Пише: Огњен Војводић

Поводом дипломатских „догађаја“ у Црној Гори и Србији због различитог разумијевања јубилеја југословенског уједињења 1918. године

ВАВИЛОНСКО ЈУГОСЛОВЕНСКО ЈЕДИНСТВО

Први децембар је датум јединственог „југословенског“ јубилеја – датум када је 1918. године формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је 1929. године промијенила назив у Краљевина Југославија. Првог децембра „свијет“ слави крај Првог свјетског рата, највећег војног сукоба у дотадашњој историји свијета, док многи Срби славе југословенски јубилеј самоукидања властите државе и домовине – славе самоукидање двије православне краљевине, Србије и Црне Горе, а формирање Југославије. Први свјетски рат је промијенио границе великих и малих држава, и друштвена уређења великих и малих монархија. Међу свим народима свијета који су после Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, српском народу су, вољом Краља и Владе Србије, укинути држава и државни грбови, политичко и повјесно право на назив властитог језика и народа. Побједничко и повјесно право краљевина Србије и Црне Горе на државни простор, ослобођење и уједињење српског народа, подређени су пројекту Југословенског уједињења. Формирањем Југославије српски народ није само остао без државе, у Уставу нове државе српски народ и језик су троименовани као српско-хрватско-словеначки – „троимени народ“ троименог језика.

Југословенски језички пројекат је, као програм аустрославистичке културне колонијалне политике на Балкану, припреман и израђиван скоро сто године прије формирања Краљевине Југославије. Тежње ка спровођењу југословенског језичког и политичког пројекта биле су најизраженије у Београду, не у српском народу и код већине српских политичара и интелектуалаца, али јесу у екстремним књижевним кружоцима и политичким партијама које су имале идеолошки утицај на династе Обреновића и Карађорђевића. Зато је југословенски пројекат спроведен у ванредним околностима самовољом српског суверена, а у вријеме Првог свјетског рата и окупације Србије и Црне Горе.

Седмог децембра 1914. године, док је српска војска гинула на Колубари у одбрани од вишеструко надмоћније аустроугарске војске, Краљ и Влада Краљевине Србије, због ратних дејстава премјештени у Ниш, проглашавају Нишку декларацију, којом за ратни циљ одређују „ослобођење` и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца“. У Нишкој декларацији поред осталог пише: «Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.» «Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена.»  Прије Нишке декларације, Никола Пашић, предсједник Владе Краљевине Србије, је амбасадорима Србије 20. августа упутио меморандум у коме је, као један од ратних циљева Србије, наведено – стварање југословенске државе. Нишка декларација је потврђена Крфском декларацијом 1917. године. Првог децембра, двадесет дана после првог потписаног примирја, Краљ, Влада Србије и Југословенски одбор су почели спровођење југословенског државног пројекта.

У Првом свјетском рату српски народ је поднио процентуално највећи број жртава. Српска војска, која је јуришала од Крфа до Триглава, за ослобођење и спас српског народа, преименована је у Војску Југославије. Формирање Краљевине и Војске Југославије је први повјесни примјер добровољног самоукидања државе и војске народа побједника у корист побијеђеног народа непријатеља нападача. Непознато је било политичкој историји, до формирања Југославије, да руководство народа побједника формира заједничку државу и војску са непријатељским народима побијеђеним у одбрамбеном рату. Када је извојевано право српског народа српска војска је поведена од ‘јањичара Сорбоне“, како их је назвао Владика Николај Велимировић, на стратишта туђих интереса и идеологија. Црногорској војсци није било дозвољено учешће у ослбодилачком солунском фронту, али хрватским и словеначким официрима и војницима аустроугарске војске, истакнуте у злочинима над српским народом, јесте укључење у Војску Југославије. `Југословенска војска (ЈВ) као оружана формација Краљевине Југославије формирана је 1. децембра 1918. године, а настала је са проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После Првог свјетског рата у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3500 официра војске Краљевине Србије, примљено је 2590 бивших официра Аустроугарске  Хрвати и Словенци, поданици аустроугарског монарха и вјерског поглавара папе, су у Великом рату били војници аустро-мађарске монархије, учествовали су у војној офанзиви на Србију и Црну Гору. После рата хрватски и словеначки аустроугарски официри су у Краљевини Југославији добијали више положаје у југословенској војсци од српских, многи и државна одликовања, због чега је долазилло до огорчености и самоубистава српских официра. Дакле, ратни злочинци над српским народом у Првом свјетском рату су амнестирани југословенском политиком и прикривани до формирања Независне државе Хрватске и другог геноцида над српским народом у двадесетом вијеку.

