Андрић каже: само глупи и неразумни људи могу сматрати да је прошлост мртва и непробојним зидом одвојена од садашњице!

Народ који не научи ништа из своје историје, осуђен је да му се она понавља све док не научи!

Не знам шта се дешавало вама драги моји, али у свим школама кроз које сам прошао брижљиво су биле сакривене најважније чињенице из блиске и далеке прошлости. Рођен сам 10 година после ПОЧЕТКА другог светског рата… Пре свега су скривали од мене мој језик, нису ме научили исконском значењу српских речи.

Друго, чему су се школе трудиле да ме науче је “искривљена” или “лажна” историја. Срећом, имао сам деде, једног Солунца који је преживео пут на Видо и повратак у Београд. И другог из Лике који је преживео први рат у Хрватској па се доселио у Србију одмах после њега са реченицом “тамо за нас више живота нема”.

Страх од руског присуства на Балкану може имати само онај који се плаши да Русија можда не буде сметња довршавању нове геополитичке карте Балкана, која иначе неодољиво почиње да личи на ону Хитлерову и Мусолинијеву из 1941. године.

Постаје јасно да процес распарчавања српског етничког простора није још завршен и да Косово и Метохија није последња српска земља чије би брутално отимање задовољило жеље ново-старих, нама намењених, геополитичких картографа.

Ево неколико простих питања:

• да ли су у 15. веку Руси окупирали Балкан?
• да ли су 1878. Руси окупирали БиХ?
• да ли су 1908. године Руси анектирали БиХ?
• да ли су 1914. Руси напали Србију, изазвали светски рат и починили бројне злочине?
• да ли су у Првом светском рату Руси формирали прве концентрационе логоре на Балкану и уопште у Европи?
• да ли су 1941. године Руси окупирали Балкан?
• да ли су у току Другог светског рата Руси на Балкану починили геноцид над Србима, Јеврејеима и Ромима?
• да ли су деведесетих година прошлог виека Руси растурали Југославију припремајући и подстичући серију крвавих грађанских ратова, велико страдање и егзодусе становништва?
• да ли су Руси 1994. и 1995. бомбардовали некога на Балкану?
• да ли су Руси 1999. године 78 дана бомбардовали Југославију, суверену државу у срцу Европе, у настојању да јој отму огроман део територије зарад стварења Велике Албаније /коју су први пут створили Хитлер и Мусолини 1941. године/?
• да ли се данас негде на Балкану налазе руске војне базе?
• да ли је икада руски војник, за разлику од многих других, долазио на Балкан као окупатор или освајач?

А сада…

Брините се и чувајте своју душу марљиво да не заборавите шта су ваше или нечије очи виделе, да те слике не нестану из вашег сећања до последњег дана ваших овоземаљских живота. Нека о томе сазнају ваша деца, деца ваше деце и њихова деца...

БЕСОМУЧНО англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи уласка Црвене армије у Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. А онда пише: то је дан ослобођења Београда, велики и значајан празник за главни град и целу Србију, истичу наставници Основне школе “20. октобар”. Дан када је Београд бомбама “ослобађан” од жена, деце и људи који су у њему рат преживели.

Ова велика ваздушна операција која је прогутала хиљаде животе невиних, чак и тек рођене бебе, није разјашњена ни за време друге Југославије ни после њеног распада.

 Ваздушна канонада је системски продужавана из месеца у месец, иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори "немају готово никакве губитке", а да је њен једини ефекат "хиљаде наших мртвих људи". Енглези и Американци, поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, масакрирали су практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута. И тако у недоглед…

Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Те далеке 1944. бомбе на српску престоницу су бацале "летеће тврђаве" Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, које су цинично назвали "либератори" - "ослободиоци".

Век који је остао за нама био је обележен вандализмима, рушењем градова, сејањем ужаса и смрти, истребљивање мирног становништва... и ништа од тога није заобишло Србију и њен главни град.

ЗАТО, вероватно, нико до данас није успео да народу објасни зашто је Београд, на Ускрс, уз Божић највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године, у раним јутарњим часовима завијен у црно и разорен исто, ако не и више, као и 6. априла 1941. године.

Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за време окупације. Целе породице пошле су у кућне посете својим рођацима и пријатељима. Београђани су тог дана желели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште радости нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Ускрс и скорашњи крај рата.

Само за неколико секунди кристално ведро небо над Београдом премрежено је ескадрилама авиона. Почео је прави пакао, врило је као у ђаволском котлу. Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

Главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.

НА ДРУГИ дан Ускрса, уследило је друго још безобзирније разарање Београда. "Савезничке" бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечју болницу, Дечји диспанзер... Страдало је неколико млинова, галерија, библиотека, издавачких предузећа, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште... Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрио је дестине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Макензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаџи Ђерине, Немањине...

Разорне "савезничке" бомбе погодиле су главну Железничку станицу, железничке станице у Топчидеру и Раковици, Окружни уред за осигурање радника, палату "Албанија", Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије "Вапа", Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

БЕОГРАД је био обогаљен, а немачки објекти остали су тамо где су и били.

"Наши велики савезници" су се окомили чак и на препун немачки логор на Сајмишту. На лицу места погинуло је 60, а рањено око 150 несрећних логораша, Срба и Јевреја.

Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва. Као и нацисти, узимали су сто за једнога!

Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана којима је неко из породице остао жив па је могао да се постара за њихову сахрану. Међу њима је био и прота Бранислав Маринковић, њега су велики западни "савезници" усмртили у Цркви Светог Александра Невског на Дорћолу, и то баш у часу када је почињао свечану Ускршњу литургију.

Ово вам кажем, драги моји, тело и крв не могу отићи у Царство Божије; ни злочини не наслеђује вечност. Ево, откривам вам тајну; нећемо сви заспати, али ћемо се сви у трену променити... јер ово трулежно мора да се преобуче у нетрулежност и све што је смртно мора да се обесмрти... тада ће се обистинити изрека која је давно написана: Смрт је уништена победом.“ – Књига 1. Посланица Коринћанима.

После Посланице цитирам и текст из “Црног огледала”:

На магијском нивоу догађања, пресудни ударац савременим људима је нанесен када су пристали да избаце пламен из централне тачке својих кућа и замене га црним огледалом. Огњиште у центру главне просторије није случајно било на том месту у простору, времену и животима наших предака. Од четири основна елемента (земља, вода, ваздух, ватра), само овај последњи има способност да помаже рађање духа. Он се изнова и изнова рађа у врховима пламенова, на месту где ватра прелази у етар. Легенда о Фениксу управо о томе говори.

Драги моји, запалимо ватру у огњишту! Док се пламен разгорева прочитајте текст који следи уместо закључка:

Востани Сербије! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Припев:
Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Припев

Босна сестра твоја на тебе гледа
и не жели теби никакова вреда.
Ко тебе ненавиди, не боји се Бога
Oд којег теби иде помоћ многа.

Припев

Херцегова земља и Чернаја Гора
Далеке државе и острови и мора -
сви теби помоћ небесну желе,
Све добре душе теби се веселе.

Припев

М.Р.