а шест дана касније, исто се поновило и пред другим центром исте намене. Друго биће које је Господ овластио да буде господар над свиме што се миче на земљи, оскрнавило је шесту Његову заповест па је одузело живот и своме детету и његовој мајци. Некако се сувише намножише ове шестице, па нумеролози, кабалисти и други мистици, у тој симболици могу наћи и неку информациону логику и вишу поруку. Годину дана раније, трећи је  очајник кренуо да решета комшије, познанике, пријатеље и од Житишта направио Стратиште. Не може седам дана да прође, а да се не деси убиство из љубоморе, а све као последица немоћи да се починилац уздигне и победи законе биологије на други начин. Много је лакше победити законе које прописује држава него оне који су постављени много раније, док су први организми настајали на нашој маленој планети.

Шта се ово дешава са људима? Држава не ваља. Закони не ваљају. Вучић је крив. Судство не ваља. Ми не ваљамо. Срби не ваљају, комунисти су криви, Слоба, Пера ...

 Камо среће да је човек човеку постао вук од времена Вучића и само у Србији. На жалост, претходна народна умотворина вуче вучје корене још из доба када су вукови много чешће завијали овим просторима. Народни умотворац је приметио оно што ми, културни, хумани и образовани припадници људске врсте не желимо да видимо, а  онај седи погрбљени јеретик из претходног текста, што се играо са корњачама, гмизавцима и птицама по Галапагосу, изгледа да јесте. Дао нам је то магично зрцало, чија чаролија се састоји у томе да ствари показује онако какве заиста јесу, а не онако како ми желимо да их видимо. У њему се огледала и вучица која је подојила Ромула и Рема, прамајка Ева која је подојила Каина и Авеља, па и наша Словенска прамајка што је подојила сина Србина и сина Хрвата.

Није срамота родити се као примат. Срамота је остати примат. Зато Бог даде на гори Синајској чедима својим одабраним  неке заповести, како би их уздигао од осталих бића, па и неке припаднике рода мајмуна издигао од осталих. Е сада, то што ми припадници врсте Хомо сапиенс, немамо реп нити смо превише рутави, не значи да смо много одскочили од својих блиских сродника из џунгле, него само да смо добили прилику, дар од Бога да се можемо попети на тај чардак који нам даје лепши видик и сигурније боравиште него што је то била прашума у Уганди. Неки се попеше, па наставише и даље, а неки остадоше на земљи, међу осталим живим бићима. Јесте, рекли би богослови пре него што навале на прасетину, али само човек има душу, а животиње је немају. Можда би ово објашњење разлике између Човека и осталих бића могло да прође код оних који нису отворили Свето писмо, јер се та мистерија разрешава још на првој страни, али добар је изговор за останак у царству медведа и лептирова, прасетине и пршуте, мржње, зависти, гордости и похлепе.

Еволуција и даље траје. Само је питање ко ће када испасти из раја и обрести се у поменутој прашуми где владају само они закони које је уочио стари јеретик, а не закони са горе Хоривске. Очигледно је онда, да постоје и два Хомо сапиенса. Један земаљски, створен привидно по Божјем обличју и један небески, којег је додирнула Синајска светлост.

.

 

Komentari (0)

Остало у катеогрији