Косово и Метохија, Стара Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Далмација и Крајина су припале Краљевини Југославији, али српски повјесни простор насељен српским народом није постао смјерница српског уједињења. Идеологија и инфраструктура југословенске државе су биле усмјерене у изградњу београдско-загребачко-љубљанског југословенског идентитета, а не српског извјесног историјског идентитета. Повјесном предању и праву стварања државне заједнице двије православне краљевине, Србије и Црне Горе, и уједињењу српског народа, претпостављено је „југословенско јединство“. Срби Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су вјековима у ропству чекали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором, дочекали су југословенске интеграције. „Од остатака Аустро-Угарске државе у јужнословенским земљама, у Загребу је октобра 1918. проглашена „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“, коју силе Антанте нису признале и са чијим је представницима Пашић у Женеви договорио конфедерацију без Црне Горе, понизивши суверену Србију. Двадесетак дана касније, у Београду, регент је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На том скупу 1. децембра 1918. није било краља Петра, Владе и Скупштине Србије, чак ни команданата победничке војске, осим врховног. Регент је игнорисао одлуке Баната, Бачке и Барање о безусловном сједињењу са Србијом, Црне Горе о уједињењу са Србијом и одлуке 42 (од 54) среза Босне и Херцеговине.“ – Живота Ђорђевић, доктор историјских наука и научни савјетник у пензији, у својој студији „Велики рат и мегаломанске амбиције“.

О догађајима формирања Југославије свједочи у својим записима хрватски и југословенски политичар Др Јосип Смодлака, који је као члан делегације Народног вијећа у Београду са представницима српске владе и Скупштине учествовао у формирању југословенске политике. У својеврсним дневничким записима Ј. Смодлак је описивао и негативна реаговања Срба због одлуке о укидању државе Србије и српског грба. Карактеристичан је његов опис понашања српског министра унутрашњих послова и његове супруге када им је Смодлака предочио предлог о укидању грба Србије и формирање југословенског грба и државе: „Университетског професора и радикалског првака Љубу Јовановића, познавао сам још од времена кривошијског устанка, кад је био оставио гимназију да се придружи устаницима, па је онда побјегао у Црну Гору, а одатле отишао у Србију. Изложио сам Јовановићу разлог мојега посјета и упознао га с мојим погледима у питању јединствене заставе и државног грба који треба да добије Југославија. Кад је чуо ријеч Југославија, жацнуо се те ми рече да се боји да ће Србија тешко пристати на то име; да могу судити по расположењу које влада већ по томе што је и његова жена ударила у плач кад је чула да неће бити више Србије. (У питању заставе и грба брзо смо се сагласили. Он је пристао да узмемо, како сам ја био замислио, плаво-бијело-црвену тробојницу за државну заставу, а да се грб Србије измијени у толико што ће на прси двоглавом бијелом орлу доћи штит с грбовима Србије, Хрватске и Словеније. Овај мој предлог, који је сада постао наш заједнички, био је без промјене усвојен од српске владе и од делегације Народног вијећа, те га је и регент одобрио.)“ 

