Осим у Војводини где умеју да наиђу доста високе подземне воде, па то није лако за извести, већина кућа испод себе обично има подрум. План ми је да у овом нашем разговору поразговарамо управо о томе – о подрумима, кућама, подземним водама и још по нечему што се некако логично надовезује… или претходи.

У идеалном, а уједно и најчешћем случају куће се граде на местима где нема подземних вода, бар не оних плитких, тако да се подрум некако подразумева – кад већ копамо темеље, хајде да ископамо још мало дубље и добијемо цео један подземни ниво са релативно сталном темепературом згодном за чување вина, киселог купуса или шта је већ коме важно од термички нестабилних производа.

Већ само довођење у контекст температуре и подземних вода слути на неку метеорологију, а она је обичном свету најважнија због краткорочне прогнозе – какво ће време бити сутра. Шта ће се догађати прекосутра или још који дан касније, увелико превазилази интересовања огромне већине људи. Зато су најпопуларније, а уједно скоро и једине присутне – краткорочне прогнозе.

Да не грешим душу, нису људи одувек били тако краткорочни ни по интересовању ни по концентрацији ни по памћењу. Таквим их је систем створио, нарочито у последњих тридесетак година. Дугорочне прогнозе су полако склањане из видокруга већине јер су недвосмислено указивале на постојање неких виших закона по којима се догађаји одвијају, било да су они атмосферски, економски, епидемиолошки или подземни. Тако су кроз неку врсту деволуције, односно преласка квалитета у квантитет ретке праве дугорочне прогнозере заменили бројни лажни аналитичари. Заправо то су краткорочни тумачи који интелектуално све ограниченијем народу објашњавају не шта ће бити већ шта се управо догодило.

У суштини, цео живот је школа само што се не у њој не учи све време. Има ту и велики одмор, па контролни задаци, екскурзија, писмене вежбе, домаћи… и што је још важније, свако бира на ком часу ће да слуша шта се предаје, а са ког ће да побегне. Само је матурски испит обавезан за све. Да ли си учио, да ли си читао, да ли си се збунио нико те неће питати, ту се само гледа шта знаш или не знаш, на основу чега идеш даље или понављаш целу школу. Друго, ни све те школе нису исте. Има их свакаквих. Управо зато неке школе вреди поменути, много пре од других.

Баш кад сам завршио први факултет, игром неких случајности које су мом животу одређивале правац много чешће него намере, обрео сам се у Цириху, у право време и на правом месту. Ту и тада је физика покушавала да се споји са метафизиком, а медицина са езотеријом. Био сам тазе лекар са доста практичног знања из хирургије јер сам ноћи и ноћи волонтирао на Првој и Другој хируршкој, али да се не лажемо, хирургија није баш нека наука – то је занат и то врло сиров и суров. Како су оба циришка тима, физичари и медицинари били високо научни, практично сам врх светске науке у тим областима у том моменту, вече пред разговор са једнима и другима сам решио да се припремим како би оставио што бољи утисак. Не треба да напомињем да је случајност поново уредила да се оба разговора закажу за исти дан, са размаком од неколико сати.

Врло надобудно сам узео четири листа папира А4 формата и сео да пишем сва моја научна сазнања и достигнућа из гимназије и са факултета, не би ли некако засенио моје сутрашње саговорнике. Прво сам ставио да сам у четвртом гимназије био првак Србије из математике. Међутим ово сам одмах прецртао јер сам се са жаљењем сетио да сам пети задатак на том такмичењу мало преписао. Тачније мало више. Трампом сам добио поступак за пети задатак у замену за трећи који сам изгледа једини од присутних решио. У сваком случају, боље да то уопште не спомињем. Не толико из моралних разлога иако су они увек згодни за изговор сваке врсте, већ више из врло практичних. Да сутра не падне на памет лудим физичарима да крену у неку конкретну проверу са задацима, а ја онда чак и не успем да схватим шта од мене уопште траже.

Ноћ је неумољиво одмицала, а написане па прецртане ставке су попуниле целу прву страницу и добру половину друге. Негде пред зору, на измаку својих физичких снага које су тада биле сасвим солидне и интелектуалних које су биле више као сушта супротност ономе што се под интелектом подразумева, завршио сам своју научну биографију. Све у свему то су биле укупно три простопроширене реченице, али сам иза сваке од њих могао да станем чиста срца и мирне душе. 

Прва се односила на гимназију, тадашњу Осму београдску, којој је релативно недавно враћен њен стари назив Трећа. Написао сам да ме је она научила да не верујем слепо ни једној научној или било каквој другој тврдњи, без обзира на снагу ауторитета који је заступа. 

