Ноћас сам гледао неке драматичне снимке и размењивао поруке са бившим познаницима са тих простора, али и са старим пријатељима са оних других простора који су узрочно или последично повезани са тим првим просторима. Не пишем вам у овој безличној и уопштеној форми из страха од неке евентуалне цензуре или политичког сврставања, већ због жеље да вас не сузим на само једно време, једну изоловану територију и једну изоловану појаву. Како је време одмицало и разговори се умножавали, мисли ми некако спонтано стигоше до смртних грехова. Има их седам: 

1. пожуда, блуд
2. гордост, охолост
3. похлепа, шкртост
4. завист
5. прождрљивост
6. гнев
7. лењост.

Од званичног писања ове листе, током последња два миленијума свет се доста променио. Неки од потамнелих тајних мајстора су вредно радили на његовом ремоделовању, а људи им у томе здушно помагали, једна занемарљиво мала мањина свесно, а огромна већина несвесно. Да ли је то било претежно на добро или у неком другом правцу, остављам вама на суд и разматрање. На спавање сам отишао са идејом да би подаништво можда могло да се дода на ону листу као осми смртни грех.

Први снимљен филм је био Улазак воза у станицу, браће Лимијер. Приказан је у Паризу 28. децембра 1895. што није толико битно. Прво приказивање у Србији је било свега 6 месеци касније, у кафани Златни крст на почетку Кнез Михајлове, на месту садашње палате Албанија. Ово већ јесте битно за наставак приче у којој ће неки од вас можда запазити да смо ове, ”специјалне” трендове увек пратили у стопу. На пројекцијама овог филма публика је вриштала и бежала јер је воз ишао право на њих. Уплашили су се сви који су филм гледали. То је можда најважније у овој причи. 

Прво слетање људи на Месец смо гледали на телевизији 20. јула 1969. Било је у глуво доба ноћи, тога се једино сећам. То је првенствено уплашило комунистички Исток јер је Запад дошао у идеолошку и стратешку предност, а повратно је деловало и на Запад кроз бојазан шта ће Исток због тога да уради. Космонаути који су наводно били на Месецу су свечано дочекани у Београду три месеца касније, на дан ослобођења Београда, јес нам слобода и трајала. Посетили су укупно 22 локације по свету, а лет се звао Аполо 11. Коме је до симболике бројева, нек рачуна сам.

Рушење кула близнакиња у Њујорку смо преко телевизије гледали 11. септембра 2001. као и много пута касније кроз безбројна репризирања снимака на којима су се јасно видели авиони који ударају у зграде. Уживо авионе нико није видео нити су било какви делови авиона пронађени. Овај догађај је уплашио цео свет који је због тога пристао на прислушкивање свих комуникација зарад безбедности од тероризма.

Јануара 2019. су све телевизије почеле да емитују драматичне снимке из Кине где људи који до малопре нормално ходају улицом изненада падају мртви, као покошени. Наставак знате – и ко се све уплашио и на шта је све пристао.

 Не успевам да се отмем једном утиску:

• када су Американци ”слетели на Месец”, Руси су мудро ћутали,
• када су ”авиони” рушили Близнакиње, Американци су мудро ћутали
• када су по улицама ”мртви” падали од ковида, Кинези су мудро ћутали

Други светски рат је наизглед безразложно продужен од маја 1945. све до августа, иако су Јапанци много раније јавили да прихватају капитулацију. Таман толико је било потребно да се ”атомске бомбе” направе и баце на Хирошиму и Нагасаки. Одмах после, Јапан је из неког разлога убрзано обновљен и значајно унапређен приливом огромне количине америчког капитала. Осим ове две које су наводно биле у Јапану, све остале атомске експлозије су се догодиле на неким локацијама Богу иза леђа и могле су се видети (већ погађате) једино на филму.

Да ли има основе за помисао да су Јапанци такође мудро ћутали?

Ово питам јер су ме пре свега искуство, а и неке књиге приде научили да постоје четири врсте филмова – они који су заиста спонтани и немају никакву скривену намеру, затим они који нас спремају за нешто што ће се тек догодити у будућности, онда они који треба да нам скрену пажњу са одређених дешавања у садашњости и они последњи који треба хитно да промене наше разумевање стварности.

У току је ремоделовање Европе помоћу страха од атомске бомбе. Као што сте могли запазити, страх је и даље носећа енергија промене. Тако је најјефтиније за извођаче радова. У Београду је од почетка операција у Украјини продато рекордних 400 станова и више нема ни једног слободног за изнајмљивање иако је последњих година изграђено на десетине хиљада нових и никоме није било јасно – за кога?  Од присутних инвеститора, једини познати су Израелци, они су изгледа знали у напред. За све остале се само нагађа – те мафија, те арапи, Црногорци, Албанци… Можда су заиста они, можда и нису.

Сада када нам је у најави највећа имиграција у дугој историји нашег постојања на овим просторима, да ли је дошао ред на нас да ”мудро” ћутимо? 

Знам шта је ред у позоришту. Док траје представа публика мора да ћути, без обзира да ли јој се глумци, сценарио и режија свиђају или не. Они увек већински, такозвани сви остали морају имати услове да се ничим ометани потпуно уживе у сценарио. То је јако важно, поготово на премијери када је представа нова на репертоару. За оне који не умеју да ћуте током премијере, измишљен је разводник који избацује из сале, а по потреби извлачи и уши. За оне друге који критикују после представе, измишљени су професионални позоришни критичари. Они су плаћени да поклопе и угуше сваки дисхармоничан глас који нарушава хорско нотно певање које је обично у два гласа.

Слободни сте да одаберете свој део хора, свој глас у коме хвалите или критикујете главног јунака или његовог опонента. То је у реду и то је пожељно. Све друго, а поготово указивање на постојање сценарија или режије, најстроже је забрањено. Зато је тако забрињавајуће мало оних који могу да сагледају истину док се премијера изводи на сцени и још мање оних који имају храбрости да то кажу. Из глупости, због страха, из ситног рачуна, зарад личног комформизма и ко зна чега све још, свет срамотно клизи у подаништво.

Никога не прозивам, само размишљам својом главом док је једна таква очигледно настрана и опасна активност људима још увек дозвољена. Да ли је подаништво осми смртни грех и да ли је свако ћутање мудро?

Доктор са Чубуре