Формирањем Југославије је напуштено предање Косовског завјета и замијењено југословенском митологијом, а српска православна иконографија југословенском хибридном хералдиком. Напуштено је српско историјско и државотворно право, српска престоница је проглашене југословенском. У послератним мировним преговорима није само Црна Гора остала без свог представника, Србија није имала представника у мировним преговорима јер је већ била формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Први пут у српској историји српски владар је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљем Југославије. Краљ Југославије је са проглашењем „шестојануарске“ диктатуре прогласио нову јединствену југословенску нацију, а предлагао је увођење латиничног писма као јединог југословенског. Екуменистички пројекат Краљевине Југославије био је погубнији за српски народ од комунистичког, јер је прва Југославија била под круном, а комунистичка је нескривено прогонила православну цркву и уставно обзнанила окупацију српског народа. О југословенском вавилонском замешатељству сликовито свједочи хибридни грб Краљевине Југославије, на коме су хрватско-словеначки симболи уметнути у средњовјековна православна знамења грба Краљевине Србије. Уставом Југославије је поред преименовањ српског језика и народа изједначена и употреба латиничног и ћириличног писма на простору Црне Горе и Србије, чему се православни народ у Црној Гори и Далмацији вјековима одупирао, одолијевајући унијатској мисији као и исламизацији у османској окупацији.

СРПСКА ГОЛГОТА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ

У току рата, о судбини српске војске, народа и државе је одлучивао Југословенски одбор – нелегитимно политичко тијело састављено од дванаест Хрвата, три Словенца и једног Србина. Словенци и Хрвати су били против југословенског уједињења са Србијом и Србима, али, хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору су инсистирали на формирању Југославије да би спасили хрватску и словеначку заједницу од плаћања ратне одштете и ослободили од одговорности за ратне злочине. Такође, и да би спријечили подјелу територије које су намјеравали приграбити, а која је етнички и правом побједника припадала Србији и Италији. Српски народ Крајине, Босне и Херцеговине је, као и данас, хтио непосредно уједињење са Србијом, а дио Далмације је Лондонским споразумом 1915. године био обећан Италији за улазак у рат на страни савезника. Зато су српски „савезници“, поред осталог, били против формирања Југославије, да би испунили Лондонски споразум и спровели судске процесе о злочинима почињеним од аустроугарске војске. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је тек Версајским уговором призната од стране савезника.

У Краљевини Југославији православним Србима је био намијењен и вјерски подређен положај. На почетку Првог свјетског рата папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римокатолички кардинали су благосиљали аустро-мађарску војску на поход против православних Срба. Папа је 1917. године прокламовао мировни проглас, којим је позвао на прекид војних сукоба, да би сачувао католичку монархију од потпуне пропасти. У папском прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије Балканских ратова 1912. године. Међутим, Ватикан није претпостављао да ће Југославија остварити римокатоличку мисију на Балкану дјелотворније него моћна римокатоличка мисија и монархија. У Краљевини Југославији Хрватима и Словенцима је додијељен статус конститутивних народа, који нису имали у Хазбуршкој монархији, што ће омогућити формирање двије римокатоличке државе на Балкану. Краљевина Југославија је створила све предуслове за формирање нацистичке католичке Независне државе Хрватске, и Социјалистичке ФР Југославије којом је српски народ био потпуно, стратешки и персонално, под хрватско-словеначком влашћу. 

Српски дипломата Краљевине Југославије, Јован Дучић, у својој студији „Југословенска идеологија“, коју је написао у Америци у вријеме Другог свјетског рата и распада Југославије, писао је о трагедији српског народа на простору Независне државе Хрватске: „Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживјела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918.“.

Краљевина Црна Гора у југословенском вавилонском вртлогу

Краљевина Црна Гора, православна, патријархална држава, представљала је сметњу спровођењу пројекта југословенског `вавилонског` масонско-мондијалистичког мијешања. У вавилонски вртлог југословенства, са Србијом је увучена и краљевина Црна Гора. Царска Русија, заштитник монархистичког поретка Европе и Азије, била је заштитник и Краљевине Црне Горе и династије Петровић Његош. Русија је била против формирања Југославије, што је јасно саопштено представницима Краљевине Србије, али после 1917. године руска царевина је била у грађанском рату због револуционарног преврат. Погубљењем Цара и царске породице Романов од стране револуционарне власти више није било породичног пријатеља и заштитника династије Његош и Краљевине Црне Горе.