Ово спада у сублимат озбиљно опасних знања у свим временима, наравно под условом да их стекнете јер се она не изговарају, чак ни у специјалним школама. То вам само у једном моменту ”пукне” пред очима. Чак и ако не уочите јонске стубове мудрости на фасади и у унутрашњости ове зграде или немате утренирано око да препознате триплете од 3, 5 и 7 степеника на централном степеништу, златни пресек у димензијама учионица, позицију зборнице у југоисточном углу зграде, архитектуру краљевског свода на плафону подрума или девет хоризонталних линија преко целе фасаде приземља, једна друга ствар је вредна дивљења. То је не само идеја већ и њено спровођење у дело где у једну од деценијама најпопуларнијих београдских и српских гимназија међу онима који озбиљно планирају студије на најбољим домаћим и страним факултетима, смештате наставни кадар који ће децу научити свему што је потребно да своје пријемне испите са лакоћом положе, али им по једном дубљем и не толико видљивом колосеку истовремено уграђујете дубоку сумњу у постулате званичне науке и не само ње. То се односи и на историју, уметност, филозофију… 

Они који су ово архитектонски, кадровски и програмски пројектовали, дали су сва потребна знања ђацима да уколико то желе могу да буду водећи гласови или диригенти у хоровима научних штребера и политичких или медијских опсенара било где у свету. Укратко, могу без проблема да постану кловнови, клонови или Конови система. Паралелно са тим знањем, дали су и драгоцене алате да, ако се испостави да су неки од тих ђака они прави, могу самостално да трагају за истином, а да при томе одлично науче све фазоне на које ће системски мејнстрим покушати да их обрлати. 

Зато су у холу ове школе постављени црни стубови мудрости, са тек мало белог на основама и врховима. Заправо, то су стубови црне интелигенције која тек са тим белим додацима на почетку и крају постаје мудрост. Не само да су градитељи ове школе знали вечну пропорцију између црних и белих и на овај начин је записали, него су оној мањини својих правих ђака пренели једну далеко важнију истину: Без пројектованог зла, сваки пројекат је утопија. Зато боље сам угради зло тамо где не може да ти смета и где ћеш га најлакше контролисати, него да се оно угради самостално негде где њему одговара па ти тако компромитује цео пројекат. Постави интелигенцију као носеће стубове система, али је контролиши мудрошћу на њеном почетку и крају. 

Друге две ставке моје научне биографије су биле научене у мојој другој београдској школи – на медицинском факултету. Прву сам спознао на предавању из фармакологије, а односи се на она два слова Rр са којима почињу сви рецепти. Ту се не ради о скраћеници од латинског РЕЦИПЕ, већ о древној молитви боговима да прописана хемикалија код тог конкретног пацијента делује. Молитва је приказана не словно већ та слова приказују слику која врло прецизно осликава део мозга где је смештена пинеална жлезда, једна од укупно две наше анатомске антене које служе за везу са вишим световима. Адренохром који је често спомињан у мрачним причама тамних елита се ствара управо у овој жлезди.

Моје друго медицинско, а уједно и последње научно сазнање које сам записао је дошло са испита из педијатрије. Извукао сам питање фебрилне конвулзије и заиста сам знао све – од узрока, симптома, брзе дијагностике на лицу места (јер се ради о хитном стању) до терапије. У ствари, код тог задњег подпитања – терапије сам научио моју последњу научну истину. Када ме је професор питао како бих прекинуо напад, почео сам да набрајам редом лекове по групама, хемијским и заштићеним именима и дозама. Негде на пола мог верглања ме је до тада прилично доброћудни професор изненађујуће оштро прекинуо речима да то ништа не ваља. Рекао је – колега питаћете мајку детета да ли му је то први пут да има конвулзије. Ако није, питаћете од чега су престале прошли пут, па ћете дати то исто.

То је било моје последње научно сазнање – није битно ни како се лек зове нити који му је механизам дејства, једино битно је да делује.

Ова моја три научна сазнања су наишла на одличан пријем код оба тима, тако да сам већ од сутра почео преко дана да истражујем тајне и нелогичности сиде са човеком који је својевремено открио интерферон, а ноћи сам проводио са генијалним лудацима који су стварали нову физику. И поред свих настојања, нека нова темељна научна сазнања нисам стекао. Од тада до сада држим се ова три која сам можда мало проширио на друге области и додатно учврстио, али мање – више то је то.

