Економија или култура

Економија или култура

Економија или култура

 

Пре неколико година, изрече један мој познаник, када су га постављали за министра економије и регионалног развоја: „Прво економија, па онда култура.“

Рачунам, зна мој побратим шта ради. Био је пре тога министар финансија, а пре тога гувернер Народне банке, а пре тога професор... Економиста је по образовању, а знам га и као културног и као поштеног човека, па је ваљда добро измерио приоритете. Нападоше га из свих оружја због те изјаве наши културни посленици. Овај јеретик, иначе је један од најомраженијих људи у нашој маленој земљи. Ни први ни последњи што је понео крст на којем је разапет.

Нешто касније, стадох нешто да мним. У статистичким годишњацима, на страни „Култура“, стоје подаци о броју биоскопских и позоришних представа, објављених књига и сличне јеретичке делатности, у министарству надлежном за област финансија увек су гледани као превелики, а у појединим периодима, чак и непотребан трошак.

Добро, слажем се да треба побољшати економију, али култура није нешто што се може изразити бројчано, па самим тиме ни статистички обрадити на тако једноставан начин, како би се тачно знало коме треба ускратити паре. Кренух да брљам по интернету, да видим шта је то тачно култура. Нигде ништа чврсто, целовито, јасно и непобитно. Оно што може да се нађе о култури подсећа на Дарвинову теорију о којој смо већ писали. Све стоји, али ипак нешто недостаје. Гајење, друштвено наслеђе, узгој, норме у друштвеном понашању... и много тога још приписано је овој речи, али ништа да је кратко и једноставно објасни. Хајде бар да видимо како је настала реч. Сви трагови упућују на латинску Colere – узгајати. Пошто сам традиционално у сукобу са лажним ауторитетима, нарочито на подручју неегзактних наука, наставих да копам даље. Латински није прамајка свих језика. Можда јесте народима који су пореклом Латини или онима који нису ни имали језик, нарочито не толико богат пре доласка римских легија, рецимо Англосаксонцима. Енглези на пример немају своје речи за понашање, или васпитање, док Словени имају и то врло старе и вековима готово непромењене. Толико о разликама међу појединим народима, па да се вратимо култури. Када смо код речи Колере, да видимо трагове у другим језицима. Коларе на италијанском значи напрегнути, а на румунском закрпити, Кол је на енглеском купус, Колар је на румунском крагна а на шпанском огрлица. Кулс је на Литванском бич. Код нас Словена, коло, колут, колотур (који много више подсећа на реч „култура“), указује на кретање у круг. Индијска дармачакра и наша прасловенска свастика, култни облици које смо поштовали у прапостојбини, опомињу нас да се све окреће и да је питање ко ће и када испасти из тог вечног кола.

Ако културом сматрамо однос човека према другим људима, другим живим бићима, према неживом свету, према прецима и потомцима и прихватимо да се ради о наученим обрасцима понашања, који се понављају у круг и преносе са колена на колено (ево још једне речи која подсећа на коло, колере ...), неког стежући око врата, некоме помоћу бича, неко је прихвативши као усуд, долазимо поново до оног мученог Дарвина, а и оних који га презиру. Хомо сапиенс се управо у томе и разликује у односу на остале животињске врсте, јер успева, мање или више успешно, да контролише своје животињске нагоне. Да за Дарвина итекако има места када говоримо о култури и посебности људског рода, видимо по томе што нису све јединке наше врсте много одскочиле од других примата, иако је један део већ досјагао Парнас и бешчислене вјеке. Људи се и даље одвајају у расе, али не по боји коже, него на оне које настављају развој ка небеским висинама и оне којима је за срећан живот довољно нахранити се, напити и погледати неку утакмицу или серију на телевизији. Једни раде на свом телу, други на уму, Једни удељују, други грабе. Једни воле договор, други команду. Једни су себични, други су дарежљиви. Код првих је Дарвин очигледан, али га не разумеју. Другима је јасан, па им чак и физиономије постају различите у односу на првопоменуту групу, тј. расу. Остало је само још да међусобно престану да се паре и ето ускоро нове врсте.

Тек сада сам успео да отклоним дилему са почетка приче. Произвођач добра и давалац услугe, припадник расе Homo sapiens, var. culturalis, имајући добар однос и према онима које не познаје, па тиме и према крајњем кориснику, производи добар и квалитетан производ, поносан је на њега, не ствара шкарт јер цени и крајњег корисника и послодавца. Иновативан је. Поносан је на своју земљу и све чини да она буде лепша и виђенија међу другим народима. Његов производ је тражен међу припадницима исте расе, јер је квалитетан поуздан и леп па га крајњи корисник поново тражи иако је скупљи од сличног који производи друга група. Од свог производа има довољно прихода, јер је добро плаћен, а иначе скроман.

Припадник расе Homo sapiens, var. bascibozucus, као некултуран склон је масовној производњи шкарта, јер мрзи свог послодавца, крајњи потрошач га не занима, а своју земљу презире јер му није обезбедила богатство. Према купцу се понаша неодговорно, а често и бахато. Наравно да су му приходи далеко испод потреба, што због тога што се његовом производу, одн. услузи не враћа онај ко не мора, а потребе су му много веће него припаднику прве групе.

Немогуће је првог произвођача натерати да производи шкарт, чак и када потпуно осиромаши. Могуће је другог произвођача просветлити и научити да ради као онај први, што ће рећи да има шансе и потребе да се нешто промени наопачке у већ наопачке окренутом систему. Међутим уколико некој спољној сили одговара да уништи другу конкурентну или потенцијално конкурентну привреду, онда прво поради на њеној култури. Када се култура народа сроза, његова производња потпуно промени облик и дотадашњу препознатљивост, а радна снага постаје масовна и јефтина. Послодавци више немају могућност да на тржишту рада нађу квалитетне појединце, цена рада пада, а културни појединци беже из такве посрнуле привреде, ка привредама код којих се још гаји добар однос према потрошачу.

Сада сам потпуно сигуран да прво иде култура, па тек онда економија. Издвајања за културу нису трошак, него дугорочна национална инвестиција, са споријим, али сигурним и поузданим обртом капитала, узлазног тренда. Почетак реформи и кретање у другачију економију, какву смо већ имали на овим нашим јужнословенским просторима, није тежак. Само треба медијски изигнорисати погрешне узоре и вратити достојанство онима који се не уклапају у примитивизам, бахатост, ароганцију и мржњу. Таква привреда има будућност и у њој има места и за једне и за друге, а у привреди по мери друге групе нема места ни за кога, јер нема будућност. Све је јасно и могуће,само остаје питање је у којој од ове две групе су они који одлучују о култури и економији нас Јужних Словена. Дарвин сигурно није. Он је своје већ рекао.

 

Komentari (1)

ето мало

zavarivach | 17.11.2017. 11:19

Дакле, ни пара ни културе.

Odgovori

Остало у катеогрији