„Кад је Врховна команда српске војске упутила (26. октобра 1918.) ојачан пук (из састава Југославенске дивизије) у Црну Гору да ослободи област, задала им је и да помогне ујединитељима, поглавито да спријечи повратак у земљу Краља Николе Петровића (који се од 16. јануара 1916. налазио у изгнанству, тренутно у Француској), којем би, речено је, Италија помогла да дође у завичај и продужи владавину,“ – пише академик историчар Владо Стругар у књизи „Југословенски 1. децембар“. Одлуком о формирању Југославије били су затечени и условљени представници српског народа у Србији и Црној Гори, ослободилачка српска војска и учесници Подгоричке скупштине. Мало је ко знао каква се креација крије у политичком пакету југословенског пројекта. Српски народ у Србији и Црној Гори је 1918. очекивао српско, а дочекао југословенско уједињење. У народној и вјерској свијести Срба српско уједињење је подразумијевало сувероност Краљевине Црне Горе. Појам српства изграђен као културно-историјки православни појам у југословенској политици је замијењен политичким српством. У Краљевини Југославији су према потреби релативизована и начела монархистичког друштвеног уређења.

Монархистичко начело је нарушено и злоупотребом националних демократских права српског народа, ради детронизације династије Петровић Његош. У Краљевину је демагошки уведено демократско право прегласавања права династије Његош, чиме је суспендовано историјско краљевско државно право, када су као у републиканском револуционарном поретку `прегласани` Краљ и Краљевина, и Краљу Николи I Петровићу није допуштен повратак у Црну Гору. Демократским принципом династички сукоб је пренесен на племенски и политички квазинационални ниво, који је у Југославији коришћен од вјерских непријатеља православног народа и монархизма. Присталице династије Петровић у егзилу, малобројни и компромитовани, условљавани интересима колонијалне политике домаћина постали су средство антицрногорске политике. Геополитички процеси Првог свјетског рата резултирали Другим свјетског рата, који је одредио судбину црногорских „суверениста“ као средства у рукама фашистичке Италије и нацистичке Независне државе хрватске, а које су јадранско приморје сматрале својим. Такође, Југословенски комунистички покрет, који се оружаним превратом борио за власт (и програмски настављао национални југословенски идентитетски инжењеринг), користио је непријатеље Краљевине Југославије, а просталице Петровића су „користиле“ комунизам, чиме је од црногорских суверениста креирана католичко-комунистичка коалиција против православља и православних народа.   

СРПСКА САМОКОЛОНИЗАЦИЈА И ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

Југословенски пројекат је окончао владавину династије Карађорђевић, као претходно владавину династије Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски сустав је убио свог творца 1934. године у Марсељу, а потом насрнуо на српски народ. Притисак на православну цркву у Краљевини Југославији је кулминирао 1937. године, ватиканско-југословенским конкордатом и уморством тровањем српског патријарха Варнаве који се супротставио Конкордату којим је Српска православна црква подређена римокатолицизму ( тада је министар унутрашњих послова Југославије био римокатолички фратар, Словенац Антун Корошец). У Другом свјетском рату је срушена југословенска квазикраљевина, а над српским народом извршен други геноцид у 20. вијеку, непосредно спровођен од југословенских политичких нација. Ратни распади прве и друге Југославије били су напади на српски народ хибридних политичких нација креираних у колонијалним програмима отоманске и аустроугарске империје, а потом реанимираних у југословенском “инкубатору“ идентитетског инжењеринга.

Погрешним српским тумачењем сврхе Великог рата и формирања Југославије, проглашавањем Краља Југославије ујединитељем Срба, који је практично и повјесно разјединитељ српског народа, проглашавањем југословенског уједињења уједињењем српског народа, суспендовано је повјесно и политичко право српског народа на уједињење. Такође, формирањем Југославије укинут је суверенитет Србије, који Србија од 1918. године до данас није успјела успоставити. Срби су до данас подијељени по питању југословенства, Срби југословенског опредјељења и данас одричу српски културни идентитет и државни интегритет, прије свега српско православно предање које би српски народ издвојило као особен културно-историјски тип.

Све српске владе од распада Југославије до данас спроводе политику југословенских политичких и идентитетских интеграција. И данас, са трећином окупиране територије, протјераним српским народом са Косова и Метохије, Крајине и Далмације, Србија спроводи југословенски програм српске самоколонизације. Као сви кадрови југословнеких политичких нација кадрови новосрпске нације програмски контролишу појаве православне побожности и политике. Једина политичка разлика међу бившим југословенским републикама Србијом и Црном Гором састоји се у протежирању различитих модела југословенства – у Србији сада претежно Краљевине Југославије, а у Црној Гори, до сада, идеологије Социјалистичке ФР Југославије. И данас, 30 година после распада Југославије, премијер/ка Србије је хрватске народности, а поводом актуелног дипломатског спора Србије са бившим црногорским властима због ставова о уједињењу 1918. изјавила је да сматра Подгоричку скупштину легитимном, док у Црној Гори хрватски кадрови бивше власти, доктрином divideet impera, предњаче у отпору „велкосрпском“ уједињењу 1918. (Хрвати у Црној Гори чине три одсто становништва, а чинили су трећину кадрова претходне владе. У Србији, такође, чине три одсто становништва, али су добро распоређени као у Црној Гори.)

Политичка идеологија досадашње црногорске партије на власти је продукт југословенског уједињења 1918. и супротност државне доктрине Краљевине Црне Горе. Заправо, Заправо, црногорски садашњи суверенисти су југословенски јањичари, „социјалистички“ суверенисти, противници православног предања као суштинског чиниоца црногорске државности и суверености, а промотери комунистичког космополитизма и секуларизма којим је из политичког живота искључена православна црква и примјењивана марксистичка теорија „одумирања државе“ у остваривању утопије комунистичког друштва, када ће “развој производних снага довести до унапређења производних односа“ у којима ће људи узимати материјална добра према потребама.

Покушаји обнове црногорске државности после 1918. били су сарадња са окупатором или у комунистичком систему, што је подразумијевало условну сувереност, нелегитимне националне и државне одлуке, као и референдумска „обнова“ црногорске државности базирана на сукобу са Србијом, а форсирању југословенског исламистичког и великоалбанског програма. Садашња Црна Гора представља континуитет комунистичке крње суверености, као на почетку прошлог вијека када су повјесни простори краљевине Црне Горе били под аустроугарском и османском окупацијом. Југословенским авнојевским границама Црној Гори није враћена Метохија и пуна сувереност у Бококоторском заливу, као ни потпуни природни и повјесни простор приморја, а Скадарско језеро је остало у границама албанске државне творевине. У Балканским ратовима краљевине Црна Гора и Србија су од османске окупације ослободиле Косово и Метохију, Скадар и Скадарско језеро. Признате међународне мапе свједоче о Метохији у границама Црне Горе до 1918. године, које је соцсуверенистичка црногорска власт програмски прикривала. Поред свих чинилаца, основа суверености сваког народа јесте повјесно право на повјесни простор отаџбине, који је Краљевина Црна Гора ослободила у Балканским ратовима од османске окупације и у Првом свјетском рату повјесни простор црногорског приморја од аустроугарске окупације захваљујући српској војсци и српском народу Боке и Грбља.

Литература :
1. Југословенска идеологија, 1943. – Јован Дучић
2.  Југословенски 1. децембар, Завод за уџбенике, Београд  – Aкадемик Владо Стругар
3. Записи др Јосипа Смодлаке, Мост Арт – Др Јосип Смодлака