Јогурт и државна безбедност

Јогурт и државна безбедност

 

Јогурт и државна безбедност

Пре неколико дана се у нашим радњама поново појавио јогурт у тетрапаку. У том паковању га није било једно петнаест - двадесет година, али ћу вас за потребе ове, назовимо је анализе вратити још коју деценију уназад. Наравно, само ако сте за ову врсту путовања расположени.

За мене, ова прича почиње крајем седамдесетих година прошлог века, негде на јужним границама Чубуре. За оне који не знају, Чубура је део Београда који је касније административно припао општини Врачар - најмањој, најобразованијој и по годинама његових становника, тренутно најстаријој општини у Србији. Мада, како се крећу трендови у Србији, за најстарију општину по просечној старости њених становника се води мртва трка. На жалост и буквално таква.

Тих касних седамдесетих, Чубуру су настањивале две врсте породица - оне екстремно богате и оне бар исто толико сиромашне. Ипак разлике међу нама нису биле толико уочљиве јер је животни стандард био релативно висок, тако да нико није био ни гладан ни поцепан. Независно од имовинског стања, у то време на Чубури је стасавала једна нова генерација екстремне деце - будући научници светског калибра и са друге стране - будуће ништа мање познате барабе и криминалци. Чубура нас је научила шта год да радимо, гурамо ствар до краја. Небитно да ли смо за поље свог деловања одабрали светлост или таму. Пошто смо заједно расли, усвојили смо и поприлично иста знања. Зато су научници са Чубуре тренутно највећи мангупи у светској науци, а барабе из мог краја највећи интелектуалци у свету криминала. Што би генетичари рекли, десио се неки крос-овер.

Те давне 1978. године јогурт се могао купити само у тетрапаку. Није се звао јогурт у тетрапаку, већ само јогурт јер другог није било. Паковање је било од четврт литра, значи два ипо децилитра. Овај који се сада појавио и удара на сентименталност и сећања је мањи, има два децилитра, мада за ову причу небитно. То лето 1978. су обележила два велика догађаја. Ја сам завршио основну школу, а три моја другара из краја су добила највеће батине у животу. У једно јунско свитање претукао их је случајни пролазник. Јогурт се тада дистрибуирао тако што су пластичне шестоугаоне кутије са наслаганим тетрапацима у току ноћи истоваране из доставних камиончића и једноставно остављане испред радњи и самопослуга. Од три сата после поноћи, па до шест ујутру, када се радње отварају, овај јогурт је стајао без икаквог надзора и мирно чекао запослене да га унесу и распореде на рафове. И никад ништа није фалило.

Ствар са овим великим батинама је по правилу, као и све друге велике ствари - врло једноставна. Три мамлаза су украла јогурт, а први пролазник који је наишао их је натерао да врате украдено и успут их још премлатио као волове.

У то време, моја земља је имала Службу Државне Безбедности, која се скраћено називала СДБ. Тада то није био Ресор, а није била ни Агенција. То је била служба, људи су јој служили. Али тежиште државне безбедности није било у тој државној служби. Суштина заштите државе је била у сваком случајном пролазнику као и свим другим који су тада вероватно спавали, али су подједнако добро знали шта је добро, а шта лоше. И следствено томе, подједнако били спремни да зарад одбране доброг туку све што је лоше. Та држава је била наша и јогурт је такође био наш. Разумете? Јасно се знало шта је црно, а шта бело. Сиво тада није постојало.

Међутим, баш то сиво је било неопходно да се уведе на сцену како би се један народ са високих фреквенција наде и стваралаштва превео на ниске фреквенције мржње и разарања.

Тачно десет година после те 1978. је дошла 1988. година. И поново је јогурт био у центру догађаја. Народ Војводине се као фол побунио против свог покрајинског руководства, а републичко руководство је онда, као фол због тога решило да их посмењује и тако постане јединствено руководство Србије. Демонстранти су тада јогуртом гађали зграду покрајинске управе и тај догађај је по томе добио свој назив - Јогурт револуција, која је као и све друге револуције - била монтирана.

Из аспекта јогурта, цела ствар је почела да се мења. Уведен је важан преседан. Уместо да чувамо наш јогурт, почели смо да га бацамо и да се гађамо са њим. Те промене су довеле до тога да је за пар година државу почео да чува Ресор Државне Безбедности. По први пут смо могли да сазнамо имена високих функционера ове службе и да видимо њихове слике у новинама и на телевизији. И по први пут, криминалци су почели да јавно парадирају по нашим улицама. Новине су почеле серијале о њима, приказујући их као јунаке са врелог асвалта. Почело је губљење оштре границе између црног и белог. Поштени су све чешће испадали глупи, а непоштени - сналажљиви. Бацање јогурта на зграду је био сигнал да је сива успешно уведена и да смо спремни да назадујемо још дубље.

Затим су дошле године ратова и инфлације. Рат се прво водио на земљи, а десетак година после бацања јогурта 1988. је прешао на небо. То је потпуно у реду. Онај који је дошао на власт Јогурт револуцијом нас је у међувремену убедио да смо небески народ, тако да је ствар логична. Те 1999. су нас 76 дана бомбардовали са висина до којих, као небески народ нисмо могли да добацимо. Јогурта је можда и било, али није било пара да се купи.

А онда, још једна револуција, петооктобарска. Док смо се освестили наше млекаре су постале стране млекаре, а од милион и седамсто хиљада крава, поклали смо милион. Државу сада чува Агенција. Тачније Безбедносно информациона агенција. То звучи озбиљно, баш као и свака друга агенција - туристичка, рента кар и да не набрајам баш све што ми је пало на памет, а јесте.

Сада смо скоро тачно четири деценије од почетка ове приче са јогуртом. Наш јогурт више није наш. Нема потребе да га чувамо као некада. Сада га чува онај чији је. Зато јогурт више не чека на улици да се радња отвори и неко га унесе на рафове. Он је већ тамо.

А где смо ми? То што је јогурт поново у тетрапаку је можда неки сигнал. Дискретна порука да се вратимо у седамдесете и видимо где смо се то разишли. Јогурт се вратио себи. Да ли ћемо то моћи и ми?

 
Доктор са Чубуре
 

Komentari (0)

Остало у катеогрији