Швајцарска је за ову причу значајна из још једног разлога. У њој сам чуо за још једну важну београдску школу.

Било је рано пролеће 1997. Претходна два месеца су ми вероватно била окајавање неког тешког кармичког оптерећења јер сам их провео у Жешову, градићу на југу пољске, на граници са Украјином. Тај градић је последњих месеци постао необично важан јер у њега слећу авиони са тајним испорукама оружја за Украјину. Лавов је одмах преко границе.

У Жешову је моја компанија купила једну од једанаест некадашњих Полфи и ја сам добио задатак да видим како и шта да им дамо да производе за нашу глобалну продају. Пољаци су своју социјалистичку фармацеутску индустрију направили доста практично. Једна фабрика прави све таблете које им требају, друга све дражеје, трећа инекције и тако редом. Једанаеста је штанцовала кутије за све лекове, а све заједно су се звале Полфа. Ово што смо ми купили у Жешову је правило супозиторије. Ко не разуме, то су чепићи. Из разлога који никада нисам докучио, производни капацитет ове фабрике је био сто пута већи од потребног. Вероватно се неко од крупнијих пољских политичара мешао у пројекат у време градње, па нико после није имао петљу да му каже какву је глупост направио.

Пошто у то време нисам знао да моја компанија долази врло лако до онога што би се могло назвати примарном емисијом долара, јако сам се секирао што смо бацили паре за ову предимензионирану глупост. Додатно оптерећење ми је правило то што ми је дато у задатак да осмислим шта да производе у тим непрегледним погонима. Како су моја два претходна извештаја са налицканим цифрама и китњастим графиконима прошли без икаквог разумевања, а уз упорно инсистирање да попуним производни капацитет, послао сам трећи извештај, веома сликовит. Дословце сам написао да ако цела Европа потпуно обустави пијење свих таблета, дражеја, капсула и прекине примање било каквих инекција и сву своју терапију претвори у супозиторије и крене да се лечи искључиво тим наопаким путем, ја и даље немам чиме да попуним другу смену, а о трећој и да не причамо.

Све време је било испод нуле и дувала нека ветруштина, тако да нисам могао ни у шетњу, а боравак у хотелу се сводио на четири зида моје собе јер су ме чим изађем из ње константно прогонили један пољски штребер не би ли га унапредио на неку вишу функцију и једна која би се под строго дефинисаним околностима у којима доминирају солидан мањак светлости и још солиднији вишак маште и малигана могла назвати лепотицом, врло вероватно подметнута од фабрике или ко зна које службе. Нисам хтео чак ни да је разматрам, ни од којих је ни шта хоће.

Како ме је овај последњи извештај са сликовитим приказом укупног броја дупета у Европи делимично ослободио кулука у Жешову, искористио сам прву нејасну инструкцију из централе да је протумачим на начин који ми највише одговара, па сам сео у авион и побегао из тог хладног сумрака људскости и памети. Вечерњим летом сам из Варшаве стигао у Базел. Да још нисам потпуно изван утицаја тамних сила објаснила ми је стјуардеса. Баш док сам читао рекламни памфлет са непрегледним и неумереним хвалоспевима о пољском Лоту који је те године проглашен за најбољег европског авио превозника, она је претурила велику и врућу кафу право у моје крило. На сву срећу, ништа од битних органа није настрадало, али ме је солидно опекла. Флека на панталонама је била огромна и почињала је одмах испод шлица и ишла до колена обе ногавице. Обзиром да сам био у неким комотним пословним панталонама од црног вуненог штофа, прсканог са дискретним светлијим тачкицама, није се много видело, бар сам ја тако себе тешио, а и стјуардеса је то потврдила.

Заправо, колико се није видело показао ми је неких тридесетак минута касније разговор са цариником на базелском аеродрому. На питање о разлогу моје посете лаконски сам одговорио – пословно. Пошто је почео да инсистира на врсти посла, одговорио сам да је у питању фармацеутски бизнис, на шта је он нападно одмерио ону моју флеку од испод појаса па до колена коју сам сматрао скоро невидљивом и утренирано љубазно, али са нескривеном дозом гађења закључио – све разумем, дошли сте на лечење.

Базел је те ноћи мирисао на пролеће и што је још лепше – на печене кобасице. Био је у току неки весео и бучан фестивал где сваки крај града има свој оркестар који по некаквом само њима знаном плану кривуда улицама ка центру где се на крају на једном тргу наређају сви оркестри и сви они који су ишли за њима па се онда понапијају, што би прост народ рекао, као стока. Све је било неуобичајено весело, а има и те кобасице које су мени после два месеца грозне хотелске хране у Жешову изгледале као амброзија богова. Када сам одгризао први залогај, знао сам да је кармички дуг регулисан, а меница поцепана. Изгледа да ме Бог опет воли.

