Гашење рефлектора

Гашење рефлектора

Завршено је још једно велико такмичење. Четрврти пут за редом, Србија је шампион Европе у ватерполу. Одушевљена нација, навикнута на успех  ”делфина”, како новинари воле да зову ове момке, дочекала је на балкону градске скупштине сјајне ватерполисте, дику и понос наш. Пре тога је био пријем код председника, наравно. Обећања су летела на све стране, тапшало се по рамену, позирало пред фотографима. Сви су желели у том тренутку да буду овековечени са најбољима на планети.

 

Онда се светла погасе, тренутак славе је медијски изексплоатисан. Ватерполисти, сјајни људи, врхунски спортисти, можда ће направити пар дана паузе и бити са својим породицама, вратиће се свом уобичајеном тренингу и обавезама. Пратићемо их једино када буде неко светско првенство, Олимпијада. Наравно, размажено и безобразно очекиваћемо прво место, при том се не питајући ни какве услове имају ти момци, каква је та наша лига из које се извлаче ти бисери, који се буквално распу по целом свету.

 

Трансфери ватерполиста су неупоредиви са примањима фудбалера. Буџети од државе за фудбал и ватерполо, такође – неупоредиви. Резултати, обрнуто пропорционални. Углед ватерполо репрезентације и фудбалске репрезентације у свету, не може ни са чим да се пореди. Ватерполисти су свима утерали страх у кости, и ако би их неко победио у групи (што се врло ретко дешава), направио би сензацију о којој се пише, а фудбалери, па добро је када изгубе са минималном разликом. Налазе се оправдања, прелази се преко тога. Од тих 11 примадона на терену, ценим да 10 ако не и сви, немају појма шта је то национални понос. После понижавајућих пораза, вратиће се свом раскалашном животу и проводу са спонзорушама по сплавовима. Њихови животи су одавно ријалитији, плебсу жељном сензација.

 

Наше најпродаваније новине, и најчитанија жута штампа (што је нови образац успеха), у спортским рубрикама пишу о томе како изгледа девојка другог голмана Црвене Звезде и слично, а не помиње се бронзана медаља у скифу на тада актуелном Европском првенству у веслању… Народ то воли, то нам продаје новине, то ћемо да им показујемо. Нек севне бутка снајки, или ”случајно” спадне бретела са хаљинице. ТО се бре чита… Тужна истина. Безлична какофонија медија и трка у неукусу, лишавању приватности и претеривање и по вертикали и по хоризонтали.

 

Припадам генерацији лишеној религијског испирања мозга. Нама су мозак својевремено испрали са безначајним детаљима историје (КПЈ), али се то врло брзо превазилазило. Већ крајем основне школе, некако по дефиницији, постајали смо имуни на ту врсту индоктринације. Амбициозни и без посебног личног квалитета, настављали су да мантрају те будалаштине, лично не верујући у њих, али су се заклињали да са тог пута неће скретати, и сходно томе су добијали фотељу одређене дубине и квалитета. Њихови наследници, сада већ педигрирани полтрони, са мање мозга и скрупула, оркестрирано воде политику ове наше земље. И чврсто се држе пута са којег њихови преци нису  (под заклетвом) скретали. Пут ка општој пропасти.

 

Сада, лишен религијских догми, опорављен од будалаштина и лажи комунистичке доктрине, видим пропаст библијских размера и све оно што смо из разних историја (осим датума седница КПЈ) учили о пропастима разних држава и цивилизација.