Из тог раја ме је пренуо глас који ми је стигао са леђа, добро познат из ране младости. На савршеном немачком и обзиром да је био врло музикалан, са намерно убаченим дискретним циришким акцентом ме је упитао – Извините господине, да ли је ово Дубровник?

То је била наша клиначка игра за препадање (и евентуално мување) усамљених девојака које се сунчају на душеку мало даље од обале. Заронили би педесетак метара од дотичне, кад нас не види и изронили тик испред душека и питали да ли је то неки погрешан и обавезно далек приморски град. Ако крене да се смеје, даље је све била ствар рутине. Једино важно је да се сутра оде на неку другу плажу.

На питање сам одговорио на презривом енглеском – Не, али моја тетка има наранџасти кишобран. 

Изгрлили смо се и остатак ноћи провели у разговору који као да је јуче прекинут иако се нисмо видели шест година. Те ноћи сам чуо за још једну важну београдску школу.

Мој друг из детињства је водио највећи центар за компјутеризовану науку у Швајцарској, а уједно и у свету. Како је недотупавни Бил Клинтон у једном од својих првих председничких указа забранио увоз јапанских суперкомпјутера у Америку, а амерички суперкомјутери у то време нису били ни за шта, лукави Темплари, пардон Швајцарци су у томе као и увек видели шансу за зараду и контролу. Почели су да купују те јапанске компјутере за све паре и да их слажу у некакве тунеле у Алпима. Амери су врло брзо дошли у ситуацију да за неке важне послове морају од њих да изнајмљују ресурсе. Све може овако или онако, али за базична научна истраживања, дугорочну временску прогнозу и обраду великих података (шпијунажа и интелиџенс), морате имати суперкомјутер.

Тако је тај мастодонтски рачунски центар добио посао од Међународног олимпијског комитета да у време непосредно пре и у току будуће олимпијаде у Атини 2004. ради дугорочну временску прогнозу. Тада сам први пут чуо за Београдску школу метеорологије или скраћено – Београдски модел. По речима мог другара, у Грчкој, у условима исцепканих површина где се стално смењују вода и копно, једино Београдска школа може да постави прецизну дугорочну прогнозу и он је полако почео да учи суперкомпјутере испод Алпа том начину рачунања, али и размишљања. Јутро сам дочекао тужан јер сам те ноћи схватио две ствари: да је то почетак развоја свесне вештачке интелигенције и да је мој другар прешао на тамну страну. 

Београдска школа, за разлику од свих других метеоролошких школа и модела, полази од премисе да Сунце својим зрачењем у пресеку са магнетизмом наше планете из етра материјализује хемијске елементе који стварају воду и материју што се затим преко облака и падавина таложи на тло. Поред тога што је ово метафизички било сасвим у реду по редоследу основних елемената етар – ватра – ваздух – вода – земља, мени је била више него довољна информација да Београдски модел једини даје тачан резултат. Сећате се онога – ако лек делује, његов назив и механизам дејства су небитни. Додатно ме је у прилог Београдској школи метеорологије учврстило размишљање да се по дубини археолошких налаза може доста прецизно израчунати о којој временској дистанци се ради, што значи да је додавање слојева материје на земљину површину релативно константан процес и нема никакве везе са ветром и еолском ерозијом.

Ову причу о подрумима, подземним водама као силама и законима по којима су силе некада видљиве, а некада невидљиве ћемо наставити. Није лоше да сад направимо паузу јер мислим да од ове тачке даље можете да покушате мало сами. Пробајте да размислите о могућим начинима изласка на крај са вештачком интелигенцијом. Размислите зашто је свод краљева у подруму, а не на врху зграде и како би у пракси на црни стуб интелигенције додали беле крајеве мудрости и тако је ставили под контролу.

Ствари гледајте шире и о њима размишљајте дубље. Ако нешто делује – употребите га, нема везе да ли је црно или бело до год сте ви његов контролор. Ако је неки лек (шта год то значило) у прошлости дао резултат, користите прво њега. Ако је неопходно, направите му ново паковање и ново упутство за употребу и одредите праву дозу. Будите креативни. То вам је једина предност у односу на интелигенцију. Ако будете довољно упорни, пре или касније ћете открити да је свака интелигенција вештачка, чак и она коју сматрате за своју.

Доктор са Чубуре