Сви елементи пропасти су ту. Корупција од најситније бирократије по шалтерима па на горе по вертикали, немање основних критеријума и параметара квалитета од производње роба и услуге, до људских квалитета, бескрупулозност и беспризорност, немање институција, личне одговорности…

 

Чекам тај велики потоп, у којем ћу и сам страдати, јер осим ових појединачних иступа, нисам ништа учинио да се та општа ситуација колико толико поправи. Само сам упропастио своју децу дајући им образовање квалитетније од овог које се ваља по школама, и учећи их неким моралним вредностима, поштовању речи, истрајности… Са тим вредностима које су понели из куће, немају никакве шансе против малих подмуклих хијена из свог окружења. Никакве су им шансе против ”сналажљивих”, лажљивих и лако прилагодљивих, спремних на сваки компромис без обзира на укупну цену по окружење, народ којем припадају.

 

О чему ја то у ствари говорим?

 

Узео сам очигледан пример из спорта, како се ватерполо, наш најуспешнији спорт једва одржава у животу, насупрот фудбалу који нема никаквог резултата, осим потрошених живаца генерација које нешто очекују да се деси, не би ли се потврдило њихово стрпљење. Заузврат, добили смо занимање – навијач и једно оркестриранмо лудило изгубљених момака гурнутих на социјалну маргину. Тешко је сада, после толико пропаганде рећи да је цар го, а толико смо се трудили да похвалимо његово ново одело. На срећу, ту су интернационална такмичења, у којима реално немамо шта да тражимо, јер наши фудбалски тимови који се такмиче, служе за набијање гол разлике, иоле организованијим екипама. Говорим о фудбалу, спорту који повлачи највише буџетских средстава, а који упорно не даје никакве резултате – ни на екипном, ни на репрезентативном нивоу.

 

Стање у спорту је пресликана слика стања у друштву у целости у било којој области. Посвећујемо сву пажњу нечем што је у крајњем резултату штетно и погубно по нас, а не обраћамо пажњу на оно што би нас извукло из пропасти ка којој смо кренули.

Имамо талентовану децу, са којом када заврше школе, не знамо шта ћемо. Архитекте сликају мурале, раде на организовању сајамских штандова, док њихови професори са својим бироима преузимају све иоле озбиљније послове и продају струку и углед за ситне паре. Најочигледнији пример тога је рогобатан тржни центар у Рајићевој улици, који се по свим стандардима не уклапа у Кнез Михајлову улицу. Стручност не може да се оспори, далеко било, али мотив у заступању интереса недодиривог инвеститора је споран. 

 

Шта раде та деца? Одлазе. Ко има могућности, дошколује се и лако уклопи у нову средину, ко не, ради и прихвата неки други посао који му се понуди… Нама су довољни стручњаци са дипломама које се добију без много труда, без жеље за усавршавањем. Довољан је папир који показује да нечији мали има одговарајуће образовање. Чекам те који су им испоклањали дипломе да траже одговарајућу услугу од тих истих које су прогласили стручним. Рецимо, да се лече код истих.

Знајући све то, непотребна су питања о спорости суда, општинских бирократија за грађевинске дозволе, легализацију… Нема стручних, а ни поштених. Партијски намештеник се труди да испослује све својој партијској братији и згрне неке паре на погуривању и убрзавању процеса. Испечатира неке папире, шта је то за њега. Нема везе што од наградње пуцају људима зидови, што нема никакве контроле квалитета, па гледамо путеве по којима не може да се вози, а нису ни коришћени, а већ морају да се поправљају… Или да као председник општине, испослујеш земљиште за неки тржни центар, лишиш становнике парка, паркинга… Нема везе, неко је узео паре, и онако долазе из буџета. Све је то наше, јелте другови, браћо и сестре на власти. Само нека је вама добро, јер ви сте изабрани (ко год то био, а сви су се измењали у последњих 20 година) да продужите нашу врсту и род. Остаће за вама безлична маса којом се лако манипулише, суштински неписмена и дисфункционална са дипломама да су стручни и ентузијасти који ће упркос свему постизати резултате и оправдавати високо мишљење које имамо о себи.

 

Чекам тај талас широм отворених очију и без намере да одем на неко лепше место. Да ли оно уопште постоји?

Komentari (0)

Остало у